Vaterpolista Slobodan Nikić nije mogao da poželi lepši poklon od treće uzastopne titule prvaka Evrope za svoj današnji 33. rođendan.
Slobodan Nikić, Filip Filipović i Živko Gocić preksinoć su postali najuspešniji vaterpolisti u 90-godišnjoj istoriji evropskih prvenstava, jer su osvojili svoje peto evropsko zlato. Mađarima Homoniju, Keseru i Vertesiju sa četiri titule prvaka Starog kotinenta pridružili su se Andrija Prlainović i Duško Pijetlović.
Sjajni centar ponosan je na saigrače, impresioniran je ambijentom koji je 14 dana krasio „Kombank arenu“ i nimalo se ne opterećuje činjenicom da je sa Živkom Gocićem i Filipom Filipović surekorder evropskih šampionata sa pet zlata. – Bilo je nestvarno u „Areni“. U stvari, ovo je pobeda vaterpola. Zaslužili smo ovakvu podršku navijača, jer smo godinama vredno radili, osvajali trofeje, činili i naciju i sebe sve ponosnijim. Srećni smo i što su naši ljudi prezadovoljni – naglašava Slobodan Nikić.
NEMA ODMORA
On već danas kreće u Instanbul na večerašnji trening Galatasaraja.
– To je veliki problem. Nemamo odmor. Odmah nas čekaju klupske obaveze. Već 3. februara igramo Ligu šampiona. Realnost je surova, bez odmora smo od septembra prošle godine. Moraćemo da izguramo još šest-sedam meseci – ističe Nikić.
Kada se za nekoliko godina pogledaju samo rezultati sa bajkovitog 32. EP, delovaće kao da se Srbija prošetala do titule, da je bez problema rušila sve prepreke pred sobom.
– Trebalo je izdržati veliki pritisak. Svi su mislili da je sve gotovo pošto je EP u Beogradu. Još kada smo uoči finala videli u novinama da nam se sprema doček na balkonu Starog dvora, pomislili smo da neće valjda da nas izmalerišu, da ne izađemo pred narod sa srebrnom medaljom.
Duel sa Crnom Gorom od početka je bio neizvestan:
– U okršaj za zlato sa Crnogorcima ušli smo stisnuto, slabije, nismo odigrali najbolje što možemo, pružili smo 50-60 odsto svojih mogućnosti. Srećom, dokazali smo da smo najbolji na turniru, da igramo najlepši vaterpolo, da bismo, na kraju, sa ovom predivnom publikom proslavili zlatni het-trik – ističe Nikić.
To što su ih svi videli kao pobednike, prema mišljenju sjajnog centra, bilo je za sve igrače veliko opterećenje, jer nisu želeli nikoga da razočaraju.
– Ne mogu da opišem kroz šta smo sve prolazili, koliki je bio pritisak, pod kojim smo stresom bili pred polufinale i, naročito, finale. Izvukli smo sve iz sebe. Znali smo koliko smo motivisani, koliko želimo zlato, koliko trijumf znači naciji. Bili smo odlučni, strpljivi, hrabri u prelomnim trenucima. Kada se lomio rezultat, do izražaja je došla snaga naše ekipe. A kada smo poveli sa 8:6, znao sam da smo pobedili – naglašava Nikić.
Nikić je juče u „Areni“ obišao i volontere koji su pomogali u organizaciji EP.
– Došao sam da ih pozdravim u ime cele reprezentacije. Bilo ih je 400 i svi su istakli da su imali najbolje uslove za rad. A dobio sam aplauz kao nikad u životu.
To što se preksinoć radovao 28. trofeju, peto evropsko zlato više ga previše ne opterećuje.
– Prestao sam da brojim medalje. Važno je samo da je zlato. Ponosan sam na svoj dugogodišnji rad, na posvećenost vaterpolu, mojoj ekipi, reprezentaciji. Upravo ta posvećenost je ono što nas sve krasi. Svako je deo ekipe, svačiji doprinos je veliki, pa bio on i jedan odsto. Osvojio sam toliko medalja, kada se osvrnem za sobom vidim koliko je truda uloženo. Uostalom, u reprezentaciji sam od 2002, i na to sam veoma ponosan.
Više ga ne intrigiraju priče ni da „delfini“ nemaju pravu konkurenciju, jer su stalno na pobedničkom postolju:
– Kontiniutet osvajanja medalja govori koliko smo uspešni. To što neki smatraju da nemamo konkurenciju govori više o njima, a i grdno se varaju. Neka pokušaju da u bilo kom sportu osvajaju zlatne medalje. Da vidimo da li će uspeti.
Šampionat jeste bio magičan, ali i dugačak, iscrpljujući:
– Bilo je izuzetno naporno i psihički i fizički. Ranije smo navikli da na EP igramo utakmicu za utakmicom. Sada smo nastupali svakog drugog dana, i zato je psihički ovo bio jedan od najtežih turnira. Naročito nam je bilo naporno posle Hrvata, kada smo nedelju dana žestoko trenirali.
Nikiću je ovo druga titula u Beogradu. Ali smatra da „Tašmajdan“ 2006. i „Arena“ 2016. teško mogu da se uporede.
– Priča je uvek ista. Samo, bio sam deset godina mlađi, sve mi je sada nekako maglovito. Drugačija su i vremena, a „Kombank arena“ i „Tašmajdan“ ne mogu da se upoređuju. Igrati pred toliko ljudi, kao u finalu pred 18.000 gledalaca, bilo je izazovno, inspirativno, nezaboravno, ali i obavezujuće, jer nismo hteli da tugujemo, već da obradujemo celu naciju.
SNAGA U PORODICI
– Porodica je svima nama najbitnija. Volimo je najviše na svetu. I bez nje svega ovoga ne bi ni bilo. Lepo je bilo videti kako nas bodre, koliko su srcem i dušom uz nas – ponosan je Nikić.
KRUNA NA OLIMPIJADI
Olimpijske igre u Riju su pravi izazov za ovu generaciju. Evropskom i svetskom zlatu valja dodati i olimpijsko, koje se čeka od 1988.
– Rio je kruna generacije. Da odigramo najbolje što možemo, jer ne znam da li ćemo posle ostati zajedno. Ova generacija je oformljena 2009. i već je prošla dugačak put. Beograd je bio i pravi test da vidimo da li možemo da iznesemo preveliki pritisak. Pogotovo kada svi misle da ćemo lako osvojiti i olimpijsku titulu. A biće deset puta teže nego u Beogradu – podvlači Nikić.
.gif)
.gif)
