 (1).gif)
Poznavao ga je ceo Bečkerek. Oslovljavali su ga, jednostavno, sa „Bela-bači“. Bio je, nesumnjivo, jedna od najpopularnijih ličnosti u gradu krajem XIX, i u prve dve decenije prošlog veka – Bela Nedeljov, varoški dobošar.
Državne i naredbe Gradskog načelstva nekada su narodu saopštavane upravo tako-putem dobošara. Drugačije i nije moglo. Štampa u povoju bila je dostupna tek uskom krugu pismenih, a ostala tehnička „čuda“ vezana za period informacija, vreme je tek imalo da donese.
Postojao je zato u Bečkereku čika Bela. Rođen u Botošu kao jedno od jedanaestoro dece seoskog učitelja, usled nemaštine stiže u varoš, gde biva primljen u službu 1880. godine. Kao inteligentnom mladiću, poznavaocu pet jezika, povereno mu je da putem doboša građanstvu objavljuje zvanične naredbe vlasti, pozive, privatne oglase. Činio je to punih četrdeset godina, sve do 1925. godine.
U tom su se periodu burna zbivanja često poigravala ljudima. Varoški je dobošar prvi saopštio Bečkerekčanima da je počeo rat, potom su usledili brojni pozivi za regrutovanje i mobilizaciju, sve do objave o isticanju srpske zastave u varoši, novembra 1918. godine. U novoj državi, Bela Nedeljov poživeo je još deset godina – preminuo je 1928. godine. Njegov lik ostao je ovekovečen na nekoliko fotografija, i slici u ulju koju je uradio umetnik Emil Ženar.
Bela-bači odavno nije među živima, kao i većina njegovih varošana. Katkad se po ulicama ovog, sadašnjeg grada, naziru njegove senke. I iskrade poneki zvuk. Možda baš onog doboša, što je sa gradskog trga dobovao i blato i zvezde, i radost i noć, stvarnosti i snove nekih dana bečkerečkih…
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
