Branislav Grubački Guta: Godine koje nisu pojeli skakavci

Nepunih mesec dana nakon što je proslavio 50. rođendan, Branislav Grubački, Guta, pogledao je leukemiji u oči. Trenutak je bio poražavajući, najpre sa lošim prognozama, ali su kasnije organizam i snažna volja završili bitku u svoju korist. Danas, Guta kaže da svet oko sebe posmatra iz istog ugla ali na drugačiji način.

U poljuljanom srpskom sistemu nije imao nedoumica – odbio je ponudu da se leči u inostranstvu i prihvatio pruženu ruku vrsnih srpskih lekara. Nije imao dilemu da li želi – od organizma je čekao informaciju da li može. U septembru, kada su mu saopšteni dobri rezultati krvne slike, Guta je napravio okupljanje za pamćenje, nazvavši je u svom stilu – „Vaskrsenje“. U intervjuu datom portalu I love Zrenjanin, priča zašto se nije dogodilo da mu „godine pojedu skakavci“…

I love Zrenjanin: Godina koju smo ispratili bila je prelomna u tvom životu – u njoj si proslavio 50. rođendan, saznao da boluješ od leukemije, i od nje se izlečio. Danas se osvrćemo na početak tvoje borbe protiv bolesti, kako je zapravo bilo?

Branislav Grubački Guta: Realno, bio sam na granici života i smrti. U tu situaciju sam došao potpuno nenadano, bez ikakvog realnog upozorenja, ali i sama bolest leukemija je takva, galopirajuća. Očas posla dođe, ili te odnese na onaj svet ili te ostavi…Iz jednog lošeg stanja, osećaja malaksalosti, neraspoloženja, povlačenja u sebe, došao sam u situaciju da se pri vađenju krvi lekari zapitaju kako sam uopšte na nogama. Četiri dana pre saznanja da imam leukemiju bio sam u medijima, najavljivao manifestacije, dva dana kasnije saopštili su mi da su rezultati „horor“, a već trećeg dana ležao sam se u Beogradu okružen univerzitetskim profesorima i doktorima. Bio bih pretenciozan kada bih rekao da sam bio svestan svega što me je snašlo u tim trenucima. Cela situacija je bila jedno veliko magnovenje. Jedino se nisam uplašio, i to ne pripisujem nekoj svojoj hrabrosti nego mom karakteru. Dok sam još bio svestan situacije, u tih prvih nekoliko sati, poslao sam četiri SMS poruke. Poslao sam ih prijateljima iz imenika i krenuo od A, a stigao samo do B… Tako su poruke dobili Aca Seltik, Bane Trifunović, Brakus i B92-Suzana Trninić. Kažu ljudi da su društvene mreže tog trenutka eksplodirale i da je ta količina empatije i brige i želje da se meni pomogne, bila na nivou fenomena jer ja nisam bio ni poznati pevač, sportista, glumac, vec građanin jednog grada koji se samo bavi javnim poslom u Zrenjaninu, a opet se „pola nacije“ ponudilo da mi pomogne. Na intrenet stranici B92 izašao je tekst „Guti treba krv, on bi vama dao„, i mislim da je to bio lajtmotiv cele akcije. Ta količina jasno usmerene dobre volje prema meni, praktično me je i održavala u životu.

I love Zrenjanin: Od momenta pojavljivanja informacije na društvenim mrežama i u medijima, počela je zapravo borba za retkim donatorima koji su morali da pored krvne grupe budu i podobni davaoci trombocita. Kako su izgledali prvi od tih 39 dana u izolaciji?

Branislav Grubački Guta: Od familije sam dobijao sve informacije iz „spoljnog sveta“, a dnevno sam primao više od 100 SMS poruka, i sve mi je to dosta značilo. Već prvog dana na Institut za hematologiju došlo je 100 Beograđana od kojih je desetoro prošlo test i bilo podobno da da trombocite, i od njih osmoro su trombociti uzeti, a ja sam ih kasnije i primio. Niko nikada nije dao krv osim tih osam Beograđana. Nije bilo Zrenjaninaca, jer oni nisu stigli na red. Dvanaestoro ljudi iz Zrenjanina prošlo je test i bilo u rezervi, ali nije bilo potrebe. Prvog dana, načelnica Instituta za hematologiju, dr Dragica Tomin, rekla mi je da je moja situacija vrlo komplikovana ali da je u pitanju akutna leukemija koja se na svu sreću – leči. I da, ukoliko prođem taj prvi nivo (kao kod igrica), imam 70 odsto šanse da preživim, a da će svaka naredna terapija povećati šansu za potpunim ozdravljenjem.

I love Zrenjanin: Kakvo je bilo tvoje poverenje u lekare, u srpski zdravstveni sistem u tom trenutku?

Branislav Grubački Guta: Određeni ljudi iz javnog sveta, sfere medija i estrade, nudili su mi da se skupi novac kako bih otišao u inostranstvo kod čuvene Nadežde Basare u Lajpcig, koja leči matičnim ćelijama. Želeli su da prikupe 150.000 evra… Familija i ja smo to odbili prvog dana i nije dolazilo u obzir da mene od 50 godina spašavaju pored toliko bolesne dece, to je za mene bilo potpuno skandalozno i neprihvatljivo. I to mi se nudilo u situaciji kada sam bio na najrespektabilnijem mestu u Srbiji, na kom najbolji lekari ove zemlje kažu: „Mi ćemo tebe izlečiti“. Bilo bi strašno da sam preko svega toga rekao: Ne, ja vama neverujem. Bez obzira što imam primedbe na narod ovde „na dnevnom nivou“, ja sam deo njega i lečiću se kao i svi poreski i socijalni obveznici. Moja mera u tom trenutku bio je Institut za hematologiju u Beogradu, po cenu da iz njega ne izađem. I odbio sam bilo koju vrstu rasprave na tu temu.

I love Zrenjanin: Da li je u toj celoj situaciji ogromne podrške javnosti i prijatelja bilo momenata u kojima si sebi govorio „vredelo je“ posvetiti svih onih 20 i više godina poslu kojim si se bavio, imati jedan imenik pun kontakata. Da li si osetio da je život zaista vredan onoliko koliko prijatelja imamo?

Branislav Grubački Guta: Sticajem okolnosti, tri nedelje pre svega toga ja sam se osetio kao najusamljeniji čovek na svetu. Svoj 50. rođendan sam dočekao sam. Desio se neki kuršlus između mene i ljudi. Dobio sam tog dana neke „3,5 poruke“… Postojalo je neko duboko nerazumevanje između mene i okoline pre bolesti. Bilo mi je potpuno nejasno da ljudi ne shvataju da smo sve istrošili, sve resurse, bonuse, da je nama jedino ostalo da budemo dobri. Pre bolesti bavio sam se organizovanjem akcija dobrovoljnog davanja krvi. Smatrao sam da ko god ima moć da okuplja ljude i animira ih, istovremeno ima i društvenu obavezu da taj svoj socijalni kapital plasira u nešto pametno. Teško mi je bilo da bilo koju stvar nametnem, među svoje prijatelje i ljude, to da nam je jedino ostalo da budemo dobri, da objasnim da je empatija prema bližnjima nepresušni resurs koji je dovoljan da se sve ovo drugo sa čim živimo – prevaziđe. Imam osećaj da je taj neki potpuni disbalans između mene i okoline bio inicijalna kapisla za moju bolest. Pitate me za prethodnih 20 godina, da li sam „džabe krečio“…Tokom lečenja je bilo puno dirljivih trenutaka, javljali su se ljudi iz cele Srbije, Osijeka, Budimpešte, Zagreba, Rijeke, Londona, Sarajeva, Australije, Amerike. Ne samo da nisam „džabe krečio“ dve decenije, nego ni u jednom trenutku nisam imao dilemu da li je trebalo tako da radim ili ne, iako su me ljudi stalno ubeđivali „da-to-ne-može-tako“. Ljudi za svoje nepodobštine traže alibi, odnosno opravdanje da je „takvo vreme“, kao da ga sami oni ne čine i ne menjaju, već to isto vreme posmatraju kao meteorološku priliku. Ljudi su i inače i generalno bolji od onog kako se prikazuju, ali nedostaje im prostor gde bi to pokazali.

I love Zrenjanin: Institut za hematologiju postao je za tebe mesto na kom je dolazilo do suočavanja bolesti i zdravlja, ogromne podrške koju su ti javnost i prijatelji pružali, a na drugoj strani bili su ljudi koji su sa tobom delili istu sudbinu, bolest, a koji nisu imali pomoć tolikog broja davalaca. Kako si doživeo te trenutke?

Branislav Grubački Guta: Za ceo taj period vezana je priča o čika Sreti koji je ležao pored mene, imali smo istu krvnu grupu. On je imao hroničnu leukemiju i praktično je bio povratnik u bolest, ali se ovaj put u startu „predao“, smatrajući da nema šanse. U sećanju mi je ostala njegova rečenica da „on nema kome da se obrati za trombocite“. Sedamdesetogodišnji Sreta, penzioner iz Užica, nije znao za društvene mreže, nije mogao da ima pun imenik… Paradoks svega toga je da sam tokom žurke koju sam u svom klubu „Zeleno zvono“ organizovao nakon ozdravljenja, pričao o čika Sreti, a posle su mi rekli da je on u to vreme već preminuo. Ali, Sreta će ostati zauvek u mom filmu koji smo tokom žurke snimili. Baš zbog tih ljudi koji „nemaju nikoga“ osećam dužnost da svu svoju organizacionu sposobnost, sav taj socijalni kapital koji sam stekao u bavljenju javnim poslom, a pogotovo sada nakon podrške koju sam dobio od toliko ljudi, usmerim na neko dobro. Nedavno je iz te moje želje proistekla prva akcija masovnog prikupljanja krvi u kojoj je 78 ljudi dalo krv, a njih 49 doniralo organe. Da bi neko dobio krv, neko drugi mora da je da, nema tu velike pameti.

I love Zrenjanin: U jednoj privatnoj poruci rekao si da „više ništa neće biti isto“. Da li je tako nakon svega?

Branislav Grubački Guta: Više imam želju da to bude tako nego što je realno moguće. Ja sam neko ko je u jednoj kalendarskoj godini napunio 50 godina života, oboleo od leukemije i izlečio se od iste. Posle toga se ne može biti isti. Iz svega sam izašao sigurno mentalno jači, fizički se dobro osećam, imam jasan fokus da mogu razlikujem bitno od nebitnog, lakše nego što sam ranije mogao. Nije baš da neće ništa biti isto, ali mnoge stvari sigurno neće biti iste.

I love Zrenjanin: Pitanje podrške porodice je na kraju intervjua, ali ne znači da je najmanje značajno u ovoj priči, naprotiv. Koliku je porodica ulogu odigrala u tvojoj životnoj priči?

Branislav Grubački Guta: Nema dileme da su moje tri heroine – Vesna, Isidora i Danica bile najsnažnija podrška. Dok sam se ja borio za život, one su se borile na svojim frontovima. Posle prvog šoka, insistirao sam da se svi vrate na svoje radne zadatke. Jedna ćerka se borila da upiše akademiju, druga je koordinirala između mene i davalaca krvi, i postala pravi top menadžer u jednoj neobičnoj situaciji. Ona, Isidora, rekla je jednu ključnu stvar, pomalo smešnu, ali me je motivisala da se borim za život. Nije se koristila patetikom, ali rekla je: „Moraš da postaneš deda Guta“. Eto, tu ulogu još nisam ostvario. Ne znam kakav sam u ulogama roditelja, supruga, prijatelja, brata, menadžera, poslodavca, ali sam jedno siguran – da ću biti najbolji deda na svetu, zaključio je Guta iskrenim osmehom.

Guta je svoj aktivizam i optimizam sprovodio pred očima javnosti, u nizovima akcija, manifestacija, tribina, koncerata, predstava u svom kultnom Pozorišnom klubu „Zeleno zvono“ i kroz osnivanje pokreta „Novi optimizam“. Više od dve decenije u njegov klub dolazili su umetnici, državnici, političari, novinari, humanitarci. I nije retka stvar da vam u Beogradu, Novom Sadu, Subotici i drugim gradovima, nakon pomena da dolazite iz Zrenjanina, kažu „znam ja Gutu..bio sam u Zelenom zvonu“.. Ipak, tokom bavljenja javnim poslom, jedna (ne)dorečena situacija obeležila je Gutin život – spaljivanje i rešetanje prvog kluba-picerije „Zeleno zvono“ u zrenjaninskom naselju Gradnulica.

– Čovek koji je izrešetao „Zeleno zvono“ kasnije je ubijen. Lokal više nisam otvarao. Prestao je da radi 24.marta 1999. Godine. Posle su počeli da ga kamenuju, pišu grafite po njemu, da ga ruiniraju. Ja nisam imao para da ga renoviram. Spaljen je 2006. godine. Navodno su ga spalila „neka deca“. Kao i za 1999. godinu, reakcije javnosti bile su nikakve, priča Guta.