Kiša i led uticali na prinos i kvalitet grožđa

Ovogodišnji rod grožđa u srednjem Banatu razlikuje se u zavisnosti od lokaliteta vinograda. U vinogradima koji se nalaze u području koje je bilo pogođeno ledom, prinosa nema.

S druge strane, proizvođači koje je led zaobišao, mogu da budu zadovoljni prinosima i kvalitetom jedino ako su na vreme zaštitili vinograd od patogena, kojima su dugotrajna vlaga i kiša pogodovale za razvoj.

U Aradcu je pod vinogradom 40 hektara. Gotovo tri četvrtine ovih površina u junu je pogodio grad, pa su mnogi proizvođači ove sezone ostali bez grožđa.

“Posle grada je izgledalo da će možda nečega i biti, ali sada se ispostavilo da mnogi od nas nemaju šta da oberu. Ja konkretno u vinogradu nemam prinosa uopšte. Pod vinovom lozom imam hektar i 20 ari – 5.500 čokota i ni grozd nije ostao. Tamo gde leda nije bilo, tu su se vinogradi lepo održali. Bilo je dosta prskanja, i ko se potrudio ima odličan rod. Svi ostali se trudimo da što pre zaboravimo ovu godinu”, kaže Miroslav Šćevko predsednik Udruženja vinogradara Aradac.

“Porodično se već dugo bavimo vinogradarstvom, više od 30 godina, a pre 5 godina sam ja preuzeo gazdinstvo. Pod vinogradom imamo 2 jutra, od toga 80 ari je u rodu – oko 3.500 starih čokota i 1.500 novozasađenih čokota. Za nas je ovo katastrofalna godina, sve je uništeno. Možda ćemo kupiti malo grožđa da bismo imali vino samo za sebe. Imamo još nešto zaliha od prošle godine i to je to”, dodaje Igor Hučok, vinogradar iz Aradca.

“Ja se bavim vinogradarstvom od kada znam za sebe, jer smo od uvek imali vinograd, a pre 15 godina smo posadili nov vinograd. Pod vinogradom imamo oko 1.000 čokota. Za mene je takođe ova godina katastrofalna, planiramo da kupimo grožđe da bismo mogli bar 200 litara vina da otočimo. Moj vinograd je dobro izgledao, ja sam se obradovao jer sam mislio da ću imati baš dosta grožđa. Međutim, kada je udario grad sve je uništeno i onda sam stvarno izgubio volju i podsticaj da radim. Bio sam samo jednom da ga isprskam, tata ga je frezirao tako da to ne izgleda baš užasno, ali ne izgleda ni dobro. Videćemo i kako ćemo ga rezati i šta će uopšte biti sledeće godine. Na šta će to da liči – to je sad velika nepoznanica, to ćemo tek u proleće moći da vidimo”, objašnjava Vladimir Abelovski, takođe član Udruženja vinogradara Aradac.

Kiše pogodovale razvoju bolesti u vinogradu

Stručnjaci kažu da su u vinogradima koji nisu stradali od nepogoda kvalitet grožđa i sadržaj šećera dobri.

“U vinogradima koji su dobro odrađeni, kvalitet grožđa je zadovoljavajući sa visokim procentom šećera, posebno kod stonih sorti. Međutim, u pojedinim regionima gde je bilo preko 800 milimetara padavina, a prosek je negde oko 600 milimetara, vinogradi su bili podložniji razvoju određenih bolesti – plemenjače, pepelnice, botritisa, što je iziskivalo veći broj hemijskih tretmana kako bi se biljke zaštitile od navedenih patogena”, kaže Maja Martinov iz Poljoprivredne stručne službe Zrenjanin.

U melenačkom ataru ima oko 50 hektara vinograda, a kvalitet i rod grožđa razlikuju se od vinograda do vinograda.

“Grad nas nije zahvatio, imali smo sreće. Na početku je bila idealna godina i onda se desio momenat kada su se bolesti pojavile. Ko u tom momentu nije odradio zaštitu, desili su se problemi, posle sve što je rađeno nije imalo svrhe. Ono što je uhvatila bolest to je i propalo. Kvalitet roda još zavisi i od sorte grožđa, koja je sorta otpornija – ta je ostala, koja je manje otporna – stradala je. A većina novih sorti su neotporne. Prinosi su relativni, i zavise od sorte grožđa i od vinogradara, da li je i kako odradio ono što je trebalo da se odradi. Ko je išao na veći prinos, kvalitet grožđa mu je lošiji, ko je hteo dobar kvalitet, prinosi su manji. To sve zavisi i od starosti vinograda, od vrste sadnje – da li je sistem čokot ili špalir, pa da li je špalir uzak ili širi”, kaže Dušan Adamov, predsednik Udruženja vinogradara i voćara “Peskara” iz Melenaca.

“Vinogradarstvom se bavim desetak godina, pripremao sam da se time bavim kad odem u penziju. Imam 850 čokota špalirske loze od čega je 200 stono grožđe, a ostalo je vinsko. Različita je godina u zavisnosti od vrste grožđa. Belo grožđe se dosta kvarilo, više puta ga je trebalo prskati ove godine zbog čestih kiša. Naročito su stona bela grožđa loše prošla, dok su se crvena grožđa ako su prskana na vreme bolje održala. Testirao sam belo grožđe da vidim kakvo je. Dve vrste su imale 21 posto šećera, a jedna je imala 20 posto. Ako se još malo sačeka, to može da bude i bolje, da ide do 23 posto. Ove nedelje je lepo vreme, ko ima strpljenja i može da čuva od čvoraka i ostalih štetočina, taj može malo da produži i da se nakupi malo više šećera. Ove godine kod mene nije bilo rednje, a negde je bilo potrebe da se redi na zeleno. Ne valja mnogo ostaviti na rod. Za vinsko tu od 1,5 do 2 kilograma, najviše 3 kg po čokotu ako je godina dobra i ako nakupi dovoljno šećera, ako hoćete da imate kvalitetno vino. Sve ostalo ide na uštrb kvaliteta, jer ne može da se prehrani dovoljno i da pokupi šećer iz lista. Grožđe sad iz lista skuplja šećer”, objašnjava Živa Milivojev, vinogradar iz Melenaca.

“Vinogradarstvom se bavim četiri godine, ja sam mlad vinogradar. Opredelio sam se za to kada mi je otac prepisao zemlju. Nisam hteo da se tu seje detelina, jer od toga nemamo ništa. Da bismo imali neke veće koristi posadio sam vinograd. U to vreme sam bio zaposlen, ali sam kasnije ostao bez posla. Ja sam po zanimanju mašinski inženjer za razvoj, a o vinogradarstvu sad učim. Moj vinograd je sada u četvrtoj godini i tek sada dobijam pun rod. Grožđe je dobro ponelo i dobro je podnelo ovogodišnje vreme. Sad pred kraj je pala kiša, pa mi je s jedne strane malo potučeno, ali u suštini grožđe je dobro. Kvalitet je dobar, za sada ima 16 posto šećera, s tim što ovo malo kasnije sazreva, tako da je čekam još nedelju dana, pa ću ga brati”, dodaje Dušan Imbronjev, vinogradar iz Melenaca.

Kvalitet grožđa i vina iz godine u godinu sve bolji

I u Aradcu i u Melencima kažu da je formiranje udruženja dovelo do poboljšanja kvaliteta i grožđa i vina u tim krajevima.

“U Aradcu je ranije skoro svako imao vinograd i bavio se vinarstvom i onda smo došli na ideju da probamo čije je vino bolje. 1991. godine registrovali smo udruženje i mislim da smo možda i najstarije udruženje vinogradara u velikoj Jugoslaviji. Ove godine smo obeležili 25 godina postojanja i idemo dalje. Imamo i nove mlade članove, simpatizere. Član udruženja je onaj ko plaća članarinu, sad tačno ne znam koliko je njih platilo članarinu za ovu godinu, mada do kraja godine još ima vremena da se članarina plati, ali mi u proseku okupljamo između 40 i 50 članova. Idemo na sajmove, ove godine smo išli u Kragujevac gde smo prisustvovali predavanju o barikiranju vina, posetili smo vinariju Aleksandrović, išli smo u vinariju u Kraljevu. Kad nije sezona, svakog petka imamo sastanak, pa tu razmenjujemo iskustva, probamo vina”, objašnjava predsednik Udruženja vinogradara u Aradcu i dodaje da je cilj formiranja udruženja bio da se ne krče vinogradi sa tog terena.

“Uslov za učešće na takmičenju u ocenjivanju  vina kada je osnovano udruženje bio je da se ocenjuju samo ona vina koja su potekla iz aradačkog atara. Ili iz vlastitog vinograda ili od grožđa koje je proizvedeno u Aradcu, ne možete vi da kupite grožđe iz Vršca, Aleksinca, pa da se takmičite. To je bio podsticaj da bi ljudi ovde sadili vinograde. I mislim da je to bila uspešna akcija, jer u Aradcu sada ima 40 hektara vinograda po nekim popisima. Od kako je osnovano udruženje, kvalitet ovdašnjih vina se izuzetno popravio. Nekada je bilo i mutno vino i kiselo, ali je za vlasnika bilo najbolje. Vremenom smo počeli i da se edukujemo, znamo i kako se koriste kvasci, vinobrani, imamo i bolju tehnologiju. Tu su inoks buradi, pa barik buradi, muljače koje odvajaju peteljke. To je nekada bilo nezamislivo”, kaže Šćevko.

“Imamo oko 50 članova, a 2002. je osnovano udruženje da bismo mogli da se družimo i da budemo pravno lice koje može da funkcioniše. Prvo, družimo se, razmenjujemo iskustva i imamo opremu koju zajednički korisitimo. Rad je lakši, dolaze nam profesori, imamo predavanja o zaštiti vinograda, o sadnji i nezi vinograda. To je taj deo koji nama treba. Od kada udruženje postoji drastično se poboljšao kvalitet i grožđa i vina. Ovo vino ne može da se poredi sa onim od pre 15 godina u Melencima. Sad mogu da se kupe enološka sredstva, mogu da se pročitaju korisne informacije o vinu, ljudi imaju koga i da pitaju kada dođu profesori sa fakulteta, oni nas savetuju i koje sorte da sadimo, kako da proizvodimo vino. Sada je mnogo bolje. Razlike u veličini vinograda među članovima udruženja su ogromne. Ima onih koji imaju i preko 20 hiljada čokota, a ima i onih koji imaju svega 500 čokota”, objašnjava predsednik Udruženja vinogradara i voćara “Peskara” iz Melenaca.

Udruženi lakše stižu do informacija i podsticaja

Cilj udruživanja je da se članovi edukuju, ali i da se dođe do podsticajnih sredstava ili neophodne opreme.

“Sarađivali smo sa dvojicom braće od kojih je jedan u Beogradu, a drugi u Parizu. Oni su nabavljali polovna barik burad i mi smo kao udruženje dobili ponudu od njih. Prvo smo kupili 10 komada i tu smo dobili popust kao udruženje. Kada smo videli da su burad dobra, sledeće godine smo kupili još 30 buradi i tako smo iskoristili popust. Imali smo organizovanu i nabavku sadnog materijala, stručna predavanja tokom zime. Organizujemo Oberačku, manifestaciju koja pokazuje kako se nekada radilo u vinogradu. Tu se, na primer, grožđe mulja u kaci, kada devojčice i žene gaze grožđe, što se više ne radi prilikom pravljenja vina. Ministarstvo ima akciju podizanja vinograda, jer mi još nismo u Evropskoj uniji, a kada uđemo u EU onda više neće moći da se podižu vinogradi, tako da oni podstiču širenje zasada. Daju subvencije za sadni materijal, plus za stubove, žice, a mogu doći i sturčnjaci da vam posade vinograd. Trojica naših članova je koristilo ove pogodnosti”, kaže Šćevko.

“Planovi su da se omasovimo, da nas bude što više. Da dođemo do nekog objekta, prostorija gde možemo da se okupljamo da razmenjujemo iskustva, da se dogovaramo o našim potrebama. To nemamo i to je najveći problem. Imali smo u Melencima pet kojekakvih domova, a sad nemamo ni jedan. Nijedno udruženje koje postoji ovde nema prostor za okupljanje. Mi se okupljamo gde se dogovorimo – od člana do člana. Nemamo ni opremu gde da držimo. Podsticajna sredstva postoje, ali doći do podsticajnih sredstava za nas amatere je veoma veliki problem. Potvrde i sve što traže jeste jako komplikovano. Treba mi i po dve nedelje da sve papire prikupim da bih došao do nekih para. Treba sve da ostavim i da se samo time bavim. Procedure su zaista jako komplikovane. Dobijali smo sredstva od pokrajine, od grada, tako smo kupili opremu koju sada zajedno koristimo”, objašnjava Adamov.

Vinograd – skupa igračka

Ulaganja u vinograd su velika, kažu naši sagovornici.

“Mislim da ulaganja idu i do nekoliko desetina hiljada evra. To obuhvata sadnju vinograda, postavljanje stubova, žice i održavanje prve 3-4 godine dok ne dođe u rod, da bi mogao nešto da imaš. Čini mi se da je jedan naš član samo za podizanje vinograda na 30-ak ari uložio između 3 i 4 hiljde evra. A gde je održavanje dok ne počne da rađa”, kaže Adamov.

“Samo jedno prskanje je 3000 do 5000 dinara, a kada imate i po 10 prskanja godišnje, onda vidite koliko ode samo na prskanje, plus rezidba, tu je potrebno bar petoro ljudi nedelju dana da rade, gde su još freziranje, berba i sve ostalo što je potrebno da se odradi”, objašnjava Šćevko.

Cena grožđa varira od sorte do sorte

Cena ovogodišnjeg grožđa ”na veliko” kreće se od 40 dinara pa na više, zavisno od sorte.

“Frankovka je 50 dinara, otoneli je 60 dinara kilogram, šardone 45 evro centi, 40 evrocenti za sovinjon beli. Kako se pogodite. To nije skupo. Samo što mi čitave godine ulažemo u proizvodnju, frezujemo, prksamo, režemo, plaćamo radnu snagu i na kraju dođe led i ne ostane ništa”, kaže Šćevko.

“Neko prodaje grožđe po 40-50 dinara za kilogram, a kvalitetno vinsko grožđe ne može da košta ispod 55-60 dinara po kilogramu „na veliko“. Sami vinogradari nelojalnom konkurencijom i željom da uzmu novac obaraju sami sebi cenu i grožđa i vina. To rade nekad i iz nužde. Prošle godine su prodavali ljudi po 30 dinara za kilogram. Kad je jedan prodao za 30 dinara, ostali nisu mogli skuplje. Kad sam ga pitao što je to uradio, rekao mi je pa otkupljivači me ucenjuju”, objašnjava Živa Milivojev.

“Ja prodajem grožđe po 40 dinara iz tog razloga što nemam gde da smestim grožđe, a nemam ni sudove za vino. Još sam mali proizvođač i svake godine nabavljam po nešto. Nemam novca da sve odjednom kupim što mi treba”, kaže Dušan Imbronjev.

Registracija vinarije komplikovana za male vinogradare

Svaki vinogradar ima svoj recept za vino. Prave ga uglavnom za sopstvene potrebe, porodicu, poznanike, prijatelje i takmičenja. Kome nešto pretekne to i proda, ali uglavnom u rinfuzu, jer po zakonu vino koje nije iz registrovane vinarije ne sme da se prodaje.

“Da se registrujete treba jako puno i oštri su uslovi. Morate da imate posebnu prostoriju za rakiju, pa za vino, za šećer, za ovo i za ono…. Morate da budete registrovani u vinogradarskom registru gde registrujete vinograd, pa vinski registar gde registrujete vinariju, pa registar za rakiju. To je sve nešto što mogu da ispune samo velike vinarije. Tu je još tačno određen i prevoz šire, pa vam trebaju cisterne, mali proizovđači tu ne mogu da se nađu. Svaka vinarija mora da ima tehnologa. Jedino kada bismo se formirali kao zadruga da imamo jednog tehnologa za celo udruženje. Svako od nas ima svoje mušterije koje su navikle na kvalitet i ukus vina koje kupuju. Mi prodajemo u rinfuzu i svi su zadovoljni. Prošle godine nisam imao u šta da sipam vino koliko ga je bilo i koliko je grožđe rodilo. Otočio sam 10 hiljada litara vina. Ove godine neću imati ništa. Moraću da kupim grožđe, da mogu da napravim vino bar za sebe i one ozbiljne mušterije”, kaže Miroslav Šćevko.

„Pošto je moj vinograd relativno mlad, tek je u petoj godini, prošle godine smo imali oko 1500 litara vina. I bilo je tu i malo rakije koju smo ispekli. Ove godine je trebalo da bude bar duplo više, ali nećemo imati ništa, zbog grada. Nemamo ni u planu da se registrujemo kao vinarija. Samo vinograd. Mi nismo ni imali puno vina do sada, koliko je preteklo to se prodalo. Cena vina ide od 200 dinara po litru, pa na gore u rinfuzu”, dodaje Igor Hučok.

“Vino ne sme da se prodaje po zakonu, mi smo svi divljaci. Vino se proizvodi i oni koji imaju veće količine, a njih je nekoliko, koji imaju veće zasade, bave se proizvodnjom i prodajom vina u kućnoj radinosti. Ja imam pod vinogradom 10 ari, a i kod kuće 5,6 ari. Moja godišnja proizvodnja je između 500 i  600 litara vina i 50-60 litara rakije. To je za društvo, prijatelje, drugare i manifestacije koje organizujemo i na kojima učestvujemo. Nešto malo i prodam, ali prodaja je sporedna. Najveći problem je država, jer su napravili zakon da ti sad moraš da imaš enologa, objekat, prostor za preradu vina, to je za male proizvođače jako komplikovano i skupo. Mleko i sir mogu da se proizvode bilo gde i da se prodaju i na pijaci, a vino ne može, za vino traže sve i svašta. Mi to ne možemo da ispoštujemo. Sad radimo na tome, a  da li će od toga biti nešto – ne znam, da se nekoliko udruženja udruži u nešto više da se plati enolog, pa da možemo da radimo. Ja imam posebnu sortu grožđa – petra, koju nema niko ovde. Po zakonu ja bi to trebalo da dam nekom ko ima registrovanu vinariju da bi pravio vino, a gde sam ja u tome svemu? S druge strane od jedne sorte grožđa može da se napravi 10 različitih vrsta vina. To je sve specifično i svako ima svoju tehnologiju rada”, objašnjava Dušan Adamov.

“Prošle godine sam imao oko 250 litara vina. Oko 100 litara crnog i oko 150 litara belog. To je za domaće potrebe. Najinteresantnije je što sam uspeo 4 flaše belog vina da prodam Francuzu. To mi je najdraže. Njegov tast ima vinograd i pravi crveno vino, a on je hteo belo vino. Tako da je vino iz Melenaca stiglo u Francusku. Dosta se razume u vina. Kritikovao je crveno vino. Rekao je da bi daleko bolje bilo da je duže stajalo. Ja sam mu rekao da to kod nas ne može da stoji duže od 8 meseci. Ja znam da bi trebalo da odstoji minimum godinu dana pa da se tek onda flašira, ali mi ga flaširamo posle 6 meseci, jer se to brzo troši. Dajemo ga na poklon, kad organizujemo manifestacije, mi to dajemo”, kaže Živa Milivojev.

Stručne komisije ocenjuju kvalitet vina

Prilikom određivanja kvaliteta vina pažnja se obraća na bistrinu, boju, ukus i miris.

“To su četiri kriterijuma po kojima se ono ocenjuje. Mi Melenčani testiramo naša vina na ocenama vina, na 4-5 mesta. Nosimo ih u Temerin, Čurug, Iđoš i Zrenjanin i ako na bar tri mesta ili na svim mestima vino bude slično ocenjeno, onda znači da je ono stvarno kvalitetno. Tek onda ga prodajemo kada ga istetstiramo od strane enologa, tehnologa i somalijera. To je profesionalna komisija, obično se da od 300 do 500 dinara za kotizaciju i onda oni ocenjuju vino, ne hemijski sastav, nego organoleptički. Imamo sigurno 10 proizvođača iz ovog kraja koji godinama unazad osvajaju medalje za kvalitet vina. Ono što je naš cilj jeste da što više bude mladih proizvođača kvalitetnih vina. Imamo uslove, imamo sunce, vodu, imamo pesak. Možemo da proizvedemo visoko kvalitetetno vino”, objašnjava Milivojev i dodaje da je od svih inspekcija najrigoroznija kontrola samih potrošača.

“Po sadašnjem zakonu treba ti enolog, knjigovođa, poreska, poljoprivredna, sanitarna, sto nekih inspekcija. Najbolje kvalitet vina pokazuju ocene vina i sami potrošači. Potrošač je taj koji će da kaže koje vino hoće, a koje neće da pije. Vi imate u prodavnici vino od 120 dinara, pa za te pare sa sve ambalažom vino ne postoji. Da je čisto, pravo vino. To ne može da postoji. Vinari sami sebe potcenjuju kad imaju viška vina. Jedna boca ne može da košta ispod 350 dinara. Sama flaša u poljoprivrednoj apoteci je 70 dinara, plus etiketa, pa ono što dođe na čep, samo ambalaža je 100 dinara. I kako on da ga prodaje po 200 dinara, pa gde je tu njegov rad, rizik i sve ostalo, a gde je zarada”, kaže Milivojev.

Da biste imali dobar i kvalitetan rod grožđa morate svakodnevno da budete u vinogradu, tvrde vinogradari. A ukoliko želite da napravite i kvalitetno vino, onda je potrebno još toliko dodatnog rada.

“Onoliko koliko radite u vinogradu toliko treba da radite i u podrumu. Bez blagovremenog otakanja sa taloga može da dođe do bolesti vina, do kiselosti. Posle morate da pretočite vino, minimum dva puta. Krajem decembra ili u januaru prvi put, ako imate više vina za duži period onda morate još jednom pretočiti. Ako ga imate samo malo i ako ćete ga brzo potrošiti onda ne morate da ga pretačete dva puta, dovoljno je jednom. Morate pogledati da li ima truleži ili nema, da vidite šta da stavite od hemikalija u vino. Mada je najbolje ništa ne stavljati, jer ono ima svoje prirodne plesni koje dovode do fermentacije i do proizvodnje vina, ali ako treba malo da se ubrza onda se dodaje malo vinskog kvasca, ako je bilo prljavo grožđe onda malo bentonita kod belog grožđa, kod crvenog se ne stavlja jer on osvetljava vino i ono gubi boju”, objašnjava naš sagovornik.

Vinogradari za sada ne planiraju proširenje proizvodnje

Članovi oba udruženja sa kojima smo razgovarali za sada neće proširivati proizvodnju.

“Ne planiram proširenje proizvodnje, to je za nas dovoljno, jer se mi ne bavimo prodajom vina. Možda ako imamo malo više vina, pa neko baš traži, ali inače ne prodajemo, radimo samo za sebe i ovo nam je dovoljno. Mi smo prošle godine otočili oko 600 litara vina. Moglo je i više, ali bi to bilo na uštrb kvaliteta. Mi imamo one stare sorte u vinogradu – slankamenku. Od toga nema baš puno smisla praviti vino, mogao je bolji rizling ili neke kvalitetnije sorte. Ovo je nekad bilo u redu, a sada više nije, može da bude dobro i kvalitetno samo u kratkom periodu, mesec-dva i onda gubi na kvalitetu i nije dobro vino. Ako se ne popije za dva meseca kraj priče. Belo vino ne treba da stoji, a crno može u barik buradima najduže 5 do 7 godina da bi dobijalo na kvalitetu, kasnije može samo da gubi kvalitet. Kada se flašira ostaje taj kvalitet, a ne popravlja se. Supruga prodaje grožđe „na malo“ na pijaci, ali to je jako slabo, tako da se nećemo proširivati”, kaže Vladimir Abelovski vinogradar iz Aradca.

“Imali smo u planu da proširimo proizvodnju, ali sada to nećemo moći da uradimo, jer ove godine nećemo imati prihoda, tako da ono što imamo moramo da sačuvamo da vidimo šta će biti sledeće godine”, kaže Igor Hučok iz Aradca.

“Nešto je podizano pre 10-ak godina, ali se sada manje podižu vinogradi u ovom kraju. Problem je sa plasmanom. Imamo čoveka koji ima 20 hiljada čokota i gde čovek to da proda kad je zakon rigorozan. To su hiljade i hiljade litara vina ili rakije. Jedino grožđe da prodaje na pijaci, a to su ogromne količine. Čovek je osvajao nagrade, skoro svake godine dobije nagradu, a problem mu je plasman. U melenačkom ataru je oko 50 hektara vinograda, od 500 hektara ukupno. Dosta je tu i raskrčeno zasada, jer je ranije svaka porodica imala deo zemlje u vinogradu. Kako se porodica širila, tako su se imanja delila među decom, pa su to jako usitnjene parcele. I sad neki nisu više tu, ne rade vinograd i tu je ostala ta zapuštena parcela”, objašnjava Dušan Adamov iz melenačkog udruženja “Peskara”.

“Mi radimo porodično vinograd. Otac je tu da reže, majka da okopava vinograd, a ja finansiram. Podelili smo se. Proširenje za sada ne planiram, jer nemam više zemlje gde da sadim. Možda kupim još zemlje. Prošle godine sam imao malo vina. Sad gledam da što više kupim opremu za vino, ja sam mlad, tako da svake godine kupujem po malo opreme da bih mogao više vina da napravim. Prošle godine sam imao svega 150 litara vina, a ove godine računam da ću imati između 600 i 800 litara. Nešto grožđa moram da prodam, zato što nemam opremu za vino. Ta oprema nije jeftina. Planiram da nabavim burad, vrenjaču, treba mi i podrum. Ja ne mogu da čuvam vino godinama, jer nemam podrum. Mislio sam da će mi tih 150 litara od prošle godine trajati cele godine, ali se ispostavilo da je to malo, trajalo je samo do Nove godine, verovali ili ne. Sve je otišlo za domaće potrebe, imao sam nekoliko kupaca, ali kada su oni saznali da imam vino i kada su počeli da kupuju onda mi je nestalo vina. Razmišljao sam i da se registrujem, ali ne znam koliko je to pametno i šta bih od toga imao. Moj vinograd ima 42 ara, 1200 čokoti, oko 100 čokoti su stone, za jesti ima 10-ak sorti. Ja sam se odlučio za frankovku, to je vinska sorta. Litar vina prodajem za 250 dinara, kada je ambalažirano u plastičnu flašu. Ako je vino flaširano onda je 0,75l – 250 dinara”, objašnjava Dušan Imbronjev iz Melenaca.

“Više godina se vodi rasprava o malim vinogradarima. Mali u odnosu na velike, ne uvozno-izvozni lobi, nego domaće velike vinarije. To vam je kao kad trčite maraton, tačno se zna ko je najbolji, a ko je drugi. Taj drugi mu čuva leđa i prati ga. Mi mali čuvamo ove velike vinarije. Ne znam da li su veliki toga svesni, dok ima nas malih do tada će biti i njih. Kad mali nestanu onda će uvozno-izvozni lobi da uništi i velike”, kaže Živa Milivojev iz Melenaca.

Pred vinogradarima su jesenje đubrenje i rezidba

Stručnjaci upozoravaju da je sada najvažnije da vinogradari obrate pažnju na rezidbu da bi se biljke pravilno pripremile za narednu sezonu.

“Za vinograde koji su oštećeni gradom preporučuje se kratka rezidba. Važno je da se prilikom rezidbe odaberu neoštećeni najkvalitetniji lastari. Kada je reč o jesenjem đubrenju preporučuje se đubrenje fosfornim i kalijumovim đubrivima kako bi se pravilno formirala zimska okca i kako bi se biljke pripremile za narednu vegetacionu sezonu”, kaže Maja Martinov iz Poljoprivredne stručne službe Zrenjanin.

I pored toga što Srbija ima mogućnost da proizvodi veoma kvalitetna vina, i dalje se ovde više piju strana  nego domaća vina. Neki podaci pokazuju da se kod nas godišnje po stanovniku troši oko četiri litre vina, od kojih su tri iz uvoza. Istovremeno, to ne znači da su ta vina kvalitetnija. Problem je što mali vinogradari ne mogu legalno da prodaju svoja vina ukoliko nisu registrovani kao vinarije, a čitav taj postupak je za njih veoma komplikovan i skup, zbog čega se na taj korak ne odlučuju. Prema nekim računicama, za podizanje hektara vinograda, koji daje između pet i sedam tona grožđa godišnje, potrebno je oko 30 hiljada evra. Na jednom hektaru se sadi 4.000 sadnica koje, ako su kvalitetne, koštaju od pet do 15 evra. Investicija u deset hektara vinograda i malu vinariju iznosi oko milion evra.