Nekoliko dana nakon što je Žitište potresla nezapamćena tragedija u kojoj je petoro ljudi ubijeno, a još 22. ranjeno razgovarali smo sa predsednikom ove opštine Mitrom Vučurevićem o životu u tom mestu nakon krvavog pira, ali i o generalnim uslovima za život i rad u toj srednjobanatskoj opštini.
I love Zrenjanin: Prošlo je nekoliko dana od velike tragedije u Žitištu, kako se danas živi u vašem mestu?
Mitar Vučurević: Živi se onako kako mora da se živi. Prvo što bih rekao nakon svega što se desilo da sam ponovo obišao porodice koje su izgubile svoje najmilije. Moram reći da je neki prvi utisak da su ljudi, koliko-toliko uzdignute glave ustali i čekali novi dan. Teško im je da shvate da njihovih najmilijih i možda i njamlađih u porodici više nema, ali su koliko je to moguće trezveni. U 90 procenata razgovora daju iste odgovore i gotovo uvek je prva rečenica „Nema se kud drugo, mora se napred. Tako je, kako je“. Život u Žitištu mora da se normalizuje. Desilo se to što se desilo, na žalost. Uvek ćemo ih pamtiti sve, obeležavaćemo dan tragedije, kad ne možemo rođendane, dan venčanja i sve one ostale lepe datume koje je trebalo. Ono što je karakteristično ovih dana je da i Centar za socijalni rad i mi sprovodimo sve ono što smo najavili nakon ovog tragičnog događaja. Tu pre svega mislim na pružanje stručne pomoći. Roditelji svakog dana sve više i više zovu za pomoć psihologa ili jednostavno bilo kakvu stručnu pomoć kada je u pitanju razgovor sa onima koji su videli, doživeli i preživeli taj događaj. Trudimo se koliko god možemo da izađemo u susret. Mislim i da je ipak najvažnije da svi budu bliski. Da roditelji budu uz svoju decu. Najveći psiholog je onaj kome taj kome treba pomoći veruje, koga voli i ceni. Nadam se ćemo, uz jedan strpljiv rad sa onima kojima je pomoć potrebna, što pre ući u kolosek normalnog života u koji smo pre ovoga počeli da ulazimo. Mnogo smo projekata započeli, sve ono što opština Žitište nikada nije imala, infrastrukturni deo koji je preduslov za privredni razvoj. Na žalost jedan ovakav čin nas je, nadam se, samo privremeno zakočio u poslu. Moramo da pomognemo i vlasniku kafića u kojem se desio zločin. On čovek i dalje treba da živi od tog posla, njih 4-5 žive od tog posla, pa nije on kriv što se to dogodilo. Mi mu želimo da se i on što pre oporavi i da krene sa poslom. Ja sam pričao sa ljudima i neki od njih kažu – ne, ni slučajno da se otvara kafić. Ne može, mora se glava dići, mora se krenuti iz početka. Na kraju krajeva taj kafić je simbol Žitišta. Kažem, svima kojima moramo da pomognemo mi ćemo pomoći, to je sigurno, ali život mora da ide dalje. Važno je i da napomenem da smo otvorili i namenski račun za pomoć svim nastradalima prošlog vikenda, tako da građani koji to žele mogu da uplate novac i da pomognu. Garantujem da ni jedan jedini dinar sa tog računa neće otići tamo gde nije namenjen. Biće oformljen odbor u kojem će biti roditelji nastadalih i on će donositi odluku kako da se taj novac pravilno raspodeli. Broj računa je 840-0000003815741-69.
I love Zrenjanin: Pomenuli ste Centar za socijalni rad, tu su i zrenjaninska bolnica i mnoge druge institucije koje su ponudile pomoć. Mnogi saosećaju sa meštanima Žitišta. Koliko je to značajno u ovakvoj situaciji?
Mitar Vučurević: Jako je bitno. Bitan je svaki telegram, svaki telefonski poziv, svaka poruka. Sve je to jako važno, ne samo meni, i meni je važno, jer ja u tom momentu nisam bio predsednik opštine, ja sam bio roditelj, prijatelj, brat, stric, ujak, neko ko ima i postradale smrtno i ranjene i u tom momentu da tako kažem, duševno oštećene – sve one koji su to videli. Ja ne znam da li će oni imati miran san u naredna 2,3 meseca. Daj bože da se to završi onako kako treba, zato smo i angažovali stručnu pomoć. Ali verujte, da je podrška jako važna i porodicama. Stvarno moram da zahvalim svima koji su na bilo koji način pokazali svoj saosećaj u bolu koji nas je obuzeo. Mnogo je Žitištana koji ne žive više u našoj opštini, koji su ovo sve teško doživeli i koji su nam pisali. I ja ću im se, kad ovo još malo prođe, javno, svakom po imenu zahvaliti. Bitna je bilo kakva pažnja onima koji su pretrpeli najgore. Da ih svakog dana neko zove, da im se obrati. Najgore je kad ostanu sami. Nema gore stvari u životu od samoće. Mi ćemo se tako ponašati, na prvom mestu ja kao predsednik opštine, ma kao građanin i kako prijatelj i Mijatovića i Jojića i Savanovića koji su preuzeli brigu o maleckom i Kosovića koji su mi rod i Popovića iz Banatskog Karađorđeva.
I love Zrenjanin: I sami ste rekli da u tom trenutku vi niste bili predsednik opštine, nego pre svega čovek i meštanin Žitišta. Kako ste vi taj događaj doživeli?
Mitar Vučurević: Teško mi je bilo. Pored svega što se činilo i radilo da ne dođe do nekih neželjenih situacija, ipak je došlo do toga do čega je došlo, na žalost. I Ministarstvo unutrašnjih poslova i lokalna samouprava i Turistička organizacija Žitišta stvarno smo puno preduzeli da faktor bezbednosti bude sto procentan. Ali, da neko ko je svakog dana sedeo sa nama, da neko ko, kao što ste čuli iz izjava, liči na nekog ko je miran, na koga niko nije obraćao pažnju da bi mogao tako nešto da napravi, to nismo mogli da predvidimo. Nije on neko ko je došao sa strane da to napravi, on je neko ko je taj dan živeo sa ostalima, pa se i veselio, šalio, možda i popio… To je nešto što je sve nas koji smo brinuli o manifestaciji iznenadilo. Teško je kada radite neki posao maksimalno profesionalno, a dogodi se ovako nešto. Svi smo se osećali kao da je neko u trenu rešio da uništi, ubije, rani život opštine i građana Žitište. Život u opštini Žitište je ubijen. Ponavljam, to da zaboravimo nećemo, ali moramo da smognemo snage da iskoračimo i da živimo dalje. Jako puno posla nas čeka na poboljšanju kvlaiteta života građana. Ako se sad prepustimo nekoj stihiji gotovo je. Nikako ne smemo dozvoliti da nam mlad svet, koji i ovako odlazi trbuhom za kruhom, zbog ovoga napusti mesto.
I love Zrenjanin: Kažete da morate da poboljšate život u opštini. Godinama u nazad često se o Žitištu čuju loše informacije, da ste nerazvijeni, tu je i problem Agroživa, dešavala su se mnoga politička previranja. Šta treba da se uradi da se to promeni?
Mitar Vučurević: Činjenica je da se loše živi, ali nije baš sve tako crno kao što se priča. Po mom mišljenju mi imamo problem sa samoorganizovanjem. Kada poredite bačke sredine – Futog, Kać, Veternik, Šajkaš, Kovilj, Žabalj, Đurđevo… tu se narod bavi nekim poslovima. Mislim da u Novoj i Staroj Pazovi, Inđiji ili nekim drugim opštinama stanovnici malterne i ne znaju ko je predsednik opštine. Lako je raditi u sredini koja je samoinicijativna. Mi smo tu dosta koraka iza bačkih opština. Mi smo ratarski kraj i pitanje je da li ikada možemo izaći iz te kože. Nemaju ljudi inicijativu. Živinarstvo je dobro funkcionisalo dok je bio Agroživ i ima nagoveštaja da će to opet profunkcionisati. Žalosno bi bilo da ne profunkcioniše, posle toliko sredstava koja su uložena u tu klanicu. Sve ono što je potrebno da to proradi je u stanju da za 12 sati može da počne da radi punim kapacitetom. Ne smem da otkrivam detalje, ali mogu da kažem da ima zainteresovanih za ovu kompaniju. Na vlasnicima je da se opredele kako će se to reštiti, budući da je jedna kompanija zainteresovana da kupi, a druga da uzme u zakup Agroživ. Verujem da će to sve doći na svoje. Treba znati da je budžet opštine Žititšte možda kao budžet Novog Bečeja, Nove Crnje i Sečnja zajedno. I u Žitištu je trenutno naveći problem što Agroživa nema. Ali dođite do Srpskog Itebeja gde su Mrkšićevi salaši, Perutnina Ptuj, Viktorija grup, ZZ Bratsvo. Samo u Srpskom i Novom Itebeju ima možda ne baš 1000, ali oko 700-800 radnika zaposlenih u privatnom sektoru. Pa tu je Agro Sava u Česteregu, pa kombinat trikotaže, pa Semenarna kop i Van Drunen u Banatskom Karađorđevu… Svako to mesto ima svoju zemljoradničku zadrugu. Problem je što smo mi infrastrukturno na rubu. Ali, evo neki dan smo potpisali ugovor o izgrdnji kanalizacije vredan 268 miliona dinara, ona će do 1. decembra sledeće godine biti urađena. To je nešto bez čega ne može da se funkcioniše. Ne možete vi da imate klaničnu industriju, a da nemate rešeno pitanje otpadnih voda ili komunalnih voda, fekalne kanalizacije… Mi nismo ni mala opština, imamo 12 naseljenih mesta i 16500 stanovnika. Možda nismo funkcionalni, imate Višnjićevo koje je udaljeno a u njemu živi 250 ljudi, pa Hetin, Među… dosta smo rašireni, pokrivamo preko 500 kvadratnih kilometara. To nije malo. Nije to ni lako da uvedete u neki život. Šta da radite, imate 200 stanovnika, a nema škole. A ne može ni da je bude, kad nema đaka. U Žitištu se godišnje rodi 70 beba.
I love Zrenjanin: Nabrojali ste dosta firmi koje rade i zapošljavaju meštane Žitišta. Zbog čega se onda stiče utisak da je to jedna od opština u kojoj nije poželjno živeti?
Mitar Vučurević: Pogledajte samo političku scenu opštine Žitište. Ni jedna druga opština nema toliko stranaka i grupacija koje žele da se politički angažuju kao u Žitištu. Uglavnom je to mlad svet koji je pošao, po mom mišljenju, ne pravim putem. Kada vi prve radne dane svog radnog života provedete u politici, to je nešto što možda nije najbolje. To je jedno vreme bio trend, samo politika, politika i politika i to je opsesija. Mi moramo naterati ljude da počnu da se bave privatnim poslom. Ne znam kako, ali moramo. Ja sam devedesetih radio u državnom sektoru, pa sam to napustio i ušao u privatne vode, jer sam želeo da se dokažem. Samo treba više hrabrosti i pamet u glavu. Nema srljanja, da se zadužite 500 ili čak 3,4,5000 evra, pa da to izgubite za nedelju dana. To nikako. Nije lako, ali moraju ljudi da shvate da moraju i sami više da se potrude. U na primer Inđiji ili Staroj Pazovi tamo ljudi dođu u opštinu i kažu hoću ovo da radim, hoću ovo da otvorim, da prodam, treba mi pomoć za bilo šta i teraju lokalnu samoupravu da radi i da stvara uslove za poslovanje.
I love Zrenjanin: Očekujete li pomoć prilikom realizacije projekata za razvoj Žitišta?
Mitar Vučurević: Kako da ne. Mi smo preduzeli krupne korake. Trenutno smo ušli u negde oko 400 miliona dinara investiranja iz svojih sredstava i imamo skupštinsku odluku da možemo da se zadužimo za infrastrukturne projekte. Prvo što smo uradili i naravno što ćemo nastaviti da radimo jeste da ćemo da rekonstruišemo sve objekte koji su u vlasništvu opštine Žitište, pre svega mislim na domove kulture. Silne novce smo uložili i to u svim mestima. Ne možemo da dozvolimo da godinama stoji nešto što je urušeno… Svi ti objekti koji će biti posećivani, a u vlasništvu su opštine, moraju da se dovedu u red i stanje normalnog funkcionisanja. Rekao sam da počinjemo i sa izgradnjom kanalizaione mreže, ali ima tu još mnogo drugih projekata.
Foto: RTV
.gif)
.gif)
