Sedamdesetih godina prošlog veka na oba jugoslovenska televizijska kanala emitovana je reklama o ambicioznom saobraćajnom poduhvatu nacionalnog avioprevoznika. Na novoj JAT-ovoj liniji Beograd – Singapur – Sidnej kapetan je bio Živa Frenc.
Rodom iz Aleksandrova, nekadašnji đak zrenjaninske Gimnazije i Više pedagoške škole, a od 1960. godine pitomac škole za nastavnike letenja u Vršcu, Frenc je u JAT-u proveo skoro ceo radni vek. Petnaest godina upravljao je avionom DC 10 i leteo na interkontinentalnim linijama, najčešće do Australije.
U radnu knjižicu ubeleženo mu je 53 godine staža, s obzirom na beneficirani režim za vazduhoplovce.
– Ima dece koja sanjaju da lete. Dok sam bio gimnazijalac ovde u Zrenjaninu, ja sam bio jedan od tih zaljubljenika. Neprestanosam gledao kako lete drugi, a po- čeo sam na aerodromu na Baglja- šu, gde sam se 1955. godine učlanio u aeroklub – kaže naš sagovornik, danas penzioner.
Dugogodišnji instruktor i nastavnik letenja, Frenc je osnivač i vlasnik aerokluba „Vaja” koji je 2005. zakupio nekoliko prostorija na ečanskom aerodromu, gde se izvodi obuka za pilote malih aviona i jedrilica. „Vaja” je danas jedini aeroklub za obuku jedriličara u Srbiji.
– Tačno je da je jedini, i to je sramota – kaže Frenc. – Jer, kod nas je ovaj sport u odumiranju. Ako se nešto ne promeni u odnosu vlasti prema ovoj delatnosti, prvenstveno kad je reč o Ministarstvu za sport i omladinu, ubeđen sam da će ovaj sport vrlo brzo prestati da postoji.
Na pitanje zašto je dobro da postoje klubovi i civilne organizacije koje se bave letačkom obukom mladih, Frenc ima spreman odgovor:
– Najpre zbog toga što je to izvrstan sport, koji decu odvaja od alkohola, droge i drugih poroka. A zatim i zato što je to najbolji način za usmeravanje mladih za poziv pilota. Mlad čovek koji prođe sve prethodne faze, od jedriličara do pilota na manjim avionima, i potom ode dalje na školovanje, neuporedivo je spremniji za budući poziv pilota u saobraćaju.
ŠKOLA VAZDUHOPLOVSTVA KAO EKONOMSKI ADUT
Po rečima našeg sagovornika, jedna elitna škola vazduhoplovstva može mnogo više doprineti ekonomskom blagostanju regiona.
– U Segedinu, na primer, postoji sportski aerodrom. I njihovi vlastodršci su u prvo vreme zamišljali da to može da postane saobraćajna vazdušna luka, ali nije bilo ništa od toga. Ostao je sportski aerodrom. Oni svake godine organizuju međunarodna jedriličarska, padobranska i druga prvenstva. Tamo se 2010. održavalo Svetsko prvenstvo u jedriličarstvu. Učestvovalo je 160 jedrilica. Takmičenje traje minimum dve nedelje, a ako se računa i predtrening, ono traje 21 dan.
Uz svaku jedrilicu idu bar još tri člana tima. Izračunajte koliko je tu ljudi boravilo i koliko je novca ostavilo – kaže Frenc i dodaje:
– Novosadski aeroklub, koji je bio jedan od najvećih u bivšoj Jugoslaviji, više ne postoji, jer se vlastodršcima u Novom Sadu prohtelo da imaju svoj „saobraćajni aerodrom” kod Čeneja. Naravno, nisu ništa od toga ostvarili, osim što su „razjurili” sportiste i klubaše. Skoro ništa se ne radi ni u Subotici, Sremskoj Mitrovici, Kikindi i Vršcu.
Vidim da i ovde ima ideja da se aerodrom proda. Proveo sam skoro ceo radni vek u saobraćaju, i znam dobro da dva saobraćajna aerodroma na razdaljini od 200 kilometara nemaju šansu da ekonomski opstanu. Mi, kao što znate, sada imamo beogradski i niški civilni aerodrom, a za sat i po vremena odavde se stiže do Surčina.
U TOKU UPIS NOVE GENERACIJE PILOTA
Novi ciklus nastave za jedriličare i pilote sportskih aviona počinje , a po završetku teoretskog dela, kada vreme dozvoli, počeće i praktična obuka za upravljanje avionima i jedrilicama na aerodormu Ečka.
IZ OVE ŠKOLE ČAK ČETIRI PILOTA ZAVRŠILA U JAT-u
Osim „Vaje”, na Aerodromu Ečka radi i aeroklub „Zrenjanin”, čiji je Živa Frenc takođe član. Zrenjanin je – kaže Frenc – dao mnogo pilota, a svi su počeli da lete u aeroklubu. Grad je dao deset kapetana JAT-a, a piloti Jovica Đurovski, Jovica Jeftić, Zlatan Ivanović, Ištvan Viši, Jon Kadarjan i mnogi drugi potekli su iz sportskog vazduhoplovstva.
Četvorica kapetana JAT-a iz Banata imali su isto ime.
– Bili su to Živa Zarić iz Kikinde, Živa Đukić iz Tomaševca i Živa Radišić iz Elemira. Svi su nažalost pokojni, a sada sam ostao samo ja – Živa Frenc.
Više o upisu i programu nastave i praktičnoj obuci, pročitajte ovde.
Autor : A.Bjelogrlić
Izvor : List Zrenjanin