Neiskorišćen potencijal zaparloženog zemljišta

Zaparložene njive nisu samo ruglo, već i ogroman ekonomski gubitak, jer se sa njih ne ubiraju plodovi koji bi donosili zaradu. Takođe, predstavljaju i ozbiljan problem proizvođačima sa čijim se parcelama graniče. Semena najrazličitijih korova koji tu rastu stižu i na njive koje se obrađuju, zbog čega njihovi vlasnici moraju da ulažu i više vremena i više novca da bi ih uklonili. Osim toga, drvenaste biljke su stacionar za razne ptice i druge životinje koje nanose štetu voćnjacima, vinogradima i ostalim usevima.

Procene su da u Srbiji ima više od 400 hiljada hektara zaparloženog zemljišta. Ponekad se parcele ne obrađuju ili ne prodaju zato što nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi, jer više naslednika ne može da se dogovori, a nekad ljudi i ne znaju da imaju nasledstvo. Stručnjaci predlažu ili da se poveća porez za one koji zemlju ne obrađuju ili da se nađe neki drugi model kako bi se nesavesni vlasnici naterali da parcele privedu nameni.

I pored toga što je u Melenačkom ataru ranije rađena komasacija i dalje ima njiva koje stoje neobrađene.

“Kada je posle 80-ih godina oduzeta zemlja vraćena vlasnicima  javio se problem, jer je deo onih koji nikada nisu radili zemlju, njive prodavao u bescenje. S druge strane nekima se nije svidelo to što su dobili, nisu prodavali zemlju, ali je nisu ni radili, tako da je bilo je dosta parcela koje su ostale neobrađene, koje su zatravile”, kaže Ivan Topalov iz Melenaca.

Nemar ili neisplativost proizvodnje uzroci postojanja zaparloženih njiva

Razlozi zbog koji se zemlja ne obrađuje su različiti. Ljudi su ili nemarni prema imovini ili ne vide interes u tom poslu.

“Ima ljudi koje zemlja jednostavno ne zanima. Ima i zemlje koja je lošeg kvaliteta, pa ljudi nemaju računa da idu da je rade. Ko nema mehanizaciju, nego mora da je iznajmljuje onda mu je jeftinije da ostavi zemlju neobrađenu, nego da ima toliki trošak. Plati 1000 dinara porez i “mirna Bačka”, niko ga ne dira”, dodaje Ivan.

“Neko čak i ne zna da ima zemlju. Te veće parcele koje su zapuštene, koje se ne rade, tu često ima više naslednika, koji su na to možda i zaboravili. Nekada ih ima i po 10-20, ne mogu svi ni da se nađu gde su, da se prikupe da se dogovore da to prodaju. E, kada je takva situacija onda poljoprivrednici iz sela uzmu to da rade dok se neko ne pojavi”, kaže Dušan Adamov iz Melenaca.

Poljoprivrednici obrađuju tuđe napuštene njive da bi smanjili štete na svojim

Kada proizvođači seju njive koje se graniče sa zaparloženim zemljištem najčešće obrade i to zemljište, ukoliko mehanizacijom mogu da uđu u te parcele.

“Ljudi koji imaju bolju mehanizaciju, njima ne predstavlja problem da obrade zaparloženu zemlju koja je pored njihovih parcela, jer mogu to lako da odrade. Pa koliko god da zarade od toga dobro dođe. Neka mu ostane i 50 evra po jutru, kada odbije ono što je uložio, njemu je dobro. Većina tih koji imaju zemlju koju ne obrađuju se ne buni ako im neko drugi obradi zemlju. I bolje da mu obrađuju nego da stoji u parlogu“, kaže Ivan Topalov.

Korovi i štetočine sa zaparloženog zemljišta veliki problem za proizvođače

Zaparloženo zemljište je ruglo i predstavlja ekonomski gubitak, jer se sa njega ne ubiraju plodovi koji bi mogli da se prodaju na tržištu. Uz to, proizvođačima koji obrađuju parcele koje se graniče sa neobrađenim zemljištem stvaraju mnogo problema.

“Tu se najviše skupljaju ptice, pogotovo u vreme zrenja grožđa. Moramo po čitav dan da sedimo u vinogradu da bismo terali te čvorke i svrake. Isto je i u proleće kada je vreme berbe trešanja. To zapuštanje je neljudski. I ti tu ne možeš ništa drugo, sem da osudiš onog ko to ne obrađuje. Naslednici ne žele da dođu da to obrađuju. Vlasnici parcele do moje koja je zaparložena su bili i rekli su da će to da urede. Međutim, oni su samo posekli neka stabla za ogrev. Sada je ostalo šiblje, tu su panjevi”, kaže Dragomir Nadlački, vinogradar iz Melenaca.

“Poljoprivredniku koji radi zemlju taj parlog predstavlja problem. Tu je sirak, tu se pojavljuje trska. Pre 2-3 godine sam imao sličnu situaciju na jednoj parceli. Ja kada prskam, oprskam i tu njivu pored mene, da bih sebe spašavao. Ta hemija košta, ali sam ja, ipak, na dobitku zato što tako sprečavam da se korov širi i na moju njivu. Tako radi većina poljoprivrednika. Kada mi ostane totala u toku leta, ja odem 10-ak metara u tu neobrađenu njivu poprskam da bih spasao sebe”, objašnjava Ivan Topalov.

Raskrčavanje parloga nije moguće bez dozvole vlasnika

“Problem je i kada na toj parceli koja se ne obrađuje postoje sadnice voća. Tu ne mogu ljudi koji obrađuju svoje parcele da uđu traktorom da bar to pooru, jer može da dođe gazda i da pita „a što si mi to izvadio“. Niko to ne sme da počne da radi, jer bi prvo trebalo sve da se raskrči, a to ne sme da se radi bez dozvole vlasnika, bez obzira što on ne obrađuje tu zemlju. Kada je tu trava, onda ljudi to odrade, ali ako tu ima oraha, višnje, trešnje, onda niko to ne sme da raskrči”, dodaje Dušan Adamov.

“Ja održavam svoju parcelu. Moram da krešem grane koje padaju sa jedne i druge strane u moj vinograd. Vlasnici te parele koja je zapuštena neće to da rade. Čak i kada ja to pokrešem oni se ljute zašto sam dirao njihovo, a oni stavljaju velika metalna burad od 200 litara u moj vinograd da bi brali svoje voće. Gaze moju baštu da bi kupili svoje šljive. Tu su i korovi koji sazrevaju i čije seme pada na moju parcelu. To moram da rešavam”, objašnjava Dragomir.

Pojedini vlasnici ne žele ni da obrađuju ni da prodaju njivu

Ponekad ljudi ne žele da prodaju njivu koju ne obrađuju.

“To cepkanje velikih parcela su radili domaćini koji su imali više od jednog deteta, da bi svako od njih imao jednak deo vinograda. Mnogima je teško da rade, a sa druge strane neće ni da prodaju. Kao oni su se zarekli da će kad umru to da ostane njihovim unucima. A unuci nisu zainteresovani ni da svrate u vinograd, a ne da rade poljoprivredu”, dodaje Dragomir.

Nekvalitetno zemljište ili male parcele niko neće da kupi

S druge strane dešava se i da niko neće zemlju koja se nudi na tržištu.

“Zaparložene njive uglavnom nisu njive 2-3-4. klase, nego one lošije 5-6-7. klase. One koje imaju mnogo slatine, koje su podvodne. To niko neće ni da kupi. I da nekom to daš džabe, on neće to da uzme, jer nema računa. Meni neko da da to džabe, ja ne bih uzeo. Treba mnogo da se ulaže i tu treba mnogo teškog rada da bi se obradilo, to nije lako ni uzorati, ni pripremiti. A pitanje je da li bi izvukao sa njih i ono što si uložio, a ne još i da ti nešto ostane da zaradiš. Pa zašto onda sve to da radiš”, objašnjava Ivan Topalov.

Kada je reč o kvalitetnijoj zemlji, kao što je ona na bregu u Melencima gde su uglavnom vinogradi, problem je što su tu usitnjene parcele do kojih je načešće moguće stići samo pešice.

“Neki ljudi bi to i prodali, ali ne mogu da nađu kupca. Često poljoprivrednici ne mogu da stignu mehanizacijom do te parcele koju bi hteli da rade. Te parcele mogu da obrađuju samo prve komšije koji već rade svoju zemlju i koji bi mogli da se prošire. To su nekada bile kao kućne bašte, koje su ljudi prekopavali ašovima. Niko to više tako ne radi, a sa mehanizacijom ne možeš da priđeš parceli, jer do nje nema puta. Ide se preko tuđeg i to je problem”, kaže Dušan Adamov.

Troškovi kupoprodaje veći od vrednosi parcele

Osim toga troškovi kupoprodaje su visoki kada je reč o kupovini malih zaparloženih parcela, kažu naši sagovornici.

“Ima onih koji su u inostranstvu, a koji moraju da potpišu da žele da prodaju zemljište. To sve košta. Pa samo je notar 7000 dinara. Ti sad moraš da daš notaru 7000, za prevod u katastru oko 100 evra, a parcela te košta oko 50 evra. I koliko onda izađe da ta parcela košta po kvadratu”, dodaje Dušan.

“Ima ljudi koji bi uzeli to da rade, ali je procedura preknjižavanja u katastru komplikovana i to ide jako sporo i više košta sprovođenje u katastru nego što vredi ta mala površina. Unošenje malih poseda u katastar da bi se ukrupnile površine je skupo. Uz to, svako ceni svoje parče i onda dozi do problema da parcele ne mogu da budu otkupljene”, objašnjava Dragomir Nadlački.

Da bi se privelo nameni zaparloženo zemljište treba oko 3 godine

Raskrčanje zaparloženog zemljišta, takođe,  košta.

“Ja sam uzeo jednu takvu parcelu, jer sam hteo da podignem još vinograda. Raskrčio sam sve i pripremio za sadnju, ali je onda država prestala da podstiče podizanje novih vinograda, pa sam od toga odustao. Kada krene raskrčavanje, uđe se u te parcele sa ultom i on iščupa ta stabla. To košta često i više nego što je plaćena parcela. I tu ljudi ne vide računicu. Prve godine nema useva, jer tu ima puno žila i to mora da se krči jednobraznim plugom, onda se sledeće godine seje žito, pa se opet krči. Treba 3 godine da se takva parcela privede nameni”, objašnjava Dušan.

Država treba ozbiljno da se posveti rešavanju problema zaparloženog zemljišta

Da bi se rešio problem zaparloženog zemljišta potrebno je da država preuzme ozbiljne korake smatraju i proizvođači i stručnjaci. Bilo je predloga da se poveća porez onima koji parcele ne obrađuju, ali se za sada to zadržalo samo na ideji.

“Ako želimo da napredujemo u voćarstvu i vinogradarstvu onda ovakvi problemi moraju da se reše na nivou države. Ne možemo mi to sami da rešimo. Da bi se to rešilo, uknjižba treba da bude mnogo jeftinija. Ako treba neka daju da se to uradi i besplatno da bi se posedi ukrupnili i da bi te male površine koje su u parlogu počele da se obrađuju. Treba stimulisati ljude i omogućiti im da te parcele privedu nameni i da ukrupne posed”, kaže Živa Đurić iz Melenaca.

Mogućnost organske prozvodnje na njivama koje dugo nisu obrađivanje

Budući da se dosta zaparloženih parcela nalazi uz banju Rusandu, koja je zaštićeno područje, postoji mogućnost da se tu organizuje proizvodnja koja bi donosila zaradu.

“Tu je velika šansa da se proizvodi zdrava, organska hrana. Imamo i struju, država daje da se kopaju bunari. Ali moraju da se stvore preduslovi za to. Mora da se donese neka uredba koja će propisati da je svako dužan da obrađuje svoju parcelu. Ne sme da stoji u parlogu. Ako se desi da dve godine neko ne obrađuje parcelu, to treba da se to da onome ko hoće da obrađuje i da radi”, dodaje Živa.

Ukoliko bi se na tom području proizvodila organska hrana to bi značilo da tu niko ne bi smeo da koristi pesticide. Čak ni oni koji seju ratarske kulture.

“Pored mene je malo veća parcela i tu gazda seje kukuruz, a kada to uradi, kukuruz koji poraste zakloni sunce delu mog vinograda. Osim toga on prska kukuruz pesticidima i uništava moj vinograd, koji čuvam. Njega baš briga za moj vinograd, njemu je važno samo da nema korova u njivi. Ja vinograd prskam samo sa plavim kamenom, ne sa otrovima. Ako danas poprskam vinograd sutra mogu unucima da dam to grožđe da jedu. A kad mi sa njegove njive dospe pesticid u vinograd, ja ne mogu da koristim grožđe, čak mi i nekoliko redova bude totalno uništeno. Ko u tom delu gde su vinogradi hoće nešto da seje, neka seje detilinu to je višegodišnja biljka koja se ne prska“, objašnjava naš sagovornik.

Kako zainteresovati mlade za poljoprivredu?

Ideja vinogradara i voćara iz ovog banatskog sela je da se što više mladih uključi u proizvodnju.

“Tražićemo od Ministarstva poljoprivrede da nam dodeli 5-6 hiljada vinove loze i 400-500 sadnica voćaka da to podelimo mladim ljudima do 30 godina da oni zasnuju proizvodnju. Da bismo to unapredili i bili primer drugima kako treba da se radi. To moramo da uradimo, a mi to ne možemo sami, tu moraju da nam pomognu i grad Zrenjanin i republika. Naravno i mi ćemo nešto da finansiramo. Ali nam je pomoć potrebna. Pogotovo kada je reč o zaparloženom zemljištu”, kaže Živa.

Cena zemljišta u melenačkom ataru je između 5 i 6 hiljada evra po jutru, dok je u delu gde su vinogradi nešto niža i ide od 3 do 4 hiljade evra po jutru. To znači da male zapuštene parcele koje su idealne za proizvodnju grožđa i voća mogu da se kupe i za nekoliko stotina evra. Problem je što ih treba privesti nameni, a za to je često potrebno mnogo više novca od onog koji se odvaja za kupovinu parcele. Podsticaj države za to bi dobro došao, pogotovo što bi korist od proizvodnje na tim površinama trebalo da imaju svi – i poljoprivrednici i država.