 (1).gif)
Na mestu nekadašnje ciglane u kumanačkom ataru, bliže Melencima, sada se nalazi farma ovaca. Tako je to u tranziciji.
Na širokom prostoru još su razbacani komadi zemlje koja je trebalo da završi u pećima. Ciglana je iznenada prestala da radi, a o njenom postojanju svedoči samo dimnjak koji se vidi sa kilometar-dva udaljenog puta Zrenjanin – Novi Bečej.
U Zrenjaninu nas je stopirao student građevine Pavle Jankov. Vraća se iz Beograda u svoje selo Bočar u novobečejskoj opštini. Ne ide direktno kući, nego će da izađe nedaleko od Melenaca, kada se s desne strane pojavi veliki odžak. Tu radi njegov prijatelj iz sela.
– On je čobanin. Interesantan lik. Služi se kompjuterom – rekao je Pavle na izlasku iz automobila.
.jpg)
Kakav to čobanin ima drugare među akademskim građanima koji ga posećuju na radnom mestu?
Raspitujući se za ciglanu u Kumanu, saznajemo da je njen vlasnik bio otac Milana Stančića, čoveka po kome ovdašnja škola nosi ime. Milan je bio komunista i organizator otpora nemačkoj okupaciji, a 1942. godine tražila ga je policija sastavljena od banatskih Nemaca. Milan se skrivao na ciglani svoga oca, a policija je opkolila mesto. U pucnjavi je ranjen, ali je uspeo da pobegne. Međutim, otkriven je i uhapšen u Tarašu, a potom interniran u Norvešku gde je skončao u logoru.
Ciglana je posle bila društvena pa je privatizovana i u tranziciji se našla u vlasništvu Pere Cigljara. Reč je o Peri Slavkoviću, koji ovde više ne proizvodi ciglu, ali mu je ostao nadimak. Sada na ciglani drži ovce koje pasu na okolnim pašnjacima i pustarama. U posao je krenuo ozbiljno: podigao je modernu štalu u kojoj drži jaganjce koje odatle isporučuje na tržište.
Osim ovaca, Pera Cigljar drži koze i pčele. Ovce na pašu tera Dragan Pavlović, prijatelj auto-stopera Pavla. Dragana život nije mazio. Sa ocem nikada nije živeo, a majka mu je umrla dok je išao u srednju informatičku školu. To mu je teško palo, pa više nije bio skroz odličan.
U osnovnoj školi Dragan je bio vukovac i đak generacije, a u srednjoj se oslanjao na talenat, jer nije imao nikakvih uslova za život, a kamoli za učenje. Upisao je i fakultet ali je odustao. Nije imao novca da se izdržava, pa je morao da radi. Sada žali zbog toga.
– Nisu to bili normalni poslovi. Danas možeš da se zaposliš samo u firmama koje su na izdisaju, u kojima mesecima nema plate, a ja nemam nikog ko će da mi da pare da preživim. Idući trbuhom za kruhom, radio sam po celoj Srbiji, Crnoj Gori… i to uvek teške fizičke poslove – priča Dragan.
Kaže nam da se na farmi preporodio. Živi u miru i tišini. Gazda je solidan. Nije velika plata, ali je dobija redovno. Uspeo je i da uštedi, da kupi kompjuter. Pošto je usamljen pokušaće da piše. Za internet nema novca…
– Meni je dozlogrdila civilizacija, od nje se trenutno odmaram. Ne gledam televiziju, jer me nervira. Toliko „pljuvanja” po našem narodu ne mogu da podnesem. Maštam o tome da sakupim novac i kupim neku kućicu. Teško je biti beskućnik – setno konstatuje neobični pastir.
Dragan Pavlović je pokušao da posle osnovne upiše vojnu školu, ali nije prošao zbog slabog vida. Tako je izgubio jedinu šansu da se iškoluje.
Izvor: Politika.rs Autor i foto: Đuro Đukić
.gif)
.gif)
