Želja svakog fotorgrafa je da što bolje zabeleži trenutak u kojem slika, bilo da su pred njegovim objektivom predmeti, ljudi, biljke ili životinje. Ipak, uhvatiti pravi momenat nije nimalo lako ako fotografišete životinje u njihovom prirodnom okruženju. Danilo Đeković i Predrag Kostin dokazuju da je sve moguće ako ste dovoljno uporni i imate dovoljno volje. Kroz stotinak fotografija izloženih u Narodnom muzeju, oni pričaju svoju priču o prirodi.
Inspiraciju i modele za svoje fotografije Danilo i Predrag traže širom Srbije, a najviše u vojvođanskim rezervatima prirode.
“Fotografijom se bavim poslednjih 6-7 godina. Opredelili smo se za ovu vrstu izložbe jer je ovo naša priča o prirodi, kao što to govori i sam naziv izložbe. Nije to samo priča nas dvojice fotografa, Predraga i mene, već je to priča svih Zrenjaninaca. Većina fotografija sa ove izložbe nastala je na teritoriji grada Zrenjanina. Ovde imamo 4 rezervata prirode – Okanj baru, Rusandu, Carsku baru i Ritove donjeg Potisja. To su lokaliteti koje mi najčešće obilazimo da bismo fotografisali”, kaže Danilo Đeković, koautor izložbe “Naša priča o prirodi”.
“Teško je ući na zaštićena područja, i ne samo to. Ne treba svako da ulazi u zaštićena područja. Ljudi nekada nesvesno mogu da naškode životinjama. Nekim svojim nesvesnim potezom, za koji misle da je možda ispravan, mogu da poremete život životinja. Na sreću, imamo dobre odnose sa upraviteljima, a to se sve zaslužuje godinama, nekim našim ponašanjem i radom tokom vremena”, dodaje Predrag Kostin, koautor izložbe.
Nagrade za fotografije
Fotografije naših sugrađana se po kvalitetu ni malo ne razlikuju od onih koje prave svetski poznati fotografi.
“Fotografijom se bavim od 2006. godine. Dva puta sam pobeđivao na Nacionalnoj geografiji – 2009. i 2012. Ova izložba se priprema od 2006. godine. Ima ovde i starih fotografija i novih. Nismo ih birali po raritetima vrsta, već po tome koliko su nam drage”, objašnjava Predrag.
Nema fotografija bez dobro isplanirane akcije
Svaka od fotografija koja je izložena ima svoju priču koja je prati.
“Čitava filozofija fotografisanja se svodi na jednu osnovnu premisu a to je nadmudriti objekat fotografisanja. Treba naći dobro mesto. Svako ovo fotografisanje je jedna dobro planirana akcija kojoj je prethodio monitoring od nekoliko dana ili nedelja. Morali smo da pratimo životinje da bismo došli do tog trenutka da možemo da ih fotografišemo. Najteže od svega je nadmudriti životinje”, priča Danilo.
Životinje se čekaju i po nekoliko sati
“Puno puta smo odlazili na teren i puno puta smo se vraćali bez ikakve fotografije. Životinje se nisu pojavljiale tu gde smo ih čekali. Ipak, i sam taj izlazak u prirodu je lep i šta god da se vidi ili da se ne vidi, ima svoju draž. Za svaku od ovih životinja koje mogu da se vide na izložbi, imamo poneku priču. Vodomara smo čekali 6 sati u šatoru na 30 stepeni da bi on bio 8 sekundi na drvetu nakon čega je odleteo. Tu je i jelen za vreme rike kada pokazuje svu veličanstvenost i svoju snagu i lepotu. Tu su crne rode na seobi, jedan prirodni fenomen. Zatim šljukarice, kukumavka u sumraku…”, navodi Predrag.
Kada se bavite fotografisanjem prirode morate da budete spremni na sve.
“Tokom nastanka naših fotografija vrlo često su prisutni ekstremni uslovi. Fotografisanje po ekstremno niskim temperaturama, tumaranje po raznim barama, ritovima, pentranje po drvetu. Ima svega. Bilo je situacija kada smo čekali po 4 sata u vodi da bismo uhvatili jedan trenutak. Bili smo čitavo pre podne na minus 20 stepeni u čeki da bismo dočekali da uslikamo životinju”, objašnjava Danilo.
Životinje ništa ne zameraju fotografima
I pored toga što im je za fotografisanje potrebno mnogo pripreme, naši sagovornici kažu da nikada ne znaju kako će fotografija na kraju izgledati.
“Za ovaj vid fotografisanja sam se odlučio jer je to neki neiskvareni deo Srbije, deo koji ne traži ništa. Naši modeli neće zameriti ako im, recimo svako pero ili svaka dlaka, nisu na svom mestu. Neće zameriti ni na tome da li smo došli da ih slikamo ujutru ili uveče. Životinje su tu, u svom prirodnom okruženju. Trudimo se da uđemo u njihov život i da ih fotografišemo tako da ih ne ometamo ni u čemu”, kaže Predrag.
Izložba je vid borbe za očuvanje prirode
Od ovakvog rada u svetu može da se živi, ali ne i u Srbiji. Ipak, to ne obeshrabruje naše sagovornike. Naprotiv.
“To je naša ljubav. Od kada sam počeo da se bavim fotografijom nisam imao neduimica šta me zanima. Od prvog dana sam znao da me zanimaju životinje. Kada vidite fotografije mislim da je jasno zašto smo se odlučili baš za to”, objašnjava Danilo.
“Priroda je nešto lepo, nešto neiskvareno i prirodu treba čuvati. Ovo je naša borba za očuvanje prirode, naš pokušaj da ljudima prikažemo taj svet koji nas okružuje, a koji mi uglavnom zanemarujemo. Što je još gore neretko mu i smetamo, a to ne bi trebalo da radimo”, dodaje Predrag.
Da bismo voleli prirodu, moramo prvo da je upoznamo
Kroz ove fotografije priroda može lepše i lakše da se upozna. A jedino kada je bolje upoznamo shvatićemo zašto je važno da je čuvamo od nas samih, kaže dr Oliver Fojkar, načelnik Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.
“Pouzdano tvrdim da je ovo jedna od najboljih izložbi fotografija u Srbiji. Autori su svojim izuzetnim fotografskim delima, što se tiče prirode, podigli koplje veoma visoko po pitanju kvaliteta fotografije. Oni nam predstavljaju živi svet rezervata prirode u okolini Zrenjanina – Carske bare, Oknja, Rusande, Slanog kopova, Ritova donjeg Potisja… To je od izuzetnog značaja za popularizaciju zaštite prirode. Priroda se može voleti samo ako se upozna. Ovo je izuzetno lep i dobar način da upoznamo prirodu, da shvatimo prirodne lepote i bogatstvo koje se krije oko nas. Da dobijemo volju i želju da to bogatstvo i sačuvamo”, objašnjava Oliver Fojkar.
Pod zaštitom oko 16 odsto teritorije Vojvodine
Pokrajinski zavod za zaštitu prirode radi ozbiljna istraživanja prostora i studije zaštite svega onoga što je autohtono i vredno na teritoriji Vojvodine.
“Trenutno imamo jedan nacionalni park i imamo 134 zaštićena prirodna dobra među kojima su i specijalni rezervat prirode Carska bara, Slano kopovo, Ritovi donjeg Potisja, Titelski breg, Deliblatska peščara, Ludoško jezero… Sva ova zaštićena prirodna dobra čine oko 6,5 odsto teritorije Vojvodine. Mi štitimo i staništa ugroženih životinjskih i biljnih vrsta, štitimo i eko koridore. Ako svu tu površinu pobrojimo, to je odprilike 16,2 odsto teritorije Vojvodine, što je oko 90 odsto teritorije koju mi možemo da štitimo”, kaže Oliver Fojkar.
“Vojvodina je, ipak, agrarni predeo koji ima 80 odsto površina pod oranicama ili pod zasadima evro-američkih topola. Ipak, procenat zaštićenih prirodnih dobara je za sada izuzetno visok. Nama je želja da sa tih 6,5 odsto zaštićenih prirodnih dobara dođemo na nešto više od 10 odsto koliki je procenat u EU”, dodaje naš sagovornik.
Treba živeti u skladu sa prirodom
Da bismo štitili prirodu, moramo da se saživimo sa njom.
“Ove fotografije treba da nas motivišu da odemo u prirodu, da izučavamo prirodu, da idemo sa dobrom namerom u prirodu, da se fotografšemo, da uživamo i da naše smeće vratimo sa nama u ljudsko carstvo. Da ne sečemo šume, da ne sadimo evro-američke topole, jer to nije prava šuma, to je plantaža topola. Da ne oremo pašnjake i slatine zarad nekog novca koji ćemo dobiti. Ove fotografije nas upućuju na pravi put, put kako da volimo i čuvamo prirodu”, kaže načelnik Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.
Razumevanje porodice najvažnije za rad na fotografisanju prirode
Autori izložbe kažu da im je u radu i te kako važna podrška porodice.
“Podrška porodice u ovom poslu znači puno. Moja supruga se isto bavi ovom vrstom fotografija, ali, na žalost, zbog dece ne stiže da ide na teren. Jedva čekam da i deca, Mihajlo i Tadija, malo porastu, pa da svi zajedno idemo na teren. Nadam se da će bar jedno dete biti zainteresovano za fotografiju”, kaže Danilo.
“Bez razumevanja porodice nema ničega. Nekako su se i supruga i deca navikli na ovo što radim i nadam se da će i sin Ognjen i ćerka Iva nastaviti ovim da se bave. Da će ovo postati porodična tradicija i da ćemo svi ići u prirodu da uživamo”, dodaje Predrag.
Izložbu fotografija Naša priča o prirodi posetioci mogu da vide u Narodnom muzeju grada Zrenjanina do kraja januara 2017. godine. Nakon toga, ideja je da se ona preseli najpre u Novi Sad, a potom verovatno i u druge gradove širom Srbije.
.gif)
.gif)
