Ovaj Zrenjaninac spašava životinje 20 godina

– Kod mene nijedan pas nije zato što je lep i pametan, ne! Kod mene su svih 22 pasa jer su bukvalno „skinuti sa vešala“ ili su spašeni od eutanazije u prihvatilištu.U najboljem slučaju, doveo sam ih sam sa ulice, spašavajući ih od većih čopora ili zlih ljudi, započinje svoju priču Zrenjaninac, „večiti branilac“ pasa, čovek koga sam viđao u gradu, pomalo zazirao od njega, ali nikad nisam pomislio da baš on u svom dvorištu, od očiju javnosti krije pravi mali pseći raj.

“Imao sam san“, pomislih, da sam „teleportovan“ u neki savršeni pseći ZOO vrt. Ali to nije bio san, taj čovek živi u našem gradu, srećemo ga tako ozbiljnog i „opasnog“ a da zapravo ne znamo šta on radi u svoje slobodno vreme? Istina je da on spašava pseće živote duže od 20 godina. Često ni sam nema novca, ali za pse, kako kaže, „mora da ima“.

Na ulazu u njegove kapije „raja“ važi standardna procedura – možete da uđete ako ste doneli granule za pse. Ukoliko ih nemate, dođite drugi put. Malo ljudi zna za ovo mesto, tako da i džak granula ne vredi ništa u odnosu na privilegiju da vam dozvoli da uđete i vidite tu čaroliju. U dvorištu se vidi samo ogromno drveće koje je posadio da njegovim prijateljima ne bude toplo i da sunce ne bije direktno u njih. Svojim rukama je sazidao fontanu od cigala u središtu dvorišta. On tačno zna koji pas sa kojim voli da bude. Neki su i u ljubavi pa su za njih odvojeni boksevi. Za one malecne postoji nekoliko kućica. Zna tačno ko se plaši grmljavine, a ko voli da se besomučno mazi ili da ukrade lopticu drugom psu. Kad dođe iz nabavke strpljivo ih hrani, jednog po jednog. Pripremanjem hrane se često bavi i njegova majka, vremešna žena koja se u početku bunila, ali je vremenom zavolela svakog psa. Ona, pre svega, poštuje požrtvovanost svog sina.

– A zašto sve ovo radiš?, pitam ga. On me na to pogleda najpre začuđeno, a onda i ozbiljno, ali odmereno odgovori: „Savest. Idem ulicom i vidim psa kojem treba pomoć. Ta savest bi me ubila da prođem pored povređene životinje i odem kući, ne mogu.“

– Prvi pas kog sam doveo bio je bernandinac, zvao sam je Marina. Nju sam izvadio iz Begeja, davila se, seća se ovaj neobični sugrađanin. O svakom od njih ispričao mi je priču, zašto i kako je došao.

– Vidiš, on je skinut sa vešala, sa kanapa na koji ga je njegov pretdodni vlasnik ostavio da visi, bukvalno! Tada nije postojao zakon koji štiti pse od takvih zlotvora. Mada, ni sada nije bolja situacija – vidiš, dobermanka Ivana je određena u prihvatilištu za eutanaziju jer je, po njihovim navodima, izuzetno agresivan pas. Ne znam iz kog razloga, ali kod mene je stvarno bubica, pa vidiš i sam. Ovog bulterijera je gazda doveo u prihvatilište kao izuzetno agresivnog psa sa izričitim zahtevom da se uspava. Ustvari, hteo je da ga se reši jer više nije donosio zaradu kroz parenje.

– Da li ih vodiš kod veterinara? Mislim, treba to i platiti, pitam ga gledajući ovog ljubitelja pasa u oči. „Ma neće veterinar da mi naplati!“

Na pitanje koliko je uopšte hrane potrebno za sve njih, ovaj čovek objašnjava da ni od koga neće ništa da traži.

– Potrebno je oko 200 kg granula mesečno, ni sam ne znam kako to nabavljam. Ne bi ih nikada dao na udomljavanje ili u prihvatilište. Zašto bi ih dao bilo kome? Vidi kako su ovde srećni, lepo im je. Da dam nekome pa da ih vraća ili se iživljava, neću. Dok je mene i njima će biti lepo!

Ovaj čovek vodi svoju malu misiju duže od dve decenije, bez medijske ili bilo kakve druge buke. To radi zbog, kako kaže, sopstvene savesti. Ipak, finansijska pomoć za održavanje ovog carstva je više nego dobrodošla, ali njemu dostojanstvo ne dozvoljava da traži. Ovakvi ljudi trebaju da rade u prihvatilištima za pse, jer je jedan od onih koji istinski voli životinje.