Osobe sa različitim vrstama hendikepa svakodnevno se suočavaju sa nepristupačnošću i lošim prilazima mnogim objektima u gradu.
Ovaj problem pojedine institucije i preduzeća rešili su na sopstvenu inicijativu i često od sopstvenih prihoda, gradeći prilaze za lica koja se kreću invalidskim kolicima.
Svoja iskustva sa portalom I love Zrenjanin, podelile su Marija Dudaš iz Saveza slepih i slabovidih i Snežana Nikolić iz Udruženja paraplegičara.
– Veliki problem za slepe osobe jeste šetalište u centru. Iako je Grad postavio taktilnu stazu za slepe osobe, na toj istoj stazi je postavio klupe i posadio drveće i samim tim je učinio nefunkcionalnom. Problem povećavaju i letnje bašte, frižideri sa sladoledom i suncobrani. Ulazak u kafiće, radnje i butike zbog stepeništa nije dostupan osobama koje koriste kolica. Preko puta stare Specijalističke poliklinik nalazi se jedan kiosk koji stoji tačno na sredini pešačke staze, počinju priču naše sagovornice.
Marija i njen suprug, koji je takođe slep, prinuđeni su da zbog toga siđu na stazu za bicikliste kako bi sigurno prošli taj deo puta.
– Tada nas dočekaju i grubim rečima, dok ne vide beli štap. Onda tek kreće sažaljevanje, a ljudi ne shvataju da nemamo gde drugo da prođemo, kaže Marija Dudaš.
I ona i Snežana navode nepristupačnost institucija kao prioritetni problem za rešavanje.
– Zgrada Gradske kuće ima jedan prilaz za osobe koje koriste kolica, ali on vodi do zaključanih vrata. Ovu istu nepristupačnost ima i zgrada pozorišta. Glavna apoteka ima mali stepenik koji može dovesti i do ispadanja iz kolica. Bolnica nema ni jedan toalet za osobe sa invaliditetom, a Dispanzer za žene je bez rampe, hidrauličnog ginekološkog stola, prenosivog ultrazvuka i prilagođene ambulante za osobe sa invaliditetom, kaže Snežana.
Obeležavanje je još jedan od problema pa tako institucije nemaju obeležene kancelarije, ambulante, toalete ili bilo šta drugo na Brajevom pismu.
Snežana je skrenula pažnu na još jedan gorući problem oko gradskog prevoza koji bi trebao što pre da se reši.
– Kod nas ne postoji ni jedan niskopodni autobus u koji osobe u kolicima, roditelji sa bebama i starije osobe mogu da uđu bez problema. Postojao je jedan niskopodni aitobus, ali je vraćen u Beograd.
Prema podacima istraživanja o pristupačnosti Centara za razvoj civilnog društva (CRCD) iz 2011. godine, od 40 javnih institucija i ustanova koje su pokrivene ovim istraživanjem, osobe sa invalidskim kolicima mogu da uđu u samo njih šest, a u samo dva objekta su dostupni i spratovi.
– Komisija za sprovođenje lokalnog akcionog plana (LAP-a) podržala je obezbeđivanje delimične pristupačnosti u jednoj osnovnoj i jednoj srednjoj školi, animirala različite činioce da se uključe u stvaranje pristupačnog okruženja, pokrenula inicijativu za obeležavanje parking mesta za osobe se invaliditetom. Međutim, u budžetu za 2014. sredstva za ovu namenu nisu predviđena, navodi Alisa Halak, članica CRCD-a.
– Iskustva CRCD-a u sprovođenju kampanje za stvaranje pristupačnog okruženja jesu da velika većina odgovornih osoba i donosioca odluka ne poznaju obaveze lokalne samouprave i zakonsku regulativu. Rezultat su neadekvatna rešenja koja objekte nisu učinila pristupačnim i pored dobre volje. Zbog toga je neophodno u rešavanje problema nepristupačnosti uključiti što širi krug stručnjaka, udruženja građana, pojedinaca. Važno je, pre svega, znati šta je potrebno za stvaranje pristupačnog okruženja, kao i koji su to objekti koji nisu pristupačni, koji su prioriteti, navodi Halakova.
U narednom periodu CRCD će u saradnji sa Udruženjem za reviziju pristupačnosti iz Beograda izvršiti mapiranje nepristupačnih objekata u Zrenjaninu uz pomoć aplikacije „Mapa pristupačnosti“ što će dati pravu sliku (ne)pristupačnosti našeg grada i pomoći u planiranju narednih koraka koje će CRCD predložiti lokalnoj samoupravi.
Foto: blog Milice Knežević – Izaberi da živiš
.gif)
.gif)
