 (1).gif)
Susret sa tridesetšestogodišnjom Olgicom Mitrović novinarskoj ekipi portala I love Zrenjanin ostaće dugo u sećanju. Hrabrost i tuga u očima mlade žene, samohrane majke jedanaestogodišnjeg Uroša, privukla nas je u njihov dom u Opovu.
Njihov sadašnji život u kom se zajedno bore protiv nemaštine, kuća koju Olgica uz pomoć dobrih prijatelja pokušava da ušuška, uvod je u tešku životnu priču koja je ovu porodicu zadesila.
Olgica je 2012. godine ostala bez starijeg sina Nemanje koji se udavio na beogradskom kupalištu Ada. Od tada je sve drugačije, ali kako kaže, „zbog drugog sina je ostala na nogama“.
– Mlađi sin Uroš je bio taj koji se borio, on me je terao da živim dalje. Bio je svestan da je izgubio brata i nije želeo da se meni bilo šta desi, počinje Olgica svoju priču ne mogavši u jednom trenutku da sakrije suze.
Kuću u kojoj žive nasledila je od roditelja. Sreću zbog krova nad glavom često pomute svakodnevne brige oko održavanja. Jak vetar koji je duvao pre nekoliko dana, odneo je značajan deo krova. Svaki put kada padne kiša kroz otvorenu krovnu konstrukciju, plafon počne da prokišnjava. Dok smo pričali u prohladnoj dnevnoj sobi koju ni moćni smederevac ne može da zagreje, posmatrali smo ostatke prokišnjavanja, otpali malter sa zidova u kuhinji, deo zida koji je ranije bio izlaz na terasu, ali ga je ova žena gipsanim pločama zatvorila kako bi koliko-toliko izolovala jedinu sobu koju koriste tokom zime.
Tragovi prokišnjavanja u dnevnoj sobi
Kuhinja je u najlošijem stanju
Gipsane ploče kojima je zatvarala prozore
Smederevac zagreva jednu prostoriju u kojoj oboje borave tokom zime
Kupatilo bez pločica i izolacije
Tragovi nakon olujnog vetra vide se na krovu kuće
U Uroševoj sobi takođe vlaga, prozore drze zaptivci kako se od jačine vetra ne bi otvarali. Ipak, najgora situacija je u hladnom kupatilu. Malter i ogoljeni blokovi.
Olgica poslednjih pet meseci radi u perionici veša, na valjku za peglanje. Najviše što može da zaradi mesečno jeste plata od 24.000 dinara. Putni troškovi i topli obrok joj nisu plaćeni. Leva šaka zavijena u zavoj. Pre izvesnog vremena je, kaže, povredila ruku na poslu, zbog toga je nosila gips, ali joj bolovanje nije plaćeno. Priča i da joj nije teško da putuje do Beograda ako treba, ni da radi, te da se nada novom poslu i mogućnosti da više zaradi za sebe i dete.
Njena plata je jedini izvor prihoda. Bivši suprug sa kojim ne živi poslednjih sedam godina, a koji je takođe nezaposlen, pomogne kada može. Retko traži pomoć, novčanu nikad, ali kaže da bi zbog deteta bila srećna da može da sredi krov, suzbije vlagu, stavi pločice u kupatilu.
– Krov mi je privilegija, u dnevnoj sobi ne mogu da sredim pod i prekrijem beton. Uspela sam da skrpim nekoliko etisona da koliko toliko sprečim hladnoću da izbija. Kuća je na vetrometini i morala sam da zatvaram otvore i prozore gipsanim pločama. Stolarija je u potpunosti propala, priča ova žena.
Vetar je sve vreme tokom razgovora nemilosredno duvao, pomerao zavese na prozorima. Ostavili smo Olgicu i Uroša u verovanju da ima dobrih ljudi koji u ovakvim situacijama mogu i žele da pomognu.
BORBA I NAKON SINOVLJEVE SMRTI
Ni skoro tri godine nakon tragične smrti starijeg sina Olgica ne može da refundira troškove sahrane. Kaže da se sa svom dokumentacijom obraćala u nekoliko institucija u Beogradu, ali bezuspešno.
.gif)
.gif)
