Predstava „Zec, kornjača i kompanija“, u režiji Dragoslava Todorovića, rađena po tekstu Milene Depolo, izvedena je na Lutkarskoj sceni pozorišta „Toša Jovanović“ veoma uspešno, sa više istovremenih pratećih, takođe, pozitivnih efekata.
Kolaž, zapravo, preplitaj nekoliko basni Dositeja Obradovića, tematski je okvir ovog lutkarski raskošno izvedenog omnibusa, koji, prevashodno, karakteriše dosledno ali i maštovito i lepršavo ispričana vaspitna i edukativna umetnička poruka i poduka, kakve verovatno nedostaju najmlađoj generaciji. Rekao bih, i njihovim roditeljima, dok se bake i deke, verovatno, još prisećaju tih lekcija.
Elem, zec se trka sa kornjačom, koja se ovde preziva Temeljna Trči, u basni, unapred izgubljenu bitku, ali se u „slobodnom“ vremenu, ili vremenu „sporta i razonode“ posvećuje vanškolskim aktivnostima. Uglavnom sportskim – posmatra borbu ovnova na brvnu. Ne zapostavlja ni kinematrografske zanimacije, dok uživa u poučnom crtanom filmu o lisici, koja po ko zna koji put nadmuruje gavrana, koji osim toga što je crn nije ni mnogo pametan. Ti vaspitno-basnoviti sadržaji, još iz Dositeja“ zaokružuju se pomalo surovo realnom pričicom o mravu koji nema sažaljenja za crvčka. Sve u fabuli koja samo delimično odgovara savremenim životu, u kome je onaj koji ima, recimo bogataš, kao ni mrav iz basne, ne pomaže cvrčku, s tom razlikom što je mrav radio da bi imao, a bogataš ima a nije… Dok ima cvrčaka koji rade a nemaju. Ali, nećemo sad o tim sitnicama. Jer ih deca svakako neće dobro razumeti, a roditelji se ionako dele na mrave i cvrčke dok deke i bake još u glavi imaju socio-komunizam!
Dakle, to je fabularni okvir u koji je Milena Depolo sasvim dopadljivo presložila građu za rediteljske radove Dragoslava Todorovića. On je sigurno i inspirisao ovaj predložak, u dobrom tajmingu i sa superiornim poznavanjem lutkarskog sveta i zanata, postavio na zrenjaninsku scenu. Bio je je to svojevsni omaž lutkarstvu u ovom vremenu koje, kao da nema više strpljenja za ovu klasičnu formu umetničkog komuniciranja sa decom. Ovo izvođenje basni sa Dositejevim žigom deluje kao prava revija lutkarskih raznovrsnosti.
Pored povremenih, sasvim efektnih, demonstracija veštine i virtuoznosti u vladanju ovim poslom, Todorović sebi dopušta, a ne može mu se zameriti, čak naprotiv, da u svojoj “pokaznoj” režiji načini i nekoliko monijatrura koje su namenjene kolegama ili čak pozorišnim kritičarima. Rekao bih da je na to imao pravo, kad je već prethodno zadovoljio dečiju publiku, a potom i deke, bake i mame. Koje je, tačnosti radi, prethodno i Milena Depolo u svom scenariju, zaintrigirala.
U ovom sintetičkom i uzornom izvođenju ovih Dositejevih basni uspešan prethodni posao obavljen je i izborom umetničkih saradnika. Pre svega to se odnosi Jelenu Milić Zlatković čije su lutke i scenografija urađeni u superiornoj i impresivnoj likovnoj stilizacji, kao i na Vladimira Pejkovića koji je muzičku pozadinu podigao do gradivnog elementa predstave. Kada su u pitanju lutke valja istaći utisak da je u ovom izvođenju lutkarska veština zrenjaninskih izvođača i artista bila zaista okretna, brza i stilski uglačana. Ekipa direktnih, indirektnih i pomoćnih animatora i kreatora je čak uspevala da znatno iskoči iznad i izvan čisto zanatskog oživljavanja likova, situacija, akcija i reakcija. Taj slikovni nivo ovog izvođenja, od bajkovito-basnolikog do artističko-ironičnog, sa elementima lake persiflaže, pogađao je, u različitim segmentima, različite ciljne grupe u gledalištu. Ali je jedinstveno odavao utisak primerenog omaža lutkarskoj umetnosti.
Ansambl u kome su Nataša Milišić (Cvrčak i Gavran), Kristijan Kardoš (Mrav), Danilo Mihnjević (bandit O’Lisac i Ovan bariton), Andrija Poša (Ovan tenor), Tatjana Barać (novinarka Pčelica), kao i naratori Snežana Kovačev Čelar i Ljubiša Milišić, dok glumcima kao pomoćni animatori pomažu Nikola Lalić, Vladimir Živin i Ester Farago deluju zaista uigrano, posvećeno i inspirisano. Za razliku od postavki nekih ranijih predstava, ovog puta glavne role su poverene Snežani Popov, kao Temeljnoj kornjači i Miroslavu Maćošu, igra Zeku Kicoša, koji se uspešno nose sa njima.
U prilici sam, pošto ovo pišem sa vremenskom zadrškom, da se složim sa koleginicom Lj. Bailović da je scenska praznina za vreme relija između kornjače i zeca nepotrebna, fizički, psihički i likovno, nefunkcionalna. Dodao bih i sledeće: kada su se već Todorović i Depolo odlučili za proširivanje i dopunjavanje pouka, naravoučenija i saveta publici, možda su mogli da aktuelnoj deci nežno, pažljivo ali i duhovito, ukažu na činjenicu da bi u savremenom svetu i dobri Dositelj morao malo da promeni svoju moralističku azbuku. U tom bi se slučaju on verovatno zvao Duško Radović, ali to je već neki drugi par rukava. I nikako nije zamerka ovoj dobroj predstavi.
Zoran Slavić, književnik i publicista
.gif)
.gif)
