Lutke iz Zrenjanina interesantne svetu, ali ne i domaćem tržištu

Umesto da s ponosom stoji na zidu radionice, sertifikat o proizvodima starih zanata porodice Kovačev trenutno “sakuplja prašinu” u gomili različitih, manje bitnih predmeta.

Iako je prva držala obuke preko Nacionalne službe za zapošljavanje i mnoge uvela u tajne pustovanja vune, Zlatinka Kovačev je nedavno svoju radionicu zatvorila. Kaže da država baš i nema sluha za stare zanate. Ipak, od vune nije odustala. Sada pravi jedinstvene šivene lutke, koje puni vunom. Za te lutke interesovanja ima u čitavom svetu, osim u Srbiji.

Po zanimanju je dizajner, a to što je kao mlada mnogo putovala, Zlatinki Kovačev je omogućilo da se upozna i sa pustovanjem vune.

„Igrom slučaja sam u Austriji i Švajcarskoj pre dosta godina videla kako filcaju vunu i tamo sam i naučila sve to. Kada sam se vratila nastavila sam to da radim koristeći našu vunu. To je važno da napomenem jer se u Evropi koristi najfinija vuna koja se lako i jednostavno pustuje, jer je besprekorno obrađena. Ovde je to skromnog kvaliteta. Koliko ja znam u Srbiji se i dan danas vuna baca. Ne koristi se mnogo za tekstilnu nego samo za građevinsku industriju i to kao izolator“, počinje priču Zlatinka Kovačev.

Da biste počeli da se bavite pustovanjem potrebna vam je, pre svega, naravno vuna.

„U Srbiji se gaje dve vrste ovaca – pramenka i cigaja. Ja koristim i jednu i drugu vunu u zavisnosti od toga šta pravim. Ako pravim šešire ili jakne – vuna ne sme da grebe i za to koristim cigaju koja je nežnija. I Mađari isto imaju cigaju ali imaju sačuvano znanje obrade same vune, pa je ona mnogo finija i čistija. Kada radim obuću ili tašne onda koristim vunu pramenke. Lepa stvar ovde je što vi ne morate da ubijete životinju da biste dobili vunu. Loša stvar je ta što žene danas ne znaju kako se vuna pere, pa često puta koriste agresivna sredstva i u tom slučaju vuna gubi svoja prirodna svojstva. Još jedna loša stvar kod nas je što retko ko prirodnim putem farba vunu. Ja insistiram na tome, zato što sada izrađujem lutke za decu, da bude ofarbano biljkama. Imam svog dobavljača, on zna šta meni treba. Čoveka nikada nisam videla, robu mi šalje brzom poštom i odlično sarađujemo“, kaže Zlatinka.

Vuna je prirodni materijal sa brojnim pozitivnim osobinama

Vuna ima izuzetno značajne osobine. Leti hladi, zimi greje, pa ne čudi što su naši stari i zimi i leti nosili vunene čarape.

„Vuna ima i lekovita svojstva pa smanjuje i bolove u nogama, zglobovima, kostima. Ako imate bolove u leđima dobro je da se nosi vuneni pojas. Danas se sve manje koriste vuneni jorgani,koji su izuzetni. Vuna ima to svojstvo da upija ogromnu količinu tečnosti, čak 33% svoje težine. U toku noći čovek izgubi litar tečnosti, što je neverovatno i vi ste ispod vunenog jorgana uvek suvi. Neupredena vuna može da se prede, češlja, da se šije, možete je seći. Upredena vuna se može štrikati, heklati… Interesantna stvar je da se u Srbiji prvo pojavilo tkanje, ako su moja saznanja tačna, pa tek onda pustovanje. Vunene čakšire su se tkale na razboju i onda su shvatili da kada ih kvase i trljaju one postaju gušće i nepromočive. Vetar tuda ne može da probija, voda im ne može ništa, jer jednostavno sklizne sa pustovane vune… U Srbiji se koriste različiti nazivi – pustovanje, valjanje, filcanje, milovanje vune… U tekstilu je valjana tkanina poznata kao najčvršća tkanina. Ona može da bude toliko čvrsta da se ne može makazama seći“, objašnjava Zlatinka.

I baš kao što nas detaljno uvodi u priču o svom zanatu, tako je Zlatinka tajne pustovanja prenosila i na polaznike kurseva koje je držala. Ona je bila edukator prve obuke koju je organizovala Nacionalna služba za zapošljavanje.

„Obuka je trajala tri meseca i bilo je 15 polaznika. Intenzivno se radilo svakog radnog dana. Posle tromesečne obuke održan je i test u radioničkom radu i teoretskom znanju gde su svi polaznici uspešno savladali kurs. Nakon toga otvorila sam udruženje Vuna art. Nekoliko njih se priključilo tom udruženju i počelo je samostalno da pustuje i samostalno da radi taj zanat. Lepota tog zanata je u tome što vi bez ijednog alata stvarate unikatne predmete. Možete se opredeliti za odevne ili ukrasne predmete, obuću… Poznate su valjanke – ruske čizme koje su upravo u toj tehnici rađene. I dan danas Rusi neguju te njihove valjanke, na malo drugačiji način ih rade, ali i dalje su prisutne i naročito su turisti zainteresovani za njih, jer su one prelepe i imaju svoju svrhu da zaštite“, dodaje naša sagovornica.

Kaže da svako može da nauči da pustuje vunu, bez obzira da li je školovan ili nepismen.

„Potrebno je da imate edukatora koji će vam kvalitetno preneti to znanje, a ne samo površno. Sve te žene koje su davno pustovale vunu bile su bez škole. Njima je neko prenosio znanje i one su to savršeno znale da rade. Vi i u kućnim uslovima možete to da radite, jer vam ne treba nikakva mašina. Postoji mašina, ali nije neophodna. Kada radite 3D stvari, kao što je, na primer, šešir za to ne postoji mašina. To mora da se radi ručno i tu do izražaja dolazi vaša maštovitost. Uvek je nešto novo ispred vas što morate da savladate. Kada izrađujete predmete od vune to je bešavno izrađivanje predmeta. Tu ne postoji dodatak šivenje. Može, ali nije neophodno. Kad radite tašnu, jaknu, šešir vi nemate šavove“, kaže Zlatinka.

Najrazličitiji predmeti nastaju samo do vune, vode i sapuna

Od alata vam trebaju samo ruke.

„Potrebni su frotir koji će upijati višak tečnosti, vuna, voda i sapun, ja koristim domaći sapun, jer on najmanje oštećuje ruke i nije ni toliko skup. Treba vam i vazdušasti najlon, onaj što pucka pod prstima, kada izrađujete 3D predmete. I to je sve. Ja vunu uvek kupujem na kilogram. Kilogram nefarbane vune je oko 1400 dinara, farbane od 1600 do 1800 dinara. Za jedan kaput je potrebno 2kg vune, za šešir od 300 do 400 grama zavisi šta radite, tako da je vrlo isplativ materijal“, objašnjava naša sagovornica.

Kao i u mnogim drugim i za ovaj zanat potrebno je strpljenje.

„Imala sam prilike da vidim šešire koji su tehnički jako loše izvedeni i iskreno ni na šta ne liče i pitala sam koliko vremena potroše na izradu. Kažu pola sata. Pa ne može da se upustuje vuna za pola sata. Ja radim šešir između 3 i 4 sata i to je onda valjano urađen šešir. On ne može da se rastegli, da se ošteti, iscepa i može jako dugo da traje“, dodaje Zlatinka.

I upravo su šeširi ono što kupci najviše traže od pustovane vune.

„Dame koje su kupovale šešire su se vraćale i želele su svake godine novi. Lepa stvar koju sam primetila je da oni lepo stoje svakome. Interesantno je da sam sve te šešire radila na jednom jedinom kalupu. I različite veličine i različite modele. Ne bih primetila da je to značajno da mi jedan gospodin koji je godinama radio u fabrici šešira nije rekao – pobogu koliko vi to kalupa imate? Ja sam rekla jedan jedini i onda je on meni objasnio da to ne može. Ali, je kasnije shvatio da može“, priča Zlatinka.

Za šešir treba nekoliko sati, a za ozbiljnije komade i nekoliko dana

Koliko vremena će vam biti potrebno za izradu nekog predmeta zavisi od toga koliko ste se usavršili i šta pravite.

„Rekla sam već, za šešir mi treba 3-4 sata. Za kaput od 5 do 7 dana. Vi napravite crtež, ali kada krenete da radite, onda vas nešto drugo povuče, vi se zanesete i odete na drugu stranu. Vaša skica više ne znači mnogo, jer to posle ispadne potpuno drugačije od onoga što ste prvobitno planirali“, objašnjava naša sagovornica.

Najviše voli da radi stvari koje je sama zamislila, ali to ne znači da nije radila po porudžbini.

„Bilo je porudžbina. Meni su te porudžbine jako naporne, jer je sve vrlo neizvesno do samog kraja. Niste baš sigurni šta ćete na kraju dobiti,  čak i kada je veličina u pitanju. Prilikom pustovanja vuna se smanjuje, postaje sve gušća i čvršća. Nerado radim po porudžbini mada sam radila. U pitanju su bile jakne i nekoliko šešira“, kaže Zlatinka.

Cena jedini kriterijum za kupovinu na domaćem tržištu

Iako su iza Zlatinke tri samostalne i mnogo grupnih izložbi, do kupaca nije lako doći. Pogotovo u Srbiji.

„Maloprodaju smo radili kroz izložbe rukotvorina. Stranci su ti koji prepoznaju šta je valjana vuna. Oni imaju ta elementarna znanja. Kod nas se to znanje tek razvija. Kod nas je, na žalost, osnovni kriterijum za kupovinu – cena. Tako da kada se pojavi neko sa šeširom koji je radio pola sata i kada se pojavim ja sa šeširom koji sam radila 3-4 sata to nije isto. Oni ga prodaju za 2000 dinara, a ja prodajem za 4000 ili 5000. Naš kupac će uzeti taj jeftiniji ne gledajući kvalitet. Jakne su na primer bile oko 200 evra. Uglavnom to stranci kupuju, jer oni i te kako vrednuju ručni rad“, objašnjava naša sagvornica.

Pustovanje vune zamenile su unikatne šivene lutke

I uprkos znanju, veštini i tome što je i sama mnoge uvela u posao sa pustovanjem vune, Zlatinka je nedavno svoju radionicu zatvorila i počela je da se bavi nečim sasvim novim. Kaže da država nema sluha za stare zanate.

„Radionicu sam zatvorila. I dalje postoji štand u Beogradu na kojem prodajemo rukotvorine u Robnoj kući Beograd. Što se tiče društvenih mreža npr. fejsbuk meni to koristi da bih videla kako drugi rade. 2013. godine sam otvorila internet prodavnicu preko velikog američkog sajta Etsy-ja i sad samo izrađujem šivene lutke. Pustovanje vune je u tragovima. Samo kada opermam lutku odećom i detaljima. Tu nemam proizvode od filcane vune. Vuna koja treba da mi stigne iz Nemačke je jako skupa i onda ja ne mogu sa svojim proizvodima da konkurišem na tako velikom sajtu. Naša domaća vuna nije tako kvalitetna, da bih mogla da pariram ostalim proizvođačima. Samo što se lutaka tiče na tom sajtu ima 30000 različitih lutaka. Pre tri godine izašla sam na crtu sa svim tim prodavnicama i ljudima i lutkama. Sada insistiram na tome i moj prioritet je ta internet prodavnica“, objašnjava naša sagovornica.

Što se upotrebe kompjutera i društvenih mreža tiče Zlatinka je samouka. Ali, je tu ipak uspela da se snađe, pogotovo kada se drastično samanjila tražnja za proizvodima od pustovane vune koje je radila.

„Od prvog dana kada sam počela da radim pustovanje postajao je taj letnji period kada nema tražnje. Tako je i počelo istraživanje šta da radimo u toku leta. Mi privatnici moramo da imamo konstantnu prodaju, kao i proizvodnju. Kod nas ne postoji bolovanje, neradni dan, postoje samo dani kada se radi i zarađuje ili kada se ne radi i ne zarađuje. Onda sam radila na dizajnu svoje lutke. Možete vi da nađete milion različitih krojeva, ali ja sam dizajner i uvek me je kopkalo da imam svoju lutku. Dosta vremena je prošlo u crtežima, uništavajući i bacajući sve to dok nisam došla do lutke za koju mislim da se i dan danas razrađuje“, kaže Zlatinka.

Tako je nedavno svojim lutkama smanjila vrat.

„Shvatila sam da je predugačak i da to kvari opšti utisak, a postoji i opasnost da se lomi kada dete koristi lutku. Kada radite lutku morate da imate na umu važnu stvar, a to je da dete koliko god da je nežno, jednog momenta može da bude grubo. Kada se lutka uništi, a dete nije bilo ni malo grubo onda ono postaje frustrirano zbog toga. Ja ne dopuštam da ni jedno dete zbog moje lutke bude frustrirano. Zato jako mnogo vodim računa kada tehnički izvodim svoju lutku, da ona bude što trajnija“, dodaje naša sagovornica.

Valdorfove lutke kao inspiracija

Lutke koje izrađuje inspirisane su Valdorfovom lutkom.

„Valdorf lutka je značajna lutka u mom životu. Pre 20-ak godina sam naučila da izrađujem Valdorf lutku. Ona se radi po Štajnerovoj pedagogiji i postoje pravila kako mora da se radi. Osnovna pravila su da su od prirodnih materijala – pamuk, lan, svila i da je punjena vunom. Oči su vezene – prava Valdorf lutka nema crtane oči i najvažnija stvar je da ima odeću koja se skida“, objašnjava Zlatinka.

Ovakva lutka traži da joj se deca i roditelji posvete zajedno.

„Vi morate da budete spremni da učestvujete sa detetom, ne igrajući se sa lutkom, nego, na primer, da naštrikate džemper za tu lutku, da joj nešto dodate od odeće. Kada pakujem lutke za transport uz nju stavljam i uputstvo za roditelje. Mislim da je to najvažnija stvar. Deca znaju kako da koriste lutku, ali mislim da roditelji ne znaju kako treba da se ophode s lutkom. Kada, na primer, roditelj zatekne lutku na podu ne sme nikako da je šutne, nego mora da je podigne. Ne sme nikada da baci lutku, ne sme da bude grub, zato što dete imitira roditelja, nema drugi uzor i isto se ophodi i ponaša kao i roditelj. Inače, Valdorf lutka je vrlo značajna lutka u odrastanju deteta, ne samo devojčica, nego i dečaka zato što ima minimizirano lice, gde dete može da se identifikuje sa njom i kada je tužno i kada je radosno i kada je uplašeno i nesrećno“, priča naša sagovornica.

Iako su joj za to trebale godine, gospođi Zlatinki su se rad i trud ipak isplatili.

„Jako, jako dugo sam razmišljala kako da dođem do svoje lutke i da dizajniram svoju lutku. Uspela sam u tome i polako postajem perpoznatljiva na tom tako velikom sajtu. Ljudi kupuju te lutke i vraćaju se što je jako važno. Bitna stvar je da konstantno morate da budete dobri – lutka ne sme nikada da bude urađena ofrlje. Tehnički ona mora da bude savršeno izvedena. Vrlo važna stvar je da prenesete neku svoju radost na tu lutku, neko svoje lepo osećanje. Ta lutka je onda dopadljivija od druge. To su važni detalji kada se radi lutka“, objašnjava Zlatinka.

Prve lutke – vila i vilenjak

Naša sagovornica kaže da voli bajke i da je upravo u njima pronašla inspiraciju za izgled svoje lutke.

„Prva lutka koju sam dizajnirala bila je vilenjak. Vila i vilenjak. Forma je ista, lutka je ista, međutim, raznim detaljima se trudite da napravite likove koje vi hoćete. Kada sam filcala vile i vilenjake puno sam i čitala, pa sam onda pronašla gnome koji se razlikuju od vilenjaka. Oni su malo drugačiji. Svojstvo gnoma je da ima jako veliki nos i vi prosto karikirate da biste dobili lik onako kako se vama dopada. Moji vilenjaci i vile imaju zelene kape. Vilenjak ima neutralnu i neupadljivu odeću, obično je od lana, boje peska. Vila je isto tako u vrlo diskretnim bojama sa tom zelenom kapom i crvene kose. Ne znam zašto, prosto mi se dopalo da kosa bude crvena. I Kraljević Marko je imao svoju vilu Ravijojlu. Ja sam je uvek zamišljala sa crvenom kosom. Kako je ona njega sačuvala i spasila od užarenog sunca, tako mislim da svako od nas ima svoju vilu i vilenjaka. Volim da radim i anđele. On mora da bude smeran po svom izgledu. Neupadljiv je, ima belu kosu i belu odeću i nije ni muško, ni žensko. A tu su i mnoge druge lutke – koza, lisica..“, priča Zlatinka.

Da bi se napravila jedna takva lutka potreno je između 3 i 4 dana intenzivnog rada.

„Tu mislim na osmočasovno radno vreme. Postoje razni detalji. Tokom rada u stalnom ste kontaktu sa kupcima i prosto vam kupci nameću neke stvari. Žele i dugmad da budu prirodna,pa koristim drvenu dugmad. Imaju posebne zahteve jer hoće da lutke liče na njihovu decu. Ako dete ima plavu kosu hoće da lutka ima plavu kosu. Evo danas treba da pošaljem kozu i lisicu. Moja izvorna koza je imala belu pletenicu, međutim, žena je tražila da ima crnu. I ja sam tako napravila“, objašnjava naša sagovornica.

Stranci jedini kupci

Njene lutke kupuju samo stranci.

„One su na sajtu dostupne svima i našim ljudima. Međutim, samo stranci kupuju i to iz celog sveta. Iz Australije su nedavno počeli, Amerika je najveći kupac, a tu su Nemačka, Danska, Belgija, Engleska… ceo svet je u pitanju. U Srbiji nisam prodala ni jednu jedinu lutku. Ni jednu“, kaže Zlatinka.

Do sada je u svet poslala preko 200 paketa s lutkama, što se na sajtu na kojem joj je prodavnica tačno može videti. A postoji i lista čekanja.

„U paketu su po nekad i 3-4 lutke, ne samo jedna. Jedna takva lutka košta između 50 i 60 dolara, što je prosečna cena na sajtu. Jedino kada su zahtevi veći od onoga što pruža već postojeća lutka, onda se sa kupcem dogovorim za cenu. Nikada mi se do sada nije dogodilo da je kupac protestovao zbog cene. U uputstvu je i obaveštenje da i repariram lutke. Pošto su ovo velike razdaljine bojim se da kupci nisu zainteresovani za reparaciju i za ove 3 godine niko mi se nije ni javio“, objašnjava naša sagovornica.

Dodaje da se od zanata može živeti, ali samo ako mu pristupite ozbiljno.

„Ako pristupite profesionalno i stavite sebi cilj onda morate da živite od toga. Ako vam je to hobi onda vam nije ni važno da li možete ili ne možete da živite od toga. U Srbiji postoji jedna površnost u nama. Imala sam prilike da vidim kako ljudi pristupaju svojim hobijima u svetu – dovode ih do savršenstva. Ovde, na žalost, nema toga i to je ono što mene i dan danas nervira. Kada je reč o starim zanatma obično se njima bave starije gospođe koje imaju svoje penzije i rukotvorina im dobro dođe kao dodatak penziji. Ali nikako ne ulaze u svoj sopstveni dizajn, ne puštaju mašti na volju. Uske su u tim vidicima“, kaže Zlatinka.

Pustovanje vune joj je sada u drugom planu, ali se nada da to neće biti zauvek.

„Ove godine sam pustovanje posebno zapostavila, jer sam dopustila sebi odlazak u Hrvatsku od tri meseca. Ipak, tamo sam videla neke druge stvari, napunila sam baterije, osvežila misli tako da možda neću zapostaviti pustovanje, možda ću u narednom periodu ravnopravno s lutkama i to raditi“, dodaje naša sagovornica.

I pored svih problema i poteškoća sa kojima se kao preduzetnik suočavala, Zlatinka Kovačev kaže da joj je najveći uspeh u ovoj državi to što je sa 60 godina ipak uspela da sačuva dete u sebi. Ono joj daje snage i volje da se i dalje bori i da iznova i iznova stvara unikatne predmete, koje, po svemu sudeći, neko i dalje zna da ceni.