Iako se krzno vraća u modu, krznara je sve manje

Pre 20-ak godina gotovo da nije bilo kuće u kojoj nije bilo bunde i šubare, jer se zima nije mogla zamisliti bez krznene odeće. Vremena su se menjala, a i organizacije za zaštitu životinja su bile sve glasnije, pa su se i bunde odlagale po ormarima. Poslednjih godina krzno se ponovo vraća u modu. Stare bunde se sve češće prepravljaju u prsluke koji su i te kako popularni.

Iako je po zanimanju hemičar, poslednjih 15-ak godina Marija Matić zarađuje praveći i prodajući krznene stvari za šta ima i sertifikat “Otvorena šaka”.

“Ćurčija je stari zanat. Od kada je čoveka on se štiti od hladnoće i on je još u davna vremena koristio krzno, jer su zime bile izuzteno hladne. Ćurčijski zanat podrazumeva preradu kože. Mi to ne radimo, mi je samo dorađujemo. Ovaj zanat nije prenošen s kolena na koleno u porodici, nego sam to učila kada sam ostala bez posla. Zainteresovala sam se, jer je suprug to počeo da radi onako iz hobija. Htela sam nešto od toga da napravim. Od majstora iz Kikinde i Vršca sam učila kako se kroji i kako se prekrajaju stare bunde. Pitala sam, kupvala zanat. Ne mogu da kažem, izlazili su mi u susret, to su sve bili stari majstori. Na žalost, neki nisu više živi. Dosta toga sam i sama smišljala. Evo, na primer, za papuče uopšte nemam neki gotov kroj, nego ih sama pravim. Važno je samo da imate želju i volju. Malo i mušterije daju ideje kada žele da im se neštoo napravi”, objašnjava gospođa Marija.

Teško do sirovine

U ovom poslu je najteže doći do sirovine.

“Sve je manje stoke kod nas. Mi dolazimo do sirovine od prerađivača po Srbiji. Pošto sam često u Beogradu, tamo ima kolega koji prodaju kožu i mi sarađujemo. Ja sam mali proizvođač, mi ne radimo preradu kože. Da biste dobili dozolu za preradu potrebno je da se ispune posebni uslovi, a za to su potrebne veće investicije. Uzimamo poluprerađenu kožu, onda mi to dorađujemo, sušimo, farbamo – tako nam je jeftinije. Kožu sami bojimo, vunu ne bojimo. Koristimo prirodne boje – koprivu, orahov list… Kada neko traži neku drugu boju onda dodamo i nešto ovih kupovnih boja. Najčešće koristimo jagnjeće krzno, lisicu, zeca, jareće krzno, krzno divlje mačke. Odstrel divljači konrolišu lovci“, kaže naša sagovornica.

Od kada se Marija bavi izradom predmeta od krzna trendovi su se menjali.

“Dosta se promenilo, ima dosta zagovornika zaštite životinja. I ja sam protivnik onoga da samo gajite životinju da biste je odstranili da biste uzeli krzno. Nisam pristalica toga, ali ovo krzno što mi koristimo to je od životinja od kojih se čovek hrani. Od kada je čoveka i meso se koristi. Ja ne vidim ništa loše u tome što mi tu kožu sačuvamo i koristimo za odeću. Daleko su ova prirodna krzna toplija od veštačkih, a i zdravije je nostiti to nego sintetičke i reciklirane materijale. Ako se već vodi računa o zdravoj hrani, hajde onda da vodimo računa i o odevanju. Sada se polako opet vraća krzno u modu. Najviše devojke traže prsluke. Nose se i gunjevi. Ja to malo prilagodim mlađima koji hoće da nose prsluke. Nemamo baš izvorne gunjeve kao nekada što su se ukrašavali vezenim detaljima, jer je to danas neisplativo. Ima ko traži, ali to je jako teško praviti. Uglavnom za ukrase koristimo prirodne materijale – kožu, tkane tračice, dugmiće pravimo od kože i od drveta. To sami izrađujemo, pošto su na tržištu uglavnom sve plastična dugmad, a to ne ide sa našim prirodnim materijalima. Traže se i kape, a i papuče”, kaže Marija.

Sve se više prepravljaju stari krzneni predmeti

Iako šije i novu robu, najviše ipak ima prepravki.

“Jako me prijatno iznenađuje Zrenjanin. Ima mnogo bundi, pa ljudi dosta prekrajaju. Imam svoje mušterije koje se vraćaju, što je meni jako bitno. Radim tako da mušterije steknu poverenje, trudim se da svima izađem u susret. Dolaze ljudi, pozovu telefonom i mi se dogovorimo. Ima ko nas lako nađe, ima ko malo teže. Izlazimo u susret svima. Čak i nedeljom dolazim u raidionicu ako neko ne može drugim danima da dođe. Dosta toga se donosi iz Nemačke i Austrije da se ovde preradi i onda tako prerađeno vraćaju nazad”,objašnjava naša sagovorinca.

Možda ne deluje tako, ali prepaviti bundu u prsluk, nije ni malo lako.

“Dosta njih sami počnu da prerađuju bundu u prsluk, skinu rukave i onda stanu na tome, jer to nije tako jednostavno odraditi kao što deluje. Krzno ipak ima neka svoja pravila kako treba da se radi. I meni je trebalo dosta vremena da to naučnim. Gledala sam od starih krznara i kada su oni radili to je bilo dobro, a kada sam ja uzimala da radim to nije valjalo. Dosta puta sam, dok sam parala konac, gledala da zapamtim kako je to rađeno. Nije to samo uzmem i šijem. Srećaje da čak i kada pogrešite možete ponovo da radite, jer dlaka prekrije te neke nedostatke”, kaže Marija i dodaje da ovaj zanat treba da se voli.

“Kada radite sa krznom ne možete biti potpuno čisti, jer se dlake nalaze svuda kada se kroji ili kada se prekraja. Ovaj zanat ne donosi veliki profit, više služi za preživljavanje. Ali meni se nekako više sviđa da ovo radim, da budem svoj gazda, nego da negde radim. Imam želju da imam neki svoj lokal. Radionica mi je sada malo zaturena u nekadašnjem Titelskom redu, a volela bih da to bude na malo prometnijem mestu. Šta će bitni ne znam, samo da me zdravlje posluži i da krenem i bunde da šijem, ali otom potom. Ne treba meni neki ne znam kakav lokal, ja ne mogu da plaćam neke velike kirije, jer ima tu dosta propratnih troškova, režija, pa porezi… Inače, nema zainteresovanih za ovaj zanat. Ja bih mogla da pomognem, da pokažem kako se radi kada bi neko bio zainteresovan, ali niko me nikada nije za tako nešto pitao. Evo sad se malo interesuje moja snaja”, objašnjava Marija.

Krzneni prsluci koštaju od 10 do 15 hiljada dinara

Kada je reč o ceni ona zavisi od vrste krzna od kojeg se pravi predmet, kao i od vrste popravke koju je potrebno izvesti.

“Što se tiče cene ne mogu da kažem jedinstvenu cenu, jer to uvek zavisi od količine posla koji imam kada moram da prekrajam. Dogovaramo se na licu mesta, kada vidim šta imam da radim. Ima ponekad i nepredvidivih stvari, na prvi pogled izgleda da je sve dobro, a kada otvorim bundu vidim da ima mnogo više posla nego što sam mislila, ali to je onda na moju štetu. Ima ko skraćuje bundu, ko je strukira… Ne možemo gledati sad neku ekstra zaradu, samo da možemo da ostanemo u poslu. Sve zavisi koliko mi vremena treba da nešto odradim. Papuče su mi 1000 dinara, sve je od kože čak i aplikacije, a stavljam i dupli đon. Gunjevi su 6500 dinara. Krzneni prsluci, ja ne radim ona visokoplemenita krzna i oni su od 10 do 15 hiljada dinara. Ako mi donesu bizame to su manja krzna i treba više da se šije, lisice su velike same po sebi. Zec je najjeftiniji – prsluk je 10000 dinara, a bizam je 15000 dinara”, kaže naša sagovornica.

Robu prodaje uglavnom u Beogradu, a pojavljuje se na prodajnim izložbama. Društvene mreže su joj dosta pomogle.

“Pojavljujemo se na Danima piva, deca su oformila i fejsbuk stranicu, a u Beogradu sam svake subote. To traje već nekih 12 godina. Kada se u Zrenjaninu oformio prvi etno centar tu sam se učlanila, tada sam i ja bila tek u povoju što se tiče mog rada. Konkurisala sam za suvenir, to nisam prošla, ali sam prošla sa nekim malim gunjem kao rukotvorač da mogu da se pojavljujem u Beogradu na tim prodajnim izložbama. Tako sam stigla u opštinu Stari grad, u početku je to bilo besplatno, a sada nekoliko godina u nazad plaćamo tamo mesto i uglavnom subotom idem tamo i izlažem svoje proizvode. Tako sam navikla mušterije”, kaže Marija.

Za jednu mašinu potrebno je između 700 i 800 evra

Da biste se bavili krznarstvom potrebne su i određene mašine.

“Mašina koju koristim zove se krznarica ona spaja krzno da se ne vidi šav, da deluje kao da je krzno izcela. Potrebna je i jedna ravnoštepajuća mašina. Trebaju tu meni još neke mašine, ali uspevam sa ovima da radim, jer sama radim. To su uglavnom stare mašine koje koristim. Kupila sam ih od starih krznara, nisam ništa novo kupovala. Ove koje ja imam jedna je pfafova, a druga singerica. Lako se održavaju, nema elektronike, meni obavljaju posao. Za nabavku opreme nije potrebno nešto puno novca, a nije ni malo. Vrednost jedne onako srednje ravnoštepajuće mašine je oko 700-800 evra. Isto košta i ova krznarica. Problem je što je dosta loš kvalitet igala sada. Teško se nalazi i kvalitetan konac”, objašnjava naša sagovornica.

Vešt ćurčija za dan može da napravi gunj ili nekoliko pari papuča.

“U toku dana mogu da napravim 5-6 pari papuča, sve od krojenja do spajanja ili jedan gunj kompletno od početka do kraja. Bunde još ne šijem, ali ih mnogo prekrajam. Da bih bundu prekrojila u prsluk potrebno mi je u proseku 2 dana, jer dosta toga ja radim ručno. Lakše mi je da radim ručno, nego mašinski. Mašinski radim ono što je skriveno, a postave više volim ručno da odradim. Za kapu treba manje vremena, jedino što se ona stavlja na kalup jer mora da odstoji da se lepo oblikuje, to je jedino duže”, kaže Marija.

Krznenih prsluka i papuča iz Srbije ima svuda po svetu

Njeni radovi su stigli i Kanadu, Litvaniju, Rusiju, zemlje regiona.

“Bila sam u Karlovcima nedavno  i tamo sam prodala prsluk kombinaciju zečijeg i jagnjećeg krzna koji je otišao za Litvaniju. Radovi su išli i za Portugal, Francusku, kupuju dosta i Rusi. Njima je jeftinije da kupe krzno ovde kod nas nego kod njih.  Na primer kada kažem da je gunj ovde 50 evra, stranci kažu da je to kod njih 200 evra. Dođu kao turisti i nose za poklon. Moji proizvodi su otišli za Kanadu, za Sloveniju. Društvene mreže su mi puno pomogle. Radim dosta po Srbiji, dolaze iz Republike Srpske i Slovenije ljudi koji su me kontaktirali preko fejsbuka. Šaljem svoje proizvode i brzom poštom”, objašnjava naša sagovornica.

Nekada su se bunde donoslile iz Grčke i obično su bile od astragana ili lisice.

“Nutrije ima puno. 80-ih godina su se ovde gajile nutrije. Zeca ima dosta, ali zec je kratkog veka, brzo počne da se čupka. Pošto ne pričamo o nercu, jer je to nešto posebno i to je jako skupo, ja mislim da je za naše podneblje lisica broj jedan što se tiče i krzna i kvaliteta. Ko voli pufnasto krzno. Ko voli ležeća krzna mislim da je za to bizam. On je elegantan. Zec je više sportski. Nutrija isto lepo deluje, ali je isto kratkog veka. Zavisi kako je uštave”, kaže Marija.

Neprijatna iskustva iz Novog Sada

I pored toga što većina hvali njene radove, Marija je, kaže, imala i neprijatna iskustva.

“Dešavalo mi se u Novom Sadu da kada deca maze krzno naročito jagnjeće gunjeve, majka kaže “hoćeš to da ti kupim da budeš čoban”. To u Beogradu, Zrenjaninu ili bilo kom drugom gradu u kom sam bila nikada nisam doživela. Nema veze koja je temperatura, da li je to leto ili zima ili jesen svi se oduševe. Da li kupe ili ne nema veze, ali nikad niko nije to sa takvim prezirom gledao. Stranci kupuju zato što je to unikat, zato što je to ručno rađeno, zato što je to prirodni materijal, a jedino Novosađani gledaju sa prezirom. Organizatori novosadske jeseni i proleća na Spensu ne žele ovu robu. Rečeno je da može da se dođe sa ručnim radovima, ali bez krzna. Da li su oni zagovornici očuvanja životinja, ne znam, ali ne mogu oni da diktiraju ljudima da li će neko da nosi krzno ili neće. Imala sam neprijatnosti isključivo u Novom Sadu”, priseća se Marija.

Tokom leta naša sagovornica nema mnogo posla i tada uglavnom smišlja kako da unapredi svoje proizvode i šta novo može da ponudi tržištu. Iako bi prepravke i tada mogle da se rade, retki su oni koji se za to odluče. Zimi se, kaže, mnogo više radi, jer sa prvim vetrom dolaze i mušterije. Tada žele da im se prepavrka ili popravka bunde ili prsluka uradi “sad za sad”, što je ponekad teško izvodljivo, ali se, ipak, na kraju postigne dogovor o roku. Kako je poslednjih dana napolju dosta hladno, ukoliko imate staru bundu ili gunj, koji vam se možda više ne sviđaju kako izgledaju, a voleli biste da ih nosite ove zime, gospođa Marija sasvim sigurno ima ideju kako bi mogli da se izmene, doteraju i izgledaju modernije.