Otprilike na polovini rastojanja između mesta na kom je stajao nekadašnji „Ćirin most“ i velike gvozdene ćuprije, podignut je 1966. godine najveći varoški most – magistralni most kod zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova, delo inženjera Branka Stojadinovića.
Izgrađen od betona, širok osamnaest metara, s dve kolovozne trake u jednom smeru, i nakon četiri decenije predstavlja najveći objekat kojim je premošćen Begej, na 75 kilometara dugom „jugoslovenskom“ delu njegovog toka.
28. novembra 1966. godine, na mostu i oko njega, našlo se oko deset hiljada Zrenjaninaca, očekujući „četir’ konja debela“ i isto toliko „fića“, da prvi otvore most. Naime, po ideji jednog našeg sugrađanina, saopštenoj tadašnjem predsedniku Skupštine opštine Vojinu Arsenovu, prvi bi preko mosta trebali da pređu konji i „fiće“, kao simboli starog i modernog doba. Zaista, vrpcu na mostu „presekao“ je svečani četvoropreg, a za njim su prošla i dva para belih „fića“. Na sličan način građanstvu na upotrebu nije predat nijedan varoški most, ni pre, ni kasnije.
O ćuprijama zrenjaninskim mnogo je reči potrošeno, pregršt se istorije preko njih prevaljalo i prelilo u duše svih žitelja najveće varoši banatske. Prelazeći ih, i danas mnogi od nas ne prelaze samo s jedne obale na drugu, već jednostavno, spajaju vremena i uspomene koje im je život nemarno godinama rasipao po delovima svog, u htenjima nikad zaustavljenog grada…
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
