Josip Broz Tito, Komunistička partija, socijalizam, bratstvo i jedinstvo – sinonimi jednog vremena. Za mnoge već zaboravljenog.
Za neke druge nikad ne prežaljenog. Među njima je i Dragan Ajder. Bivši radnik „Tekstilprometa“, osnivač Komunističke partije u Zrenjaninu i kako sam za sebe kaže – nostalgičar. Tvorac neobičnog vrta na izlasku iz Zrenjanina. U njemu čuva sve ono što je vredno, a što je simbol Jugoslavije koju je stvorio i vodio drug Tito.
Na kraju ulice Milutina Subotina, kada se ide iz grada, simbolično sa leve strane – kapija. Podrazumeva se – crvene boje. Otvorena je. U dvorištu naš domaćin Dragan Ajder. Nosi crvenu majicu sa natpisom Ajderov mali raj. Upravo je tako nazvao svoje mesto za uživanje kojim pokušava da od zaborava sačuva jednu ideologiju, ali i brojne predmete koji su se davnih dana koristili za rad i razonodu. Pozdravlja nas kroz osmeh, uz čvrst stisak ruke.
„Dobar dan drugarice. Dobar dan druže. Kod mene nema gospodo, samo drugovi. Nadam se da se ne ljutite.“
Otpozdravljamo kroz osmeh i prihvatamo Draganova pravila igre. Ipak, smo mi njegovi gosti.
Obilazak i priču o neobičnoj ideji da dvorište opremi u duhu prošlosti počinjemo, od čega drugog, nego od biste Josipa Broza Tita.
„Ja sam nostalgičar stare Jugoslavije, koji je ponosan na to ime i neću ga zaboraviti do zadnjeg dana života. Poštujem sve narode i narodnosti. Kada sam otišao u penziju rešio sam da jedan deo svog života posvetim prošlosti, kako bih ga istrgao od zaborava. Danas spominjemo Kosovski boj, Mišarski boj, a Drugi svetski rat gde smo mi dali veliki doprinos očuvanju jedinstva Jugoslavije – zaboravljamo. Zato evo ovde imam zastavu Komunističke partije koju sam ponovo osnovao. Ovde je bista mog idola Tita. Živim i živeću sa petokrakom dokle god sam živ. Treba neko od nas starijih da skrene pažnju mlađima da poštuju prošlost“, kaže Dragan.
A petokraka se nalazi i ispred Titove biste. Sačinjena je od cveća. To je takođe velika Draganova, ali i strast Draganove supruge Vere. U dvorištu je zasađeno najrazličitije cveće – od perunike, karanfila, ruža do kaktusa. I sve je uklopljeno u nostalgičnu priču našeg domaćina. Većinu predmeta u ovom vrtu Dragan je imao, ali je dosta toga i dobio.
„Imao sam dobar deo eksponata, to je nasledstvo od oca Imao sam plugove, špartače, a za figurice sam se snalazio. Fontanu sam sam gradio. Imao sam donatora Sašu ovde na asfaltnoj bazi koji mi je poklonio kamenje, podržao me je kad mi je bilo najteže. Imao sam preko iz otpada komšiju koji mi je neke stvari poklonio. Ja im se zahvaljujem. To nisu materijalno vredne stvari, ali za mene kao sakupljača i nostalgičara to je značilo mnogo. I ova bista znači više nego da imam 17 preduzeća“, objašnjava Dragan.
Upravo je priča o tome kako se bista Josipa Broza našla u Ajderovom dvorištu interesantna. Nekoliko godina Dragan nije znao ko mu ju je poklonio.
„Jednog dana na radnom stolu u dvorištu našao sam ovu bistu umotanu u papir. Potpisa nije bilo. Na stolu je bila sveska, u njoj 1500 dinara, a pored flaša rakije. Pare nije uzeo, a da li je donator biste popio čašicu ili ne, nisam znao. Pre nekog vremena drug Cvetić se posle 3 ili 4 godine pojavio i rekao da je on doneo bistu. Eto konačno smo se upoznali“, priseća se Dragan.
Nastavljamo obilazak. Tu su uniforma Vojske Jugoslavije, stari đeram, bunar… Dragan bi voleo da proširi zbirku.
„Zbog finansijske situacije, pošto sam penzioner, a penziju su još i smanjili, nisam u mogućnosti da kupujem eksponate. Očekujem i molim sve dobrotvore kojima neke stvari smetaju, a koje su vredne da bi mogle da posluže da ih i drugi vide, da mi ih doniraju. Ima ovde mnogo majki sa decom, baka sa unucima koje dođu kod kapije i kažu jao vidi patuljke, vidi onu fontanu kako radi. To je meni zadovoljstvo veće od bilo kojih para“, objašnjava Ajder.
Dodaje da kada je kapija otvorena svako može slobodno da uđe, razgleda i proćaska sa njim i njegovom suprugom. A dolazili su mnogi, ne samo iz Srbije.
„Dolaze ljudi. Evo i jutros, pre vas sam imao posetioce. Dolaze i stranci, upisuju se u knjigu utisaka. Bili su iz Japana, Australije, Kanade… I mladenci su dolazili ovde da se slikaju da imaju za uspomenu fotografiju iz Ajderovog malog raja. Ulaz se ne naplaćuje. Ovde je lepa reč najveći kapital i najveće bogatstvo. Da širimo ljubav, da širimo poštovanje jedni prema drugima, jer na žalost, sve je više mržnje. Komšija komšiju ne može da podnese“, priča Ajder.
Pažnju nam privlače i dve velike fotografije i natpisi na Draganovoj garaži i iznad nje. Naravno, to su drug Tito i drugarica Jovanka. Gore piše „Bilo je časno živjet s Titom“, a ispod „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“. Tu su i nezaobilazni srp i čekić.
Pre četrdeset i više godina u ondašnjoj kako je mnogi i danas nazivaju „velikoj“ Jugoslaviji gotovo da nije bilo grada čija se glavna ulica nije zvala po Maršalu Titu. A mnogi su se utrkivali da i u nazivu grada ubace nadimak doživotnog predsednika SFRJ. Pa smo tako imali Titovo Užice, Titograd, Titov Veles… A onda je došlo neko drugo vreme… Tito je izašao iz čitanki, a potom i sa većine tabli sa nazivima ulica i gradova. Danas se sokak Maršala Tita može pronaći u tek po kojem selu.
U Ajdarovom malom raju sve ulice nose nazive po važnim događajima i prazncima koji su se proslavljali u vreme Tita. Imenovala ih je komisija koju su činili Dragan, njegova supruga i deca. Pa tako idemo jedinom ulicom Jovanke Broz u Srbiji, nastavljamo ulicom JNA, pa 29. novembra – Danom republike, sve do 4. jula – Dana boraca. Zastajemo na raskrsnici ulica 9. i 25. maja – Dana pobede i Dana mladosti gde nam pored fontane Dragan objašnjava da je stupio u kontakt sa rođacima porodice Broz.
„Jovankina rođaka koja je u Novom Sadu – Čolak, ona je predstavnik Komunističke partije, nju sam kontaktirao i ona je rekla da će doći i da će me posetiti. I drug Joška treba da bude pozvan i da vidi šta sam napravio i da ga ugostim kako valja“, kaže naš domaćin.
Nastavljamo lagano i evo nas konačno u ulici Maršala Tita. Saznajemo da Dragan ima kolekciju od preko 500 knjiga o Brozu. Tu je i jedna interesantna zbirka crteža, pesama i fotografija o Titu koju je dobio na poklon. Napravila ju je pre više decenija, tada devojčica od 13 godina, a danas žena koja ne živi u Srbiji, a čiji je otac svojevremeno bio direktor muzeja.
Dragan kaže da svaki predmet u njegovoj kolekciji ima svoje mesto i razlog zbog kojeg je tu. Dodaje da ljubav, poštenje i čast koji su postojali u vreme Jugoslavije predstavljaju istinske vrednosti.
„Sve mi je dragoceno. Od čiode, koja je vredna da se otrgne od zaborava pa do alata i mašina. Da se prikaže današnjoj omladini. Da nemaju samo taj telefon i da samo štrikaju po njemu. Ja sam bio mlad pa se sećam korzoa gde smo prolazili, zadirkivali mladi jedni druge, upoznavali se. Sada toga nema. Mrzimo jedni druge. Zašto, zašto“, čudi se Dragan.
I dok polako naš obilazak privodimo kraju, Dragan nas podseća da je u životu sve prolazno, ali da jedino čist obraz ostaje. Želeo je i stvorio je nešto u čemu uživaju i on, ali mnogi drugi. U Ajderovom malom raju vreme je stalo u trenutku kada je svima bilo lepo. Kada se od plate živelo i išlo na letovanja i zimovanja i kada je privreda punom parom radila. Na žalost, kaže nam da se nedaleko od njegovog vrta nalaze mesta koja su u potpunoj suprotnosti njegovom idiličnom dvorištu – divlje deponije. Želja mu je da one, ukoliko je to moguće, budu uklonjene.
Pogledajte video o Ajderovom malom raju
.gif)
.gif)
