I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Aviv park Zrenjanin
  • Kuća zdravlja
Aktuelno

Iskrene priče Zrenjaninaca koji su zauvek napustili Srbiju

Decenije neizvesnosti, ratova u regionu, bombardovanja, sankcija i niza situacija koje većina država u Evropi nije preživljavala, doprinele su činjenici da veliki broj ljudi počne da razmišlja kako da napusti Srbiju i domogne se neke bolje budućnosti.

One koji su našli način da započnu jedan novi život van granica ove zamlje pa i kontinenta, ispraćali smo sa „srećno, uspećete tamo!“ verujući da tamo negde zaista može biti bolje. Bilo je i onih koji su probali, kažu „nismo se snašli“, i vrlo brzo se vratili ceneći od tada još više zemlju u kojoj su rođeni. Danas smo u prilici da čujemo priče iz njihovog ugla.

Ilja Mesaroški, Melburn, Australija

Ne tako davne 2014. godine doputovali smo u Australiju, suprug i ja. Na sidnejskom aerodromu, posle dugog puta, dočekao nas je ljubazni i nasmejani carinik. Poželevši nam dobrodošlicu, ostavio nam je pečat u srpskom pasošu. Prvih mesec dana proveli smo u obilasku peščanih plaža koje u februaru ostavljaju bez daha. Nahranivši oči i dušu, zaputili smo se u Melburn, drugi grad po veličini u Australiji. Zahvaljujući tetki Jasni usledio je i drugi godišnji. Vrzmale su se svakodnevne brige i sumnje za posao i opstanak, ali su Jasna i njena porodica imali razumevanja za sve. Tešila nas je rečima da smo tek stigli i da će se sve srediti. Preko brošura sam pronašla školu za učenje engleskog jezika koja je bila besplatna. Google Maps mi je pokazao put do najbližeg staračkog doma, gde sam počela da radim kao volonter. Nakon dve nedelje volonterskog rada ponudili su mi posao. Medicinsku školu koju sam završila u Zrenjaninu davne 2000. nisu mi priznali, kao ni vozačku dozvolu. Brzo sam se uklopila i nastavila sa školovanjem. Ove godine u staračkom domu dodeljuju besplatne školarine za medicinske sestre, te se nadam se da će moja aplikacija i želja za ostankom u struci uroditi plodom. Uvek iznova krećem jer mi zaista ništa nije teško. U ovoj zemlji se rad i upornost isplate. Melburn važi za jedan umetnički grad, što mi daje još jednu šansu za makar jednim hobijem. Volim ovu multikulturalnu sredinu i uživam svakodnevno u njenoj različitosti. Kada bi se nostalgija merila kilometrima, bilo bi mi zaista teško. Srećna sam što sam ovde i nema nazad! Još uvek sam na godišnjem. Sestru i brata u Srbiji, „grlim“ preko Skajpa, sa drugaricama popijem „skajp kafu“ onda kada nam vremenska zona to dozvoli. Pozdrav iz Melburna, Ilja Mesaroški

I Taxi Zrenjanin

Ištvan Heržak, Majami, USA

Napustili smo srbiju sa 35 godina. Moja supruga Ljupka i ja smo spakovali po kofer i maja 2014. se odselili u Miami. Zašto? Verovatno da možemo ispuniti nekoliko stranica razlozima za odlazak, ali ukratko, želeli smo više od onoga što nam je naša lepa Srbija do tada pružala. Želeli smo da u našoj svakodnevnici viđamo više nasmejanih ljudi. Želeli smo da budemo okruženi novijim automobilima. Želeli smo da vidimo Porsche koji vozi doktor, a ne neki čovek sa debelim zlatnim lancem. Želeli smo da idemo na letovanje, a možda i na zimovanje u istoj godini. Svašta smo želeli! Uskoro će biti 3 godine kako živimo u Miamiju. Supruga, inače master psiholog, trenutno vodi brigu o našem osamnaestomesečnom sinu i sprema se da u nekoj bliskoj budućnosti radi Life coaching. Ja trenutno radim kao koordinator za video produkciju u kompaniji koja, pored ostalih zemalja, angažuje i fotografe iz Srbije za rad na turističkim brodovima, takozzvanim kruzerima. Supruga i ja smo pokrenuli i našu video produkciju, i sa ponosom mogu da kažem da smo oradili i jedan veći projekat za Internacionalni Aerodrom u Miamiju. Znali smo da početak neće biti lak, prva generacija na drugom kontinentu nosi poveći teret aklimatizacije, ali smo odlučili da nosimo taj teret za neke naše buduće naraštaje. Nostalgije baš i nema, Banjalučki ćevap, burek i Plazma keks možemo kupiti i ovde, jedino nam roditelji i sestre nedostaju, da ih češće zagrlimo. Možemo reći da smo stvarno zadovoljni životom ovde i da definitivno gradimo bolju budućnost. Povratak u Srbiju? Ne dolazi u obzir. Pozdrav iz Miamija, Ištvan Heržak

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Momčilo Buhavac, Adelaide, Australija

Rođen sam u Zrenjaninu, ali sam živio u Zenici. U svom djetinjstvu sam svaki praznik i školske raspuste provodio u Zrenjaninu i u Česteregu. Poslije rata, u razgovoru sa suprugom, prijateljima i rodbinom donio sam odluku da pokušam da odem vani. Nisam razmišljao o sebi već o svom sinu jer sam mu želio pružiti nešto što mu u tom momentu do tada nisam mogao pružiti – sigurnost, obrazovanje, da se kasnije zaposli, da zarađuje i da se ostvari kao čovjek i osoba, da ga niko ne pita za ime, vjeroispovjest, stranačku pripadnost, da ima mogućnost da izgradi budućnost kakvu želi. Odluku nije bilo lako donijeti. Kao i za svaku odluku u životu, imao sam argumente „za i protiv“ odlaska, ali znao sam da je ova odluka ključna i time sam se vodio. Na put u Australiju krenuo sam 19. aprila 1998. godine sa mojom tadašnjom suprugom i sinom od 18 mjeseci, zajedno sa 7 drugih porodica. Za nas je bilo zajedničko da smo svi bili izbjeglice i da u Australiju idemo pod izbjegličkom vizom, da znamo da idemo u Australiju ali ne i u koji grad, i da svi zajedno putujemo do Kuala Lumpura. Na mojoj originalnoj aplikaciji naveo sam da želimo da idemo u Alice Springs (sjeverna teritorija), jer sam tamo imao komšije i vjerovao sam da će nam biti lakše da bar nekoga poznajemo. Međutim, kada smo stigli u Kuala Lumpur, izdali su nam karte za Adelaide kao našu konačnu destinaciju. Dok smo u hotelu čekali na odlazak u zadati grad, trudio sam se da od porodice sakrijem razočarenje jer idemo u grad u koji nikoga ne poznajem. Tih dana, a i kasnije bilo mi je veoma teško. Trebalo je da svoj život, svu svoju imovinu spakujete u 2 putne torbe od 20 kilograma koliko nam je bilo dozvoljeno ponijeti sa sobom.. Ostavljate stan, posao, prijatelje, rodbinu, grobove predaka, i idete u neizvjesnost, pritom ne znate da li ćete one koje ostavljate ikada više vidjeti. Do tada, sve što o Australiji znao bili su kenguri, Sydney opera, Melbourne, Nicole Kidman. Kada smo napokon stigli u Adelaide, prvi utisci su bili dobri. Došli smo u naš stan onako izmoreni i iscrpljeni, i dok sam vadio stvari iz taksija učinilo mi se da čujem našu narodnu muziku. Rekao sam mojima „još ni čestito nisam stigao, a već sam poludio, pričinjava mi se našu muzika“. Naravno, nasmijali su se i rekli da nisam, da i oni čuju. Tada su iz susjednog stana izašle komšije iz Dalmacije, čuli su naš jezik pa su izašli. Palo je grljenje, ljubljenje, kao da smo rod najrođeniji, iako se prvi put u životu vidimo. Usledilo je upoznavanje uz, naravno, našu domaću kafu. Nakon par dana konačno smo krenuli u školu za engleski jezik. Sve mi je bilo novo i neobično, a u to vreme mi je „dobitak na lutriji“ bio kada sam uspijevao preći cestu, jer sam uvijek gledao na pogrešnu stranu. Ovdje voze automobile lijevom stranom i još pokušavam da utvrdim ko vozi pogrešnom stranom – ljudi u Evropi ili u Australiji. Po završetku škole engleskog, upisao sam Višu poslovnu školu za administraciju i menadžment i zadnjih 12 godima radim u tom sektoru. Radio sam na poslovima od recepcionara, call centra, administracije, zamjenika menadžera, menadžera. Trenutno radim za Višu školu kao administracioni radnik u sklopu vlade Južne Australije.
Australija je velika i predivna zemlja i Adelaide je mali i lijep grad što meni odgovara. Adelaide ima oko milion i 250.000 stanovnika i zovu ga grad crkvi jer ima mnogo crkvi. U poredenju sa Melbourne i Sydney, grad je manji ali kao i sve, i to ima svoje mane i prednosti. Klima je mediteranska, i sada kada je ovdje ljeto, temperature budu i do 42 stepena. Isto tako, u julu kada je ovdje zima, bude oko 0 stepeni. Tokom jeseni i zime nekada duvaju vjetrovi koji me podsjećaju na moj Zrenjanin. Ovdje su svi pretežno zauzeti jer se obično radi od 9-17h, a poslije posla se odlazi po djecu u boravak i slede svakodnevne obaveze. „Ludilo“ je rezervisano za petak i subotu a nedeljom se oporavlja i priprema za rad. Ovdje je luksuz skup. Hljeb košta od 1-3 dolara, mlijeko 2l je oko 3 dolara, pakovanje kutije cigareta od 40 komada košta $35-40 ili otprilike 28 eura. Ovdje se radi i nema zabušavanja. Ne mozete „raditi“ a sjediti u kafiću i ispijati kafe. Imate pauzu od 30 minuta za ručak i dvije manje pauze od 5 minuta da malo odmorite. Pušenje je zabranjeno u svim zatvorenim objektima i napolju gdje se služi hrana. I ovdje kada ostanete bez posla, država vas plaća dok ste nezaposleni, ali morate da tražite posao i ne možete da odbijete bilo kakvu ponudu za posao. Ljudi su veoma srdačni, učtivi i korisni. Veseli su, neformalni i uvijek vam pomognu kada mogu.
Mislim da sam donio dobru odluku što sam došao ovamo i za sada nemam namjeru da se vraćam nazad, pogotovo jer su moja djeca ovdje. Ipak, nostalgija čini svoje. Često zaželim da bar na 5 minuta budem u Zrenjaninu, da popijem kafu u Ultri, Vremeplovu, Bridzu, Renesansi, da se prošetam kroz grad, da budem tamo kada su Dani piva, razmišljam šta li rade moji prijatelji i poznanici, rodbina…
Ali ko zna šta život i sutra nose. Možda jednoga dana ipak budem u Zrenjaninu…nešto za razmišljanje i planiranje. Ovo je moja priča, moji doživljaji. Možda neko ima drugačija iskustva, bolja ili lošija. Na kraju bih želio da pozdravim sve čitaoce uz poruku „volite sebe i svoju rodbinu, prijatelje, poznanike, pomozite jedni drugima koliko možete i čuvajte Zrenjanin. To je prvenstveno vaš grad u kojem vi živite. Napravite ga i ljepšim i boljim za sebe, a sutra za vašu djecu, unuke, potomke. Puno toplih pozdrava iz Adelaide

Svetlana Ristić, Orebro, Švedska

Srbiju sam napustila 2003. godine. Otišla sam na poziv moje drugarice koja je u Švedsku otišla nekoliko godina ranije. U to vreme još uvek je bilo teže dobiti vizu, ali sam je obezbedila preko jedne rođake. Odmah želim da napomenem da sam otišla s namerom da tamo i ostanem. U prvo vreme sam radila u drugaričinoj firmi kao kurir i to je trajalo nekih osam meseci.  Od početka sam pohađala večernju školu po 10 časova nedeljno, a dok nisam savladala švedski, služila sam se engleskim jer većina šveđana ga odlično govori. Nakon 8 meseci, mogu reći da sam imala i sreće jer kad sam poslala prvi CV u hotel koji je tražio radnike, već posle tri dana dobila sam poziv za posao. Tu sam provela narednih pet godina tokom kojih sam i potpuno savladala jezik i regulisala sve potrebne dokumente. Istovremeno sam išla i u srednju školu za odrasle posle koje sam upisala i fakultet. Poslednjih 8 godina radim u medicinskoj struci za koju sam se školovala. Povratak mi zasada ne pada napamet. Možda kada steknem penziju, da budem iskrena. Kada dolazim na odmor u Zrenjanin ne vidim da postoji neka potražnja za mojim profilom, a o platama ne vredi ni raspravljati. Ipak da neko ne pomisli da je ovde „med i mleko“, i mi imamo iste ili barem slične finansijske probleme. Doduše sa mojom i suprugovom platom moguće je sasvim normalno živeti, ulagati, pa i putovati, što, priznajem, dok sam živela u Srbiji nije baš bilo nadohvat ruke.

Ivan Hirman, Stokholm – Koparbeg – Lindesberg, Švedska

Imao sam priliku da radim u inostranstvu, ali sam se, zbog porodičnih obaveza vratio posle tri meseca. Ukazala mi se prilika da preko drugarice radim u Švedskoj. Bio je to jednostavan i zanimljiv posao prevoza jagoda. Plata je za naše uslove bila veoma dobra, i za tri meseca uštedeo sam koliko kod kuće ne bih za neki duži vremenski period. Mogu reći da je raznoraznih poslova i prilika bilo na svakom koraku, pogotovo u većim gradovima. Bez obzira što domaćini kažu da sada ima manje posla zbog priliva izbeglica, imam osećaj da ne rade samo oni koji neće da rade. Inače, u Švedskoj, ako radite neprekidno 5 godina i sami sebe izdržavate, stičete i pravo na državljanstvo. Inače da napomenem i da sam celo leto proveo u jakni i debeloj garderobi, ali kada imate posla i dobro ste plaćeni, to je najmanji problem. To je baš ono što kažu „hladno, ali standard“ – kaže naš sagovornik.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh