Putevima pravoslavlja – Zrenjaninci na Svetoj Gori i Kajmakčalanu (VIDEO)

Pokloničko putovanje: Bitola – Kajmakčalan – Hilandar – Vatoped – Velika Lavra – Atos – Skit Agia Ana.

Putniče, stani ! Ovde leže oni!
Gomile ove prah kraljeva kriju.
Sa kapom u ruci njima se pokloni,
I redom tako izljubi ih sviju.
Iz ovih humka, iz hrnjage kama,
Gde truba svesti srca jaka svrsta
Praznici slave granuli su nama
I mučenike skinuli sa krsta.
Ovde su večni, što vatrama žrtve.
I bilom srca probudiše mrtve.
Srbine, stani! Ovde leže oni !
Ovi su naše lavre i oltari!
Njihovim svetlim sjajem se ozari,
I čelo svoje molitvom prikloni!

Ovo su citati iz pesme “Kajmakčalan“ čuvenog pesnika Alekse Šantića, koju je posvetio stradalim srpskim vojnicima u najvažnijoj bici za okončanje Prvog svetskog rata, koja se odigrala 1916.god. Upravo ta pesma je bila motiv Zrenjanicu, Draganu Todoroviću, da započne organizaciju puta i osvajanje vrha Kajmakčalan, u okviru pokloničkog putovanja na Svetu Goru, koje je realizovano početkom avgusta.

– Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo da po šesti put organizujem pokloničko putovanje za poklonike i prvenstveno kolege iz Gomex – a i iz našeg grada, koji još nisu posetili Svetu Goru. Osim boravka u pravoslavnim manastirima na Svetoj Gori, posetili smo i značajna kulturna dobra iz srpske istorije, gde su naši preci dali živote u herojskim borbama – srpsko vojničko groblje u Bitoli i planinski vrh Kajmakčalan – kapelu i spomen kosturnicu na mestu najveće i presudne bitke srpske vojske u Prvom Svetskom ratu – kaže organizator ovog interesantnog puta, Dragan Todorović.

Kruna pokloničkog putovanja bilo je osvajanje Atosa, najvišeg vrha Svete Gore – 2033 m.

– Krenuli smo na put 2. avgusta u večernjim časovima ispred Hrama Svetog Nikolaja na Zelenom polju, nakon što smo dobili blagoslov od oca Radivoja. Na put je kombijem krenulo 16 poklonika. Putovanje smo planirali tokom noći, sa pauzama, i dolazak u Bitolu u ranim jutarnjim satima. Međutim,velike gužve na granicama i čekanje više od 4 sata su nam malo izmenili planove. U Bitolu smo došli oko 10 sati u subotu, 3. avgusta, uz čuvenu pesmu “Bitola moj roden kraj“. Nakon šetnje čuvenim “Širokim sokakom“, odnosno glavnom bitolskom ulicom i okrepljenjem u vidu najboljih ćevapa u Bitoli, kod “Boksera“, uputili smo se ka srpskom vojničkom groblju u Bitoli, koja nam je je bilo nepoznanica, jer smo mislili da je to groblje zapušteno i zaboravljeno.

Todorović posebno ističe srdačnost i ljubaznost makedonskog naroda, naročito meštana Bitole, koji su Zrenjanince na svakom koraku pozdravljali i na pomen Zrenjanina odmah se prisećali starih dobrih vremena – služenja vojnog roka u Vojvodini, nekadašnjeg Fudbalskog kluba Proleter, ali i industrijskih giganata poput fabrike BEK.

– Na srpskom vojničkom groblju u Bitoli smo zatejkli skroz drugačiji prizor od očekivanog. Na groblju je bio Zoran Đurović – izvanredan čovek, koji održava groblje već više od 6 godina i koji je predstavnik srpskog konzulata u tom gradu. Više od sat vremena nam je pričao istoriju groblja na kojem se nalazi preko 5.000 grobova iz perioda balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.Zoran Đurović je bio oduševljen posetom poklonika iz Zrenjanina i što se uopšte neko interesuje za ovakve spomenike srpske istorije van njene države. S bzirom da nisu imali puno vremena za obilazak Bitole ,morali smo da mu se zahvalimo na obraćanju i nastavili naš put ka vrhu Kajmakčalan.

Poklonici su se uputili ka graničnom prelazu Niki u Grčkoj i nastavili putovanje ka skijaškom centru Voras u Grčkoj, gde ih je kombi vozio do krajnje tačke pred uspon ka planini Nidže i njenom najvišem vrhu – Kajmačalanu.

Parkirali smo kombi u napuštenom Ski centru Voras i krenuli pešačenje ka vrhu Kajmakčalan 2521 m. Ono što nas je najviše razočaralo je to što je put do od pomenutog ski centra do vrha Kajmačalana potpuno bez ikakvog obeležja i putokaza i jedini putevi kojim smo se kretali su vododerine i ostaci terenskih vozila koje katkad idu do vrha i nazad.

Do vrha Kajmačalana im je trebalo sat i po vremena – prešli su oko 5 km razdaljine i oko 400 m nadmorske visine. 

– Sve ostalo je istorija… Prelepa, ali i zapuštena crkva sa kapelom na vrhu, urna Dr Arčibalda Rajsa – najvećeg srpskog prijatelja, kosturnica – kripta sa preko 2.000 zemnih ostataka naših vojnika i usput mnoštvo gelera iz perioda čuvene bitke od pre više od 100 godina… Sve to nas je ostavilo bez teksta i samo sa jednom rečenicom: “ Večna vam slava srpski junaci“.

“Kapija slobode “ tj. vrh Kajmakčalana, kako su ga nazvali naši vojnici nakon pobede nad bugarskom vojskom, ušla je u legendu i neizbrisivi je trag u istoriji srpske vojske. Ta bitka je bila prekretnica u otvaranju Solunskog fronta i konačnog oslobođenja u Prvom Svetskom ratu.

– Na mene je utisak naročito ostavila rečenica nemačkog cara Vilhelma iz tog vremena koji rekao: “ Da imam vojnike kao što su Srbi, osvojio bi čitav svet “.
Nakon boravka na Kajmačalanu, nastavili smo put, ali smo već bili u kašnjenju zbog ranije navedenih problema i čekanja na granicama i stoga smo morali da preskočimo planiranu posetu srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu i to smo ostavili za neko sledeće putovanje.

Nakon noćenja u Asprovalti, ujutru 4. avgusta su krenuli za Jerisos i Svetu Goru i nakon ukrcavanja na brod došli u Hilandar. U manastiru Hilandar su imali celodnevni boravak, uz obilazak manastirskih poseda i okoline i prisustvo službama.

– Nakon obilaska manastirskih poseda Hilandara, odlučili smo se da posetimo najbliži njemu manastir – Esfigmen. Esfigmen je centar zilota tj. pokreta zilotizam, koji se zalažu za istinsko pravoslavlje, a predstavljaju ih i fundamentalističkom sektom. Tamo smo bili pre tri godine i odlično smo ugošćeni od strane oca Filoteja, koji je došao iz Srbije pre više od 20 godina. Po povratku iz Esfigmena, prvi put smo obišli vinariju Hilandara, uz luku Arsana, u kojoj je nekolicina mladića uz pomoć hilandarske bratije obnovila proizvodnju vina 2008. godine.

Nakon noćenja i službe, Zrenjaninci su napustili manastir Hilandar i otišli kombijem do luke Arsana, a potom brodom do luke manastira Vatoped, gde su se podelili u dve grupe. Prva grupa je ostala u manastiru Vatoped, boravila je ceo dan i obišla ceo kompleks ogromnog grčkog manastira i noćila u njemu.

Druga grupa je nastavila put ka Velikoj Lavri – najvećem Svetogorskom manastiru i prvom u rangu u hijerarhiji. Nakon noćenja u Velikoj Lavri, u utorak 06. svgusta, ta grupa se uputila iz Velike Lavre peške na najviši vrh Svete Gore – Atos.

– Na 1550 m uspona se nalazi crkva Panagija na kojoj smo se odmorili i ostavili većinu stvari, jer smo tu prespavali u povratku sa Atosa. Posle odmora nastavili smo ka konačnom cilju – Atosu, od Panagije je to oko 1,5 sati strmog i opasnog uspona. Nakon 9 časova pešačenja po sunčanom i toplom vremenu ugledali smo i njega – najviši vrh Svete Gore – Atos 2033 m. Boravili smo na vrhu oko sat vremena. Vreme je bilo vedro sa fantastičnim pogledom na čitavu Svetu Goru i gotovo sve manastire i skitove, koji se nalaze na obalama i liticama.

Posle toga grupa se spustila do crkve Panagia i prespavala u šatorima i vrećama za spavanje ispred crkve u Panagiji, koja je bila zatvorena zbog pojave stenica, koja se često dešava.

– Nakon noćenja u Panagiji, krenuli smo rano ujutro ka luci Agia Ana, gde smo se odmorili i ručali u prelepom Skitu Svete Ane i nakon toga uputili ka brodu, koji nas je prevezao prvo do luke Dafne, a onda do Uranopolisa. U Uranopolisu nas je sačekao vozač, a onda smo se priključili našoj braći u Jerisosu, koji su dan ranije došli iz manastira Vatopedaž. Nakon toga smo proveli čitav dan na plaži u Jerisosu i oko 20 h krenuli ka Zrenjaninu.

Poklonici su se vratili u Zrenjanin u četvrtak 8. avgusta u ranim časovima i sa puno utisaka, bez obzira na umor, koji su osećali zbog višednevnih aktivnosti i uspona.

– Kao što je neko jednom rekao: “Na Svetu Goru je relativno lako otići, ali je teško vratiti se sa nje“ . To zavisi od mnogo faktora, ali sam za ovih nekoliko godina shvatio da je sve Božija volja i da će biti uvek kako je Gospod Bog zapovedio. Tako je bilo i ovog puta… Planirali smo svi putovanje brodom do luke Morfonu, ali je tog dana bilo jako nevreme i brodovi nisu isplovljavali i morali smo da se zaustavimo u manastiru Vatoped, gde smo tog dana i dobili blagoslov kako bi tu boravili poklonici koji su odustali od uspona na Atos…

Organizator ovog pokloničkog putovanja je bio Dragan Todorović, a sa njim su na Kajmakčalanu i Atosu bili: Predrag Lackov, Aleksandar Radonić, Milun Vojinović, Nedeljko Golušin, Nenad Momčilov, Srđan Grujin, Igor Kuručev, Bojan Ivetić, Bojan Stanaćev, Nemanja Mitrović, Petar Vukoje, Saša Savić, Aleksandar Dragojević, Goran Tucić i Đorđe Jankov.

Sledeću grupu sa sličnim planom i programom Dragan Todorović planira krajem septembra, kada će poklonici imati priliku da posete Kajmakčalan i Svetogorske manastire – uključujući Hilandar i ponovno osvajanje vrha Svete Gore – Atosa.