I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Univer export
  • Ultra Caffe
Aktuelno

„Čudovište“ u nesporazumu žanrova

Kritičari o izvođenju predstave „Čudovište“ na Dramskoj sceni zrenjaninskog pozorišta

Premijerno izvođenje komada “Čudovište” autorskog tandema Branislava Ilić i Predrag Štrbac, sasvim korektno realizovano, kao da iznova potvrđuje pravilo da velika i snažna tema ne obezbeđuje automatski umetnički trijumf.

Jer su u ovom slučaju aktuelni temati o segregaciji, nasilju, palanačkim omrazama i latentnoj fašizaciji, zapravo nametnuli autorima scenske verzije istog uvećane zahteve i očekivanja. Ovoga puta taj se prethodni izazov nalazio već u formatu same teatarske postavke.

cudoviste1

Premda se suštinski nesporazum oko profila predstave “Čudovište”, po ideji i u realizaciji Predraga Štrbca, prevashodno događa unutar neadekvatno i nedosledno izabranog žanra, u kome će se ova drama/tema/predložak, sa inače aktuelnim i životnim motivima, odigrati, indikativne su neke od prethodnih medijskih izjava autora dela “Čudovište”, jer su ostale bez artističkog pokrića. Posebno mislim na dve, koje, osim što otkrivaju namere i ideje, istovremeno nose i sebi i buduće zrno (polu)uspeha.

I Taxi Zrenjanin

U prvoj se kaže da je ponuđeni tekst u korespondenciji sa Konstantinovićevom “Filozofijom palanke”, čega u viđenom jedva da ima, na kompetentnoj razini, dok nas drugi iskaz upućuje da reditelja “kao velikog filmofila zanima da kroz strukturu filmskog narativa ispriča priču”. Ispostavlja se, međutim, posle odgledane predstave, u kojoj se ipak vidi ogroman trud ansambla, da je taj interpolirani video/filmski material, svojim bukvalizmom odnosno potpumo promašenim formatom, sistematski razgrađivao mukotrpne glumačke radove na sceni. Dok je scenski predložak Branislave Ilić, sudeći barem po onom što je predstavljeno na pozornici, mogao ipak i drugačije, i prihvatljivije da se pročita.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Ali, da krenemo iz početka. Žanr predstave? „ Čudovište“ započinje sa estradno-voditeljskom solo partiturom, koja je praćena „ilustracijama“ koje se kreću od duhovitih, karikaturalnih, lakrdijskih i povremeno humornih, što bi trebalo da bude osnovni ton ovog uvodnog dela predstave. Ali, nije! Potom se „događaj“ oblikuje kao socijalno-pedagoško malograđansko poselo, koje lavira od realističkog, preko komediografskog, da bi mu se pravi ton – groteske, premalo puta dogodio. U katarzičnom momentu ovog scenog viđenja rasapa savremene porodice, verovatno u želji da izbegne brutalno i naturalističko, premda se oba nameću kao najtačnija slika, režija pribegava – filmu, odnosno video simulaciji nasilja, čime naprosto poništava pozorišnu vizuru drastičnog moralnog i psihopatološkog posrnuća savremene porodice.

cudoviste

Međutim, nije problem toliko u tome što reditelj scenske antagonizme, hipokrizije i malograđanske traume razrešava filmom. Nesporazum leži u činjenici da je brutalnost zbivanja u tom insertu skoro poništena diletanskom glumom naturščika, dok preterana dužina tog dramaturški presudnog momenta, u video formi, još više razbija snagu scenskog suočuvanaj sa zlom iz naših porodica i sa ulice.

Predstava započeta u skoro beketovskoj situaciji i inscenaciji, povremeno iskazana u pravom iskošenom, kritičkom tonu, sa prelivima humornog i groteskno, predugo boravi u lakoj humorističkoj „nušičijadi“. Kažem to bez namere da potcenim našeg velikana, koji se uostalom i nije bavio vršnjačkim nasiljem, nacio-fašizmom ili razotkrivanjem fobizma prema različitim, bolesnim ili hendikepiranim, već da bih ukazao na žanrovsku nedoslednost realizacije. Iz tih razloga respektabilnost i alarmantnost ovih teme u savremenom srpskom društvu, koje su inače prezentovane u „Čudovištu“ ostaju pomalo utrnute.

Predstava „ Čudovište“ na zrenjaninskoj sceni inače protiče u skladu sa značajem velikih socio-psiholoških tema, uz znatne napore, ona se ipak odvija na pristojnom teatarskom nivou. Pre svega zahvaljujući glumcima. Počevši od Stefana Juanina, koji hrabro „preživljava“ bulevarski početak predstave, da bi ostalim delovima komada uspeo da se uključi u njene bolje aktere, one koji su pronašli pravii tonalitet. Nataša Luković i Dejan Karlečik, čak i u skafanderima, otrgli su se od sitno-realističkom tumačenju likova i sa finim otklonom, ali i uverenjem, doneli su uspešno svoje karaktere.

Ljubiša Milišić i Svežana Kovačev Čelar premalo su uspevali da se izmaknu od shematičnosti svojih uloga, u čemu je Milišić ipak imao više upornosti. Jelena Šneblić kao

Majka, izvukla je maksimum iz role koja joj je poverena. Nataša Ilin, poverene joj tipove žena, odigrala je u svom karakterističnom, uvrnutom, stilu. Jelena Kesić, po svemu sudeći, razvija se u novu zanimljivu boju zrenjaninske scene, dok Senka Petrović nagoveštava da o njoj valja razmišljati kao značajnoj akterki dramske ekipe ovog pozorišta.

Od trojice „muškaraca“ Zvonko Gojković je ponovo bio različit, Miljan Vuković standardan, dok su Mirka Pantelića, najviše od svoj aktera kačile makaze žanrovskog nesporazuma. Valja ipak, i iznova, reći da je to bio evidentan trud celokupnog ansambla, koji je doveo do gledljive, angažovane i potrebne predstave.

Na strani onih koji podupiru ovo izvođenje nalazi se i scenografkinja Vesna Popović. Tu bi se mogla naći i kostimografkinja Dragica Laušević, da nije bilo famoznih „skafandera“. Dok su ostali saradnici, sticajem okolnosti, podupirali žanrovsko lutanje predstave.

Zoran Slavić, književnik i publicista

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh