Nekada su ih bake pravile od ostataka kora koje su razvlačile za pitu. Danas retko ko ima vremena da razvlači kore, ali se gibančice ipak prave. Prava su atrakcija na mnogim manifestacijama na kojima učestvuju članice Kluba žena „Vredne ruke“ iz Botoša.
Članice Kluba žena „Vredne ruke“ su pre nekoliko godina sasvim slučajno počele da prave gibančice. Od tada, one su postale njihov zaštitni znak.
“Na prvi etno festival na Dunavu, na Štrandu u Novom Sadu, išle smo sa kolačima i ostalim đakonijama. Tu smo čak dobile i prvu nagradu – posetu etno festivalu u Kladovu, ali to je druga priča. Tog jutra je za Novi Sad krenuo pun autobus nas iz Botoša. Pitanje je bilo kako ćemo da nahranimo muškarce koji idu sa nama. Jedna starija članica – tetka Velinka, koja je inače kuvarica, rekla je “znate šta devojke, hajde da napravimo gibančice, da nahranimo muške i onda možemo sve ostalo što treba da radimo”. I tako mi krenemo da pečemo gibančice”, počinje priču Ksenija Grujić, predsednica Kluba žena “Vredne ruke” iz Botoša.
Svi na Štrandu jeli gibančice
Međutim, tog dana na Štrandu gibančice nisu jeli samo Botošani.
“Svi koji su bili na Štrandu, počeli su da prilaze da vide šta to miriše, šta se to pravi. I svi redom su počeli da pitaju „pošto vam je to, pošto vam je to“. I mi smo pomislili zašto gibančice ne bismo prodavali. Tog dana smo potrošili 40 kilograma brašna za gibančice. Čitav dan smo pekli. Muškarci su išli u Novi Sad u prodavnice da kupe sir, da bismo mogli da pečemo gibančice. U šest sati uveče kad smo počeli da se pakujemo da idemo kući, dolazila su deca i pitala kad ćemo opet da dođemo i kad će opet moći da kupe gibančice”, dodaje naša sagovornica.
Gibančice su se nekada pravile od ostataka kora za pite
Interesantno je da svako selo u Banatu ima svoj način na koji pravi gibančice. Tradicija se prenosi s kolena na koleno, sigurno već decenijama.
“Naše bake u Botošu su to pravile tako što su teglile testo, koje se zove uslatko testo. Kada su isteglile to testo preko stola ostajali su krajevi koje su one kidale. Naravno, pošto se ništa nije bacalo, nisu se bacali ni ti krajevi. One to ponovo premesile, razvukle oklagijom i pekle. Mi, naravno to nismo mogle tako to da izvedemo na Štrandu, nego smo napravili gibančice na svoj način. Testo je slično, ali nije kao što su ga bake pravile. Osim toga, dodale smo i sir unutra da bi bilo interesantnije za prodaju i za jelo”, objašnjava Ksenija.
Prazne, s pekmezom, eurokremom ili sirom
Gibančice mogu da budu i slane i slatke.
“Ima i onih koji vole da to bude prazno, pa da se samo posoli i tako da jedu ili da se gibančice namažu s eurokremom ili pekmezom. Mi smo staru poslasticu prilagodili novim trendovima da bismo mogle to da prodajemo ljudima. Da im to bude interesantno”, dodaje naša sagovornica.
Gibančice se jedu čim se ispeku
Za razliku od mnogih kolača i ostalih jela, gibančice moraju da se jedu sveže.
“Gibančice su karakteristične po tome što je to jelo koje se pravi i pojede. One ne mogu da stoje. Da se prave danas, a da se jedu sutra. Ne, one se peku sad i sad se jedu”, kaže Ksenija.
Zbog toga i učešće na manifestacijama Kluba žena “Vredne ruke” iz Botoša zahteva ozbiljnije pripreme.
“Pošto moraju da se jedu čim se spreme, to nas ograničava da ne možemo kod kuće da pripremimo gibančice i da ih tako nosimo na festivale i manifestacije, nego moramo da ih pripremamo na licu mesta. Ali, moramo da imamo uslove gde ćemo ih praviti. Etno festival na Bagljašu je jedno od mesta gde mi to možemo da radimo. Tamo nas znaju, i kada organizuju festival zovu nas i kažu znamo šta vam treba da biste došli, dva stola, suncobran, mesto gde može šporet da se stavi”, objašnjava Ksenija.
Brašno Klubu žena “Vredne ruke” donira sugrađanin iz sela
“Mi moramo da nosimo plinsku bocu, šporet, šerpe, brašno… Puno brašna. Moram da kažem da imamo sponzora za brašno svake godine. Borko Čizmaš nam je sponzor, on je jedan od seoskih paora i rekao je „kad god vam treba brašno za manifestacije, dobićete ga“. Zaista nikada brašno nismo kupili”, dodaje naša sagovornica.
Recept se prenosi s kolena na koleno, ali se ne deli drugima
Do recepta za gibančice nije lako doći.
“Recept za gibančice ne mogu da vam kažem. To se tako napravi… Malo se stavi i ovoga i onoga i budu gibančice”, kroz smeh kaže Ksenija.
“Osnovni sastojci su brašno, voda, so, može malo kvasca. Zavisi koliko brzo vam gibančice trebaju. Ranije su se, kao što sam rekla, pravile od krajeva testa, ali danas to retko ko i retko kad može da napravi. U gibančice koje mi sad pravimo idu kvasac, jaje, malo vode, so, brašno, obavezno mast, što bi naše bake rekle “masti kolika je veličina jajeta”, ipak, objašnjava naša sagovornica.
Gibančice su samo sa sirom i nisu isto što i pancerote
Od testa se prave male obgice.
“Suština je da testo što duže odmara da bi gibančice bile baš kako treba. Potom se testo razvije na veličinu kao tanjir. Na polovinu se stavi sir, onda se to preklopi, krajevi se spoje i tako se peku gibančice sa sirom. Sir mora da bude Botoški, drugi nije tako dobar. Od slanih gibančica pravili smo samo gibančice sa sirom. Ljudi hoće da ih poistovete sa pancerotama, a to nije to. To su gibančice. Zbog toga nismo ulazile u avanturu i priču sa salamom, šunkom, kečapom, nego moraju da budu isključivo sa sirom”, dodaje Ksenija.
Za pečenje se koristi domaća mast
Kada se naprave gibančice moraju da se peku u velikoj, masnoj šerpi.
“Mogu da se peku i na ulju i na masti, ali su na masti mnogo lepše. Ustvari, mora da bude na masti”, objašnjava Ksenija.
“Kada smo bili na sajmu seoskih žena na trgu u Zrenjaninu, prolazila je jedna gospođica sa mamom i njena reakcija je bila “uf, mast”. Iza nje je bila jedna druga žena i ona joj je rekla “pa ti ne znaš šta je dobro”. Mora čovek malo i da zgreši. Ne može sve da bude baš bez masti. Realni da budemo koliko generacija je odraslo na svinjskoj masti? I ljudi su dugo živeli i radili. Kada bi nama zabranili da koristimo mast to bi bilo isto kao kada biste eskimu oduzeli ribu. Da mu kažete da ne sme da jede ribu. Po meni je tako. Dobro, ne treba ni u čemu preterivati. Treba jesti sve, ali i to potrošiti. Onda tu nema lošeg efekta”, dodaje naša sagovornica.
Od gibančica nema zarade
Cena gibančice je više nego pristupačna.
“Gibančice koštaju 40 dinara komad. I to smo nedavno podigli cenu. Pet godina smo ih prodavale po 30 dinara. Kad sve staviš na papir ne može jeftinije. Da bismo mogli da isplatimo put, mesto… I to je smešno kad pogledate pošto su kifla ili sendvič. Ovo je, ipak, nešto autentično. Pokušali su neki da nam se umešaju u posao, ali nisu uspeli. Palačinku ili pancerotu svi prave i to nije tako interesantno. Ovo je, ipak, nešto za šta treba vremena, strpljenja, živaca”, kaže Ksenija.
Nije se desilo da se neko ne vrati po dodatne gibančice
Ko jednom proba gibančice uvek se vrati po dodatak.
“Ljudi obično kupe jednu-dve, onda se obavezno vrate po još dve i onda opet dođu i kažu “još četiri mi ostavite”. Nije se desilo da se nekom ne dopadaju. Bilo je rezervisanih, da ne žele ni da probaju. To se dešavalo, ali da je neko kupio i da mu se nije svidelo, da se nije vratio po još, to nije bilo. Dešavalo se da smo na manifestacije nosile i po tri šerpe da bismo mogle da ispečemo toliko gibančica koliko ljudi traže. Ljudi bukvalno stoje u redu i čekaju. Jednostavno ne možemo da stignemo da umesimo testo koliko ljudi traže”, objašnjava naša sagovornica.
Učešće na manifestacijama zahteva dobru organizaciju
Na manifestacije uvek mora da ide veća grupa Botošana.
“Ne možemo da idemo nas dve-tri žene, mora da nas bude više. Najmanje četiri žene, a moraju da idu i muškarci. Jedna žena mesi testo, druga razvlači i filuje, treća peče, a četvrta mora da prodaje to. Muški isto idu sa nama, oni su logistika. Idu u prodavnicu da dokupe kad nam zafale sir, mast… Takođe, postavljaju tendu, povezuju šporet”, dodaje Ksenija.
Zadovoljne mušterije daju podstrek za dalji rad
I pored brojnih komplikacija članice Kluba žena iz Botoša ne odustaju od gibančica.
“Mnogo puta su me pitali odakle mi toliko volje za sve. Nije lako sve to organizovati, nabaviti, pripremiti, pre nego što krenemo da pravimo gibančice. Ali, kad vidimo zadovoljna lica i nas koje radimo i mušterija, onda sve to zaboravimo. Kažem nema tu neke zarade, to je čisto da se pokrije put tamo gde idemo. Ali, ipak, volimo da učestvujemo na manifestacijama, da se družimo i da usrećujemo ljude našim specijalitetom”, kaže predsednica Kluba žena “Vredne ruke” iz Botoša Ksenija Grujić.
Gibančice mogu da se jedu uvek. Za doručak, ručak, večeru ili kao užina. Kao glavni obrok ili kao poslastica. Svako može da pokuša da ih pripremi. Uprkos tome, niko ne treba da propusti priliku da na sledećoj manifestaciji na kojoj budu učestvovale članice Kluba žena “Vredne ruke” iz Botoša proba njihove gibančice. Ipak, su se one u pripremi usavršile. Osim toga, sve je manje onih koji nisu probali ovaj specijalitet. Pa, ne morate da budete jedni od retkih.
.gif)
.gif)
