Do pre šest godina Nevena Ogawa je bila redovna na Tamiškoj regati. Nakon udaje preselila se u Tokio, a kako sama kaže u Japanu joj je najviše nedostaju druženje sa dragim ljudima i boravak na Tamišu i u prirodi. Zbog toga su ove godine ona i suprug na odmor Srbiju došli upravo u vreme kada se vesla duž Tamiša, pa smo ih sreli u Botošu, kao jednoj od usputnih stanica. Sa Nevenom smo razgovali o tome kako izgleda život u Japanu i koje su najveće kulturološke razlike u poređenju sa Srbijom.
Za Nevenu je veslanje kanuima i kampovanje u šatorima odmor kakav se samo poželeti može, zbog čega je želela da i njen suprug doživi Tamišku regatu. Život u prestonici Japana, sigurno ne može da se poredi sa životom, pre svega, u našim selima, ali ni sa onim u Pančevu odakle je Nevena rodom.
„Živim u Tokiju i to ne može da se poredi sa Pančevom. Tokio je ogroman i razlike su velike. Uprkos velikom broju stanovnika gužve u saobraćaju nema. Svi koristimo metro. To je osnovni način prevoza. Lično koristim bicikl dosta za vožnju, jer živim u centru i sve mogu da obavim biciklom. Radim dva posla i to kao “part time” u dva restorana. Jedan je veganski, a drugi suši. Konobarišem. Suprug je šef u veganskom restoranu”, kaže Nevena Ogawa, učesnica regate.
.jpg)
Najveće razlike među Japancima i Srbima su u kulturi i ponašanju ljudi.
“Tamo su ljudi mnogo staloženiji i mirniji. Priča se drugačijim tonom. Svi su ljubazniji nego ovde. U Japanu nema bacanja smeća. Definitivno, čistoća je nešto što me je ovde iznenadilo kada sam došla ponovo. To sam zaboravila. U Japanu je sve izuzetno čisto, sve je uređeno. Postoji sistem koji se prati i svi smo jednaki, za razliku od ovde”, objašnjava.
Supruga je upoznala na brodu na kojem su oboje radili.
“On nije bio raspoložen da dođe da živi u Srbiju, a ni ja nisam bila za to da ostanem ovde, pa smo otišli u Tokio. Bilo je momenata da sam pomišljala na Srbiju, ali ne zbog kulturoloških razlika, već je to više bila nostalgija. Bila sam sama dok nisam upoznala neke ljude. Nikada nisam razmišljala da sam napravila pogrešnu odluku što sam se preselila i definitivno mislim da je meni tamo mesto. U Japanu se zaista nekako osećam kao svoj na svome, više nego ovde, iako sam ovde rođena i odrasla”, kaže Nevena.
“Tamo sada imam prijatelje. Srba ima u Tokiju. Nemamo mi neku našu zajednicu, ali znamo se manje-više svi. Organizujemo okupljanja i idemo na neka naša mesta”, dodaje.
I hrana je u Japanu drugačija nego u Srbiji.
“Japanci ne kuvaju kod kuće. Oni se uglavnom hrane po restoranima. Kultura ishrane je totalno drugačija nego kod nas. Ovde se mnogo jede ta nezdrava, brza hrana. Tamo se to ne jede na taj način. Ljudi u Japanu nisu toliko debeli kao ovde. I to me je iznenadilo”, navodi Nevena.
“Kuvanje traje 15-ak minuta, jer se hrana jako brzo sprema. Ako se jede po restoranima, to su uglavnom supe, ima različitih vrsta roštilja, suši je popularan. Hrana nije masna, a koristi se puno začina kojih ovde nema. Moji roditelji su bili ove godine u Japanu, pa su bili iznenađeni sa hranom. Mislili su da neće moći ništa da jedu, ali nisu imali problema. Mogli su sve da jedu iako je hrana drugačija nego ovde. I u Japanu se ne jede toliko mesa”, precizira.
Za sada Nevena uspeva da se sporazume i sa suprugom i sa stanovnicima Japana.
“Koristim japanski najosnovniji, ali mi jezik nije toliko neophodan za posao. Mogu da se snađem. Sa suprugom govorim mešavinu englesko-japansko-srpskog. Mi imamo neki naš jezik kojim se sporazumevamo”, kaže.
Iako nije prvi put u Srbiji, Nevenin suprug prvi put vesla Tamišku regatu. Oduševljen je ljudima, organizacijom, ali i domaćinima iz Botoša.
“Suprug je jeo i ranije pasulj, ali mu se ovaj u Botošu mnogo više sviđa, jer je to uvek poseban pasulj koji se sprema samo za regataše. Dva puta je sipao. Generalno mu je hrana ovde malo teža, ali jede sve. Doneli smo i nešto iz Japana, da ima ako ga uhvati nostalgija, jer ćemo u Srbiji biti dva meseca”, objašnjava Nevena.
“U Srbiju dolazimo otprilike jednom godišnje ili jednom u godinu i po dana. Kada je bila korona nisam bila kod kuće dve i po godine. Nije se moglo. I obično ostajemo mesec do dva, zavisno od posla. Mnogo sam srećna što sam sada ovde i što ponovo veslam kanuom niz Tamiš i što sam srela prijatelje kako one koji su u regati, tako i one koji su nas dočekali u Botošu”, zaključuje Nevena Ogawa na kraju razgovora.
.gif)
.gif)
