Miodrag Rogan je akademski vajar rodom iz Sečnja. Njegovi radovi krase i oplemenjuju mnoga mesta, parkove i prostore ne samo u Srbiji već i širom sveta o čemu svedoči podatak da se jedna njegova skulptura nalazi u Beloj kući u Vašingtonu.
Poznat je i njegov projekat ovekovečen dokumentarcem u kom prenosi kamenu kuću, kamen po kamen iz okoline Bileće, a za sada se čekaju uslovi za njeno ponovno podizanje.
Roganov „Tamiški kralj“ na ulasku u Sečanj svojevrsni je poklon mestu iz kog je potekao. Skulptura već nekoliko godina privlači pažnju putnika, a za naš portal ovaj umetnik ispričao nam je ne samo kako je dobio inspiraciju za „kralja“, već i kako je počela njegova inspiracija vajarstvom kao životnim pozivom.
Kako ste ušli u svet vajarstva i spoznali svoj talenat?
-Moj otac je bio kovač i moja prva igračka je bila čekić. Vremenom otkrivaš u sebi neke talente, neka interesovanja, a ima tu uticaja i mojih hercegovačkih gena. Smatram da u svakom od nas postoji neki talenat, ali da je rad mnogo bitnija stvar. Umetnost je učenje, istraživanje, razmišljanje, filozofiranje. Sve je to bitnije od samog talenta.
Pored toga krasi vas i upornost?
-Ja sam čvrsto stajao iza odluke da ću biti vajar ali i polagao sam devet prijemnih ispita dok se nisam upisao na Fakultet primenjenih umetnosti. Polagao sam u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu, Veneciji i pripremao sam se za Prag. Na kraju sam položio prijemni u Beogradu i Zagrebu i odlučio da ću da studiram u Beogradu. S obzirom da je sve to sa prijemnim potrajalo tri godine, niko mi više nije verovao da zaista želim da upišem fakultet. Međutim, odmah na početku studija imao sam i malo sreće. Angažovan sam u Prijepolju da radim na jednoj velikoj skulpturi kao varilac što meni kao „radioničkom“ detetu nije palo teško, i desilo se da su me snimile kamere RTS za jutarnji program. Tek tada su mi moji prijatelji poverovali u priču da studiram. Isto tako, pukom srećom, moj prvi studentski rad zabeležio je CNN. Bilo je to ono ludo vreme devedesetih i studentskih protesta pa je tako moju skulpturu porodice koja sedi ispred televizora video ceo svet. Od nas desetorice iz klase, danas radimo samo dvojica. Ostali su ili otputovali u inostranstvo ili su tokom tih devedesetih prestali da se bave umetničkim radom. Kada sam 1996. godine završio fakultet, izradio sam skulpturu „Ježa u kamenu“ koja danas krasi Pionirski park u Beogradu. Nekako je san svakog umetnika da ima skulpturu u Beogradu, i ja sam tada ostvario svoj.
Te iste godine, napravili ste i atelje u Sečnju?
-Shvatio sam da je u Beogradu jako skupo iznajmljivati atelje i otada sam stalno na toj relaciji. Sečanj mi je oaza mira i inspiracije pa sam ovde uspeo da pokrenem pozorišni festival i umetničku koloniju tako da moje mesto danas krasi barem 50 skulptura. Izlagao sam širom Srbije ali i u inostranstvu poput Venecije, Ravene, Nemačke. Nagrade me nikad nisu posebno interesovale pa se nisam ni trudio da ih dobijem. Ja sebe u šali volim da predstavim kao „najboljeg srpskog vajara na svetu“. Jednostavno, svaki umetnik je na svoj način najbolji u onome što radi i nikad nisam voleo ta poređenja „ko je bolji“, „ko je osvojio, i koju nagradu“. Umetnici nisu sportisti, i oni se međusobno ne takmiče.
Tamiški kralj je skulptura koja dominira na ulasku u Sečanj i privlači pažnju putnika.
-Interesantna je priča o njegovom nastanku. Naime, područje Sečnja je izuzetno bogato arheološko nalazište. Jedan moj drug jednom mi je doneo malu izdeformisanu figuricu u kojoj sam uspeo da prepoznam Isusa sa procesionog krsta. On je bio sav izuvrtan verovatno kako su ga prevrtali plugovima ili ko zna čim pa su mu noge ličile na riblji rep. Inače je Isus u tom nekom vremenu oko 12. veka prikazivan kao kralj sa krunom na glavi. Tako sam dobio inspiraciju u mitskom močvarskom kralju da napravim jednu veliku skulpturu na ulazu u Sečanj. Mitsko biće iz močvara ili Isus, zavisno od toga kako ga ko doživljava, iskočilo je na nasipu koji iako je na plavnom području, nikada nije bio plavljen. Od ideje do finalne realizacije prošlo je gotovo pet godina. Ako u početku i nije bilo pravog razumevanja ove skulpture (neki mediji u okruženju su ga čak proglasili najvećom skulpturom Isusa na Balkanu iako ona ne predstavlja Isusa), siguran sam da će nekim novim generacijama ona predstavljati simbol prepoznavanja. Ljudi su počeli da se zaustavljaju i da pitaju „Šta je ovo?“.
Možda da opet navrati neka velika televizijska kuća?
Da, da može i tako! – kaže Rogan na kraju razgovora.
.gif)
.gif)
