I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Univer export
  • Kuća zdravlja
Aktuelno

Da li je tačno da se ljudi sa godinama povlače u sebe?

Stiče se utisak da sa godinama ljudi suze krug prijatelja na jednu, dve osobe, da se ređe druže i izlaze. Zašto se to dešava i sa koliko godina kreće to „povlačenje“? Da li je to moguće sprečiti? Na ova pitanja i dileme odgovara psiholog Aleksandra Golubović. U svom izlaganju ona vrlo jasno objašnjava zašto prestaje želja da smo konstantno okruženi masom ljudi, gde se gubi želja za što većim brojem „očevidaca“ u našim životima.

individualizacija
U životu svakog pojedinca svakodnevno su prisutne promene. Da li ih primećujemo i na koji način, zavisi od značaja koji pripisujemo, i samoj oblasti života u kom se promena dešava. U zavisnosti od toga koliko nam je nešto važno, svesni smo manje ili više procesa adaptacije na te promene. Promene koje se odnose na socijalne odnose i komunikaciju jesu u vrhu prioriteta značajnosti života svake osobe jer se tiču naših potreba. Svako tokom života izgradi svoj stil komunikacije i načina kako razmenjuje bliskosti sa drugima. To znači da neko uživa u velikom krugu prijatelja, nekome više prija da su to dvoje, troje, veoma bliskih osoba. Isto se odnosi i na način na koji osoba provodi vreme sa prijateljima, da li su to pretežno zabave, noćni izlasci, opušteni razgovori uz piće u domaćoj atmosferi ili na nekom javnom mestu, posete kulturnim dešavanjima, sportske aktivnosti. Naravno da je važno uzeti u obzir i doba osobe jer nemamo ista interesovanja i želje sa osamnaest godina ili četrdeset pet!

Friends drinking coffee
Sa druge strane, ne možemo zanemariti proces sticanja takozvane „individuacije“ koji ima svoje specifičnosti u određenim vremenskim periodima u životu svakog pojedinca. Istina je da se taj proces od rođenja pretežno odvija od spolja ka unutra. Samim dolaskom na svet, okolina najpre preko čula utiče na to da oblikujemo naše doživljaje. Učimo da osećamo različitu vrstu dodira, učimo da čujemo različite frekvence i intenzitet zvuka, različite ukuse, mirise, učimo da vidimo različitu paletu boja i oblika. Po rođenju smo apsolutno zavisna bića. Nameće se zaključak da od rođenja učimo da budemo zavisni od drugih. Međutim, tokom života postoje razvojni periodi suočavanja sa svojom jedinstvenošću i nezavisnošću. Najpre oko druge godine života dete postaje svesno svog tela kao nezavisnog entiteta od ostatka materijalnog sveta. Reč je o doživljaju nezavisnosti u materijalnom, fizičkom smislu, jer dete je i dalje zavisno od svojih roditelja.

Takvim modelom odnosa nastavlja da gradi odnose sa ostalim ljudima u svom okruženju, u doba puberteta sve više sa vršnjačkom grupom, dok se u odnosu na roditelje sve više ispoljava želja i potreba za emocionalnom pa i fizičkom nezavisnošću ili odvajanjem. To je i period razvoja kada postajemo sposobni da apstraktno mislimo i da po prvi put postavljamo sebi pitanje „Ko sam ja?“, „Šta želim…?“ , jer tada preispitujemo i počinjemo da gradimo svoj identitet.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.
PerSu marketi

osamostaljivanje

Međutim, mlada osoba je više upućena na to da li će se svideti drugima, pa su ta pitanja opet više okrenuta ka spolja, odnosno traže se odgovori kojima će dobiti potvrdu da je važni drugi prihvataju i uvažavaju. Primećujemo opet zavisnost od drugih jer smo više upućeni na očekivanja drugih od nas, nego na sopstvene želje i očekivanja u odnosu na sebe. U periodu nakon adolescentnog doba, dominantna su dva procesa u našim životima, a to su proces separacije od primarne porodice i proces preispitivanja sopstvenih mogućnosti u svetu u kome živimo. Tada postajemo sve više svesni važnosti sopstvenih odluka i odgovornosti za tok sopstvenog života. Kod nekih tada može da se javi strepnja ili strah od nezavisnosti, samostalnosti, odrastanja, jer takvu novinu u svom životu mogu da poistovete sa usamljenošću i nedostatkom sigurnosti.

Važno je imati na umu da svaka razvojna faza u našim životima podrazumeva i izvesnu krizu, jer dolazi do poremećaja do tada stabilnog odnosno poznatog stanja i primorani smo da se prilagođavamo promenama koje nastaju u nama i u spoljnom svetu. Posle takvih kriza osoba može dalje nastaviti bez nekih starih navika za koje je prepoznala da nemaju više značaja u njenom životu, ali i usvajanjem novih koje prepoznaje da su joj sada važne.

Proces individuacije je proces koji traje ceo život. Period nakon adolescencije možemo reći da je period kada počinjemo više da se okrećemo ka unutra ispitujući svoje suštinske potrebe i želje i to je proces koji je drugačiji kod svakog pojedinca i zavisi od prethodnog i trenutnog životnog iskustva kao i socijalnih uloga i njihove hijerarhije u životu osobe.

samostalnost
Ukoliko se desi da osoba prepozna da joj dotadašnji način druženja, način kako se zabavlja, ljudi sa kojima je provodila vreme, više ne prija, ne treba nužno definisati kao povlačenje. Možda je upravo reč o otvaranju ka sebi jer prepoznaje svoje potrebe i želje koje je do tada sputavala ili neadekvatno zadovoljavala, ili prepoznaje svoja nova interesovanja koja sada ne može da ostvari na način koji joj je u „repoertoaru“ dosadašnjeg ponašanja i druženja, primenjivala. To sve osobu navodi na prilagođavanje promeni.

Svako treba sebi da dozvoli da osluškuje sebe, prati svoje unutrašnje procese i promenu prihvati kao nužnost života jer nam takav stav omogućava unutrašnji rast i razvoj. Strahom od promene sebe sputavamo, jer su nam u tom slučaju navike važnije od sopstvenih potreba i želja. Navike mogu biti rezultat naučenog ponašanja koje nije proizvod nas samih već kulture i određenog društvenog ili porodičnog konteksta. Promena ne znači da treba prekinuti prijateljske odnose u kojima više ne zadovoljavamo svoje potrebe i želje. Nekada je dovoljno samo prepoznati novi nivo bliskosti i adekvatno se postaviti u samom odnosu. Prihvatiti da smo svi jedinstveni i posebni kao što i iskustva koja tokom života mogu biti specifična ili ista, ali mogu davati različitu promenu kod svakog pojedinca. Samim tim, naš i rast i razvoj ljudi sa kojima smo bliski u nekom periodu života, može da učini da jedni drugima izgledamo kao da se nedovoljno poznajemo.

Prekid odnosa nije nužan ako i dalje postoje interesovanja koja su zajednička i dovoljno bitna oboma. Sa druge strane, ako smo otvoreni prema promeni, sebi dajemo šansu da upoznamo nove ljude sa kojima možemo da razvijemo i ostvarimo emotivnu razmenu koja nam je potrebna.

usamljenost

Aleksandra Golubović – diplomirani psiholog i psihoterapeut u edukaciji iz transakcione analize

Pitanja možete postaviti putem adrese psiholog@ilovezrenjanin.com, ili zakazati konsultaciju pozivanjem broja 064/4241016

 

 

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh