Legenda kaže da je u blizini ušća dveju reka potopljen kovčeg Atile-biča božjeg. Ista legenda kaže još i da je Atila sahranjen u zlatnom kovčegu i da je potopljen u takođe zlatnim kočijama. A reka u kojoj su potopljene te kočije jeste Tisa, jer na to upućuju priče iz davnina i poneki pronađeni arheološki artefakti iz tog vremena. U naraciji se jasno spominje blizina ušća ali i veliki breg, sa kog su generali legendarnog vojskovođe nadgledali čitavu ceremoniju sahrane – potapanja.
Kada su reka Tisa i njen tok u pitanju, najveći breg je Titelski, onaj koji se izdiže iznad ušća reke Begej u Tisu, kod Titela. Ta pozicija se i dan-danas može odrediti topografski. Tragom tih priča i „činjenica“, krenuli smo u potragu za „skrivenim blagom“. Gospodin Miroslav Markuš, predsednik Saveta MZ Belo Blato koji poznaje svaki pedalj tog okruženja, bio je u ulozi „Indijane Džonsa“…
Izlazeći iz Belog Blata, nailazimo na nestvarne pejzaže panonsko-stepskih karakteristika i ratarskim putem stižemo do dela odakle se može ići samo traktorom ili Ladom Nivom. Dolazimo do izuzetno zanimljivog salaša „Saračica“ koji se prosto ugnezdio između dva nasipa – begejskog i tiskog. Okružen malim ribnjakom, kanalima, trsticima i tipičnim panonskim pustama, ovaj prizor ostavlja posetioca bez reči! Priroda netaknuta, ruralno okruženje sa puno arhaičnih elemenata vraćaju vas u neko drugo vreme. Malo se zadržavamo u ovoj nestvarnoj oazi posebnih mirisa i nostalgičnih obeležja čiji su stanovnici takođe posebni. Neverovatna lepeza životinja, domaćih i onih pristiglih i „asimilovanih“, tako da ste u jednom izuzetnom provizorijumu, vrlo neobičnom. Guske i patke, domaće i prispele sa dugih putovanja, svinje „genetski modifikovane“ ali prirodnim putem, koze, ovce, ćurke, morke, kokoške, fazani i još mnogo životinjskih vrsta ujedinjenih u jednu neobičnu zajednicu! I svi veseli, zdravi i razdragani. Mačke u „zagrljaju“ sa pulinima, tu se negde čuju i veverice, tekunice jurcaju na sve strane, jazavac vreba iz prikrajka, a domaćini vele da se mogu videti čak i puhovi, tako umiljata i sad već ugrožena vrsta glodara. O lisicama, kojotima, zečevima, srnama, divljim svinjama i ostalim članovima ove neobične družine, da i ne govorimo. Neki su vidljivi danju, dok su mnogi aktivni samo pod okriljem noći. I svi su u saglasju, jer svako ima svoj kompatibilni interes unutar te ekološke niše.
Tu su i dva izuzetna psa, ogromni Turski Kangali, zastrašujući po izgledu ali miroljubivi prema čoveku. Njihov vlasnik, naš vodič Miroslav, veli da se od njihovog laveža boje čak i kojoti čija je hrabrost i neustrašivost dobro znana. Sa strane, iz svog prostora, pomirljivo nas gleda Mate, tata svih prasića u ovoj arei. Odmah do salaške kućice, u neobičnom blatnom bazenu, kupaju se svi stanovnici ovog „grada“, valjajući se u blatu do mile volje. Oni sa reumom zasigurno nemaju problema s obzirom da postoje zapisi da su blatne kupke iz ovog prostora veoma delotvorne. Posle kraće pauze nastavljamo dalje i krećemo u potragu za svojim blagom. Sada smo na nasipu ka Titelu i sa strane nam ostaje zapušteni prilaz gde je nekada saobraćala-plovila stara skela do Perleza. Na putu, u daljini, vidmo nekoliko kojota koji stražare ovim prostorima, a jedna lija nas prati skoro čitavim putem. Ovo su izuzetni prizori jer kojote skoro da i nije moguće videti, odnosno iznenaditi ih.
Stižemo do prostora gde se već oseća miris i čuje huk veće reke. U blizini smo ušća. Silazimo sa nasipa i ulazimo u prašumski prostor tiskog priobalja. Stoletne bele i kanadske topole, različite vrste vrba, tiscie, drva jasena i graba, po koji bagrem i mnogo panjeva i stabala čine neobičnu florističku zajednicu ove aree. Šumska stelja nabujala, kao da hodate po vremenskom tepihu. Sve netaknuto, naprosto miriše na neko drugo vreme. Silazimo do same reke. Veličanstven prizor. Iznad se vidi Titelski breg. Generali nam salutiraju, nevidljivi i dostojanstveni. U daljini, negde na sred moćne reke, polako se naziru obrisi zlatnih kočija. Svetlucaju iz dubina vremena i prostora. Atila, taj neobični ratnik-osvajač, gleda nas pomirljivo. Pomalo tužno. Niko sa njim dugo nije razmenio koju reč. Ostaje osmeh na usnama i titraj svetlosti iz davnina. Kočije polako nestaju. Vraćamo se zadovoljni. Ove prizore, i sve ono što nam daje priroda, treba sačuvati. I vreme zaustaviti da se duša odmori i telo okrepi. To je moguće idući ovim prelepim prostorom od Belog Blata do Atilinog večnog počivališta.
Piše Milan Nedeljkov
.gif)
.gif)
