Gordana Arva: Slikanje na svili – elegancija i luksuz

Umetnici obično inspiraciju za svoj rad traže na nekim neobičnim mestima ili im se ona javi kada se najmanje nadaju. U tim neočekivanim momentima naješće nastaju najveća dela kojima se neki čude, a drugi dive…

Čini se, da slobodno možemo da kažemo da je i naša sugrađanka Gordana Arva na sličan način otkrila svoj talenat. Za sebe skromno kaže da nije umetnik, ali njena dela govore drugačije. Bilo kako bilo, već više od dve decenije Gordanin hobi je slikanje na svili.

Da pre četvrt veka nije bila u poseti u Nemačkoj, pitanje je da li bi za našu sagovornicu ikad iko čuo osim roditelja čija deca idu u Osnovnu školu Vuk Karadžić.

“Ja sam po zanimanju pedagog. Skoro 30 godina radim u Osnovnoj školi Vuk Karadžić i zaista me mnogo ljudi poznaje odatle. Za sve ovo vreme jako puno dece je prošlo kroz tu školu. Što se tiče slikanja na svili – ovim hobijem se bavim od 90-ih godina, tako da me i po tome prepoznaju, jer se puno toga već plasiralo i prodalo. Ide glas, širi se, čuju ljudi jedni od drugih. Uradila sam više od 400 marami, ešarpi… Moram reći da se 90-ih godina u našoj zemlji apsolutno ništa nije znalo o oslikavanju svile. Nekako se dogodilo da smo otišli u posetu u Nemačku i tamo sam prvi put videla nekakve časopise. Nije bilo nikakve literature, ničega specijalno, nego su to bili časopisi u kojima se objašnjavala neka nova tehnika – kako se oslikava svila. Meni se to jako dopalo, nabavila sam materijal i počela sam tako po malo da „crtkam“. Kako sam sve više radila, sve mi se više dopadalo. Onda sam počela dodatno da istražujem šta sve ima, kako bi moglo, šta bi moglo i to je tako krenulo”, objašnjava Gordana.

Nikada nije mislila da će radove prodavati, već je želela da napravi nešto lepo za sebe.

“Kada sam počinjala, radila sam kao neke slike, to su bili manji formati. Pokušala sam da vidim kako će to da izgleda. Imala sam manje ramove. Zaista treba puno toga u smislu ramova i drugog pomoćnog materijala da bi se napravila slika. Počela sam, kažem sa sličicama, pa sam polako prelazila na veće formate i onda sam videla odevne predmete – neke tunike, haljine, marame raznih veličina, pa sam pokušala i to da radim. Najčešće radim ešarpe, velike marame i male marame. To je nekako univerzalno i koristi se najviše. Ko god hoće lepo da izgleda, da izgleda jedinstveno, unikatno koristi ili veliku ešarpu ili veliku maramu. Mlađi više koriste male marame”, dodaje Gordana.

Za ešarpu ili maramu treba bar dva dana

Slikanje na svili nije teško, ali ko god želi da se upusti u ovaj posao mora da zna da će mu za to trebati dosta vremena i mnogo živaca.

“Da biste se ovim bavili pre svega treba da postoji nešto što će da vas privuče da to radite. To je neka tehnika slična akvarelu, ali se od akvarela na platnu razlikuje jer se drugačije razlivaju boje. Zaista nije teško, deluje smirujuće, bar na mene, ali treba puno strpljenja. Moramo znati da tu nema popravke. Ako se napravi neka greška ne može da se obriše, da se vrati nazad, da se preko toga nacrta nešto. To se uvek vidi, tako da unapred treba da imamo pedstavu šta hoćemo. U početku sam ja pravila neke nacrte, šeme šta bih i kako bih, a posle toga je išlo sve spontano, onako kako me krene ideja, kako krene linija. Lepota u svemu tome je što bez obzira što u glavi znamo šta želimo da postignemo, ne znamo kako će to na kraju da ispadne. Naime, boja kada se kombinuje sa drugim bojama, što je najlepše, drugačije se osuši, drugačije to izgleda kada je mokro, dugačije kada je suvo. Najlepše je to što čekamo kraj, da to bude gotovo i vidimo šta je nastalo”, priča naša sagovornica.

Bez obzira da li se radi mala ili velika marama od trenutka kada počnete da je slikate do trenutka kada je ona u potpunosti završena potrebno je bar dva dana.

“Trudim se da svaka marama bude posebna na neki svoj način. Puno energije i rada i truda ulažem i u malu i u veliku maramu, tako da vremenski nema mnogo razlike koliko se one rade. Mala jeste manji format, ali ima baš dosta detalja. Samo za oslikavanje, bez sušenja, treba negde oko 5-6 sati da se one urade. Sušenje u proseku traje jedan dan. Onda ide proces fiksiranja, boja se fiksira peglanjem, tako da se više nikada ne može isprati. To je nešto što je trajno i što je kvalitet i luksuz. Ja imam marame od pre 20 godina koje i danas izgledaju kao kada su napravljene. Ta boja je dugotrajna, postojana je”, kaže Gordana.

Danas se do materijala za rad dolazi daleko lakše nego kada je naša sagovornica počinjala da se bavi svojim hobijem.

“Materijale je u početku zaista bilo teško nabaviti, a ja sam kupovala u Novom Sadu. Tamo je bila jedna kineska prodavnica, ali ne kao ove današnje, gde su zaista dopremali iz Kine porubljene marame, ešarpe, pa čak i neporubljenu svilu. Oni su jedini u Novom Sadu imali dozvolu da prodaju takvu svilu za slikanje. Ta žena koja je to dobavljala je mesece provodila u Kini dok to nabavi, dok se vrati, jer je svila nacionalno blago Kine, pa su tada bile potrebne posebne dozvole da bi se to uvezlo. Sada je to mnogo pristupačnije. Čak i u Zrenjaninu ima nekoliko prodavnica na primer Monart, pa i u Biroopremi može da se nabavi baš ta svila za slikanje koja je već i porubljena. Zaista ima puno tih „hobi prodavnica“ u kojima se može naručiti i sad je lako doći do tih materijala”, objašnjava Gordana.

Početna ulaganja nekoliko hiljada dinara

Ipak, ukoliko želite da se bavite oslikavanjem svile, treba da znate da su vam za početak potrebna ulaganja od nekoliko hiljada dinara.

“Iskreno da vam kažem taj materijal je skup. Različite su cene, zavisi od dobavljača, ali recimo da je tu negde oko 1000 ili nešto preko 1000 dinara cena svile za jednu veliku ešarpu. Boje moraju da budu kvalitetne da biste na kraju dobili maramu, ešarpu koja će trajati godinama. Skupe su, ali to je nešto u šta se na početku mora uložiti da bi trajalo. I one se mogu naći u tim hobi prodavnicama. Cena im je negde između 300 i 400 dinara po bočici. Ima i jeftinijih, ali ih ja ne preporučujem. Probala sam razne proizvođače koje nemaju neku dugogodišnju tradiciju i nisu kvalitetni. Boja se ispira. Ja koristim i tehniku sa konturama. Za to je potrebna konturna boja koja je prilično skupa, a bez toga se ne može.  Čak se za jednu maramu nekad koristi 10 do 15 boja da bi bila lepša i onda to zahteva puno ulaganja u sam start. Kvalitetnije boje su uvozne, ali ne sve iz uvoza. Ovo je neka španska, onda ima neka havana ili avana, kako je ko zove, onda ima marabu, to su boje koje su kvalitetne i koje dugo godina koristim. Sa ovom havanom sam najviše zadovoljna. To su nemački proizvođači, a ponekad i Italijani imaju dobre boje. Boje mađarskih proizvođača nisu tako kvalitetne, nisu postojane, nemaju intenzivnost”, dodaje naša sagovornica.

Stranci više cene ručni rad

Iako to negira, galerija njenih radova ipak potvrđuje da je Gordana pravi umetnik. Međutim, kao i kod svih drugih proizvoda i ovde je najteže pronaći kupce. Ali, nije da ih nema. U poslednje vreme naša sagovornica ručno slikane svilene marame i ešarpe najčešće prodaje preko interneta. I to više u inostranstvu, nego u zemlji.

“Nemam neku posebnu radnju, ranije jesam prodavala preko nekih galerija, međutim, kupci mi se sada mogu obratiti lično preko sajta gordana.arva.biz jer su tamo moji podaci.  To je nekako najjednostavnije. Preko interneta. Uglavnom kupuju žene, desi se nekad da kupuju i muškarci za poklon ženi, da je obraduju, što mi je posebno drago, ali najčešće kupuju žene i to sada samo za poklon, a ne sebi, što mi je jako žao. Na žalost situacija je takva da retko ko može takav luksuz sebi da priušti, ali baš se dešava često da se to kupi kao neki poklon koji je unikatan i najčešće ide za inostranstvo. Jako puno mojih radova se nalazi po svetu – u Americi, Kanadi, Rusiji, Sloveniji, Bosni, Mađarskoj, Italiji, Danskoj, Holandiji, Engleskoj, Nemačkoj, u Srbiji najviše u Novom Sadu, Beogradu, najmanje u Zrenjaninu”, priča Gordana.

Interesovanje za njenim radovima je veće u vreme praznika.

“Najviše se prodaje kada je 8. mart, Nova godina i tako neki praznici kada ljudi tradicionalnao daruju jedni druge. Tražnja je veća i u vreme godišnjih odmora, kada su aktuelna putovanja – kada neko putuje nekom u posetu, pa ponese poklon. Najčešće se traže velike ešarpe, u Beogradu najviše traže velike marame, ali ešarpe to je nešto što ide na haljine, kostime, kapute… Razne boje se traže, ali najviše da je sivo ili sa nekim elementima sive ili ljubičaste. To su boje koje su univerzalne, koje se slažu sa svim bojama. Ja lično više volim kada su marame šarenije, kada imaju više boja na sebi, na svetlosti to jako lepo izgleda, ali naravno moramo voditi računa kako se uklapa uz garderobu, jer je to jedna vrsta ukrasa”, dodaje naša sagovornica.

Cenu određuje veličina marame, ali i to da li je domaće ili strano tržište

Cena marame ili ešape zavisi od veličine, ali i od toga da li se prodaje u zemlji ili inostranstvu.

“Cena je vrlo relativna. U Srbiji je jeftinije, nego kada se prodaje u inostranstvu. Moja cena je ustvari samo vrednost marame ili ešarepe. U Srbiji male prodajem po 2000 dinara, a velike po 3000. To je neka srednja cena u odnosu galerije u Novom Sadu ili Beogradu, gde se ovakve marame ili ešarpe prodaju i više nego po duploj ceni od moje. Prodavala sam i preko galerija, ali to tamo izađe zaista jako skupo, jer galerije uzimaju i 120 posto moje cene, pa je tek to za mnoge nedostupno”, objašnjava Gordana.

Iako najviše voli da slika ono što je sama zamislila naša sagovornica je radila i posebne porudžbine. Kaže da joj ništa nije problem da naslika, ali je važno da se sa kupcem precizno dogovori šta on želi.

“Jao jeste, bilo je posebnih porudžbina. Moram da kažem jao jeste, jer to najmanje volim da radim. Bilo je, na primer za 8.mart želja za učiteljicu da se ispišu imena učenika koji su kao zraci sunca, prijateljice su jednoj svojoj prijateljici poručile maramu sa prigodnim tekstom… Međutim, to je jako teško za rad. Zato što kada neko nešto zamisli šta bi želeo – od izgleda do boje, do veličine šare, oblika slova to je jedno, a drugo je kako ja to shvatim i vidim. Dok mi zajedno dođemo do pravog rešenja tu protekne jako puno vermena, čak i nekoliko dana. To je nešto što mi je najteže. Recimo kad neko kaže crveno, nekome je crvena jedna nijansa, meni neka druga, pa onda to nije to. Treba biti baš konkretan i precizan u tim narudžbinama. Kažem radim i to, ali više volim da radim nešto što ja zamislim pa da neko odabere od toga što je ponuđeno”, kaže Gordana.

Slikanje na svili je njen hobi, ali kada bi od toga morala da živi, pristup trgovini bi morao da bude daleko ozbiljniji i potpuno drugačiji, objašnjava Gordana.

“U našem gradu teško to ide. Ako bih se posvetila samo tome, da nemam posao koji inače radim, možda bih i mogla od toga da živim. Ali to bih morala da plasiram mnogo drugačije nego sada. Ja sada ovako radim, jer mi je to hobi i prodajem ih čisto da bih mogla da uložim u nov materijal i boje da bih mogla iznova da radim. Da od toga moram da zarađujem moralo bi marketniški bolje da se propagira, ali ne u našem gradu, na žalost, nego negde čak i van zemlje. To je nešto što je van granica naše zemlje jako cenjeno. Taj ručni rad, unikatan se prilično traži i cene su više nego duplo veće od naših. Ima jako puno i onih koji to rade, tako da se mora biti zaista uspešan da biste se razlikovali od drugih i da biste se izdvojili, da bi se neko odlučio baš za vašu ešarpu ili maramu”, kaže Gordana.

Održana dva kursa slikanja na svili

Do sada je dva puta držala i kurseve o oslikavanju svile.

“S obzirom na to da jako dugo radim, mislim da to treba podeliti sa drugima. To je jako lepo raditi, ako neko to želi. Prvi put sam radila sa penzionerkama, one su bile predne u tom radu i osnove su baš lepo savladale. Čak su posle i same nešto radile. Drugi put je bilo u Čenti, njihovo turističko udruženje žena je organizovalo celodnevni kurs i tu je bilo zaista mnogo mladih žena koje su bile zainteresovane da nešto novo nauče, da se oprobaju u tako nekom hobiju. Mogu reći da smo svi uiživali. To je bio susret gde je svaka polaznica od bele svilene marame napravila delo onako kako ga je ona videla i kako je želela da se iskaže”, priča naša sagovornica.

Ukoliko bude novih poziva, biće i novih kurseva.

“Sve to zahteva priličnu pripremu. Imam neku prezentaciju kada objašnjavam šta i kako se radi, pa je onda tu proces od razapinjanja svile, slikanja do sušenja. To zahteva vreme ili da se obuka drži od ujutu do uveče ili u nekoliko navrata. Ali, ljudi su zauzeti, zaposleni, pa ne mogu toliko vremena da odvoje za kurs. I sve to, na žalost, košta. To je nešto što je skupo, luksuz. Jeste jedinstveno, unikatno, lepo ali i skupo za naše prilike”, dodaje Gordana i kaže da bi svako ko to želi mogao da počne da slika na svili.

“Mislim da pre svega treba da postoje interesovanje i želja da se ovim bavite. Naravno da i ja imam radove kojima nisam bila zadovoljna, koji nisu bili uspešni na početku. Puno toga treba da se radi, da bi se savladalo. Ne može sve da bude iz prve i da sve bude uspešno. Mora da se uloži puno rada, truda i strpljenja, ne treba i ne može da se žuri ovde. To je tehnika koja zahteva baš puno čekanja, jer ako se brzo radi onda to ne ispadne kako bi trebalo, boje se ne razlivaju kako treba. Zanatski sve može da se savlada, zato sam i držala te obuke, jer mislim da je konkurencija dobra i da se svi na neki način onda razvijamo. Svako u nekom svom stilu. Svako tu unese svoju emociju, pokret. Čak i kada je šema ista, svako će napraviti drugačiju maramu”, objašnjava Gordana.

Kao i mnogi drugi koji se bave ručnim radovima, starim zanatima ili izradom unikatnih predmeta i Gordana misli da bi bilo dobro da u gradu postoji zajednički prostor gde bi oni mogli da se okupljaju, da izlažu i nude sugrađanima i turistima svoje radove. Zaista u Zrenjaninu ima mnogo neiskorišćenog prostora, a od jednog ovakvog mesta korist bi imali svi. Zanatlije jer bi tu mogli da prodaju svoje radove, turisti jer bi tu uvek pronalazili nešto što je drugačije i unikatno, a grad, jer bi se više novca slivalo u budžet. Ali, dok se to ne dogodi kupci će se nalaziti preko društvenih mreža, internet prodvnica ili zahvaljujući onoj najstarijoj, ali i najefikasnijoj reklami – po preporuci, od usta do usta.