Tamiška regata 27. put svratila u Botoš

Već dvadeset sedam godina regataši koji veslaju Tamišem u kanuima spuštaju se početkom jula od Jaše Tomića do Pančeva. Ova trasa podeljena je na nekoliko etapa, a prvo prenoćište nakon veslanja rezervisano je za Botoš, gde članove regate dočekuju predstavnici Udruženja žena „Vredne ruke“.  

Svakog prvog četvrtka u julu više od četrvrt veka ljubitelji veslanja u kanuima kreću na regatu i spuštaju se niz Tamiš od njegovog početka u Srbiji do ušća u Dunav. I svaki put je kažu novi doživljaj.

„U regati nas je ove godine petnaestak. Iako već 27 godina veslamo, ovoga puta smo imali situaciju koju nikada ranije nismo. Naš početni kamp gde noćimo i odakle krećemo da veslamo je Jaša Tomić. Tamo je bio neki požar, stnjika je gorela, a vatra je hvatala i šumu kod nasipa. Bila je opasnost da će polja sa žitom biti uhvaćena i vatrogasci su tu delovali. Oni nisu branili pojas uz Tamiš, a mi smo tu razapeli naše šatore, kao što svake godine radimo“, počinje priču Jovan Opačić, jedan od organizatora Tamiške regate.

„U nekom trenutku su došli policajci koji su nas obavestili da bi trebalo da se sklonimo odatle, jer se vatra širi u našem pravcu. Zbog toga što tu nije bezbedno mi smo taj prostor morali da napustimo. Problem je što su naši camci bili na obali, a prikolica koja ih je dovezla vraćena je u Pančevo. Onda smo doneli odluku da se deo ekipe povuče na bezbedno u Sečanj, a da deo nas spusti čamce u vodu i pomeri ih do neke distance za koju smo mislili da je bezbedna i gde smo cenili da požar neće stići“, dodaje.

Situacija je, kaže, bila dosta napeta i drugačija od svih prethodnih.

„Jutro pred polazak kada svi pijemo kafu, doručkujemo ekipa nije bila celovita. Motorni čamac koji nas uvek prati povukao je prazne kanue, a mi ostali smo veslali. Zanimljivo je bilo to što nam su kompletna oprema, hrana i piće bili u kombiju koji je u Sečnju. Mi nismo imali vode, dok smo veslali do Sečnja, gde se ekipa spojila, a dan je bio pretopao i voda nam je bila potrebna. Veliki je izazov bio za nas četvoro koji smo u tome učestvovali da to savladamo i da prilično čiste svesti stignemo u Sečanj“, objašnjava.

Nakon nekoliko sati veslanja stigli su i u Sečanj, gde ih je čekao ostatak ekipe, ali i čovek koji svake godine dočekuje regataše.

„To je naš prijatelj Gaša. U mladosti je bio rukometaš. Ti dočeci i njemu i nama mnoge znače. On nas uvek i počasti sa nešto vode, soka, pitom… Podržava našu regatu i kaže da uvek mora da bude tu kad stignemo. Iz Sečnja smo nastavili nešto posle dvanaest da veslamo prema Botošu, gde su nas opet dočekali naši dragi i divni prijatelji iz Udruženja žena „Vredne ruke“. Sa njima smo sad već kao porodica. Imamo zajedničke priče, interne šale, znamo da se začikujemo ko je, šta i kad rekao“, kaže Opačić.

Na iznenađenje svih veslača Tamiš je ove godine izuzetno miran.

„Reka uopšte ne teče, voda stoji zajezerena. Uopšte se ne pomera. To sam prvi put doživeo za ovih 27 godina koliko smo u ovoj regati. Saznaćemo zbog čega je to, verovatno zbog suše. To nam je produžilo putovanje. Ekipa je dobra, raspoloženje je odlično, pa smo sve savladali. Uglavnom smo bili zajedno, nismo se mnogo rasipali tokom puta. U pratećem čamcu smo imali i osveženje, pa je situacija bila mnogo bolja, bez obzira što nas Tamiš svojim tokom nije pomagao. Brzina kojom smo se kretali je bila neouobičajeno mala. Ja to uvek merim satelitskim uređajima. Ali, sve te prateće nedaće se zaborave kada se deonica koju smo isplanirali izvesla“, navodi.

„Kada smo ovo počinjali pre 27 godina bili smo mnogo mlađi i imao sam neku maglovitu ideju da bi trebalo da se povežemo sa ljudima koji su duž ove naše divne reke koju svi volimo, ali nismo znali kako će to izgledati. Ovo je ono pravo i družimo se zaista sa svim tim ljudima. I to je onaj veliki dobitak za sve nas. Jer više-manje svi mogu da veslaju, ali druženje daje veliki kvalitet čitavom događaju koji smo napravili“, dodaje.

U regati je posle pauze od šest godina ponovo i Nevena Ogawa.

„Poslednjih šest godina živim u Japanu, a na Tamiškoj regati sam dvadesetak godina bila redovna. Sada smo suprug i ja došli u Srbiju na letovanje i konačno sam ponovo na regati. Zapravo od svega iz Srbije u Japanu mi najviše nedostaje upravo ovo, da mogu da budem u prirodi, da mogu da veslam, da budem opuštena sa ljudima koje volim, da spavam pod šatorom“, kaže Nevena Ogawa, učesnica regate.

„Danas je bilo pretoplo, ali na reci nije tako strašno. Ja sam u Japanu navikla na malo drugačiju toplotu, jer je tamo izuzetno visoka vlažnost, pa mi ova toplota nije toliko smetala. A i kupali smo se usput u reci. Skakali smo sa čamca, pontona. Hladili smo se. Reka je divna, čista, malo je mirnija nego što je pamtim, ali svaka godina je drugačija. Priroda je prelepa. Sa mnom je i suprug koji zna da ja to jako volim. Došao je da vidi kako sve to izgleda i mnogo mu se sviđa. Umorio se, jer mi nismo u kondiciji za ovakav sport, ali vesla i on“, dodaje.

Organizovani doček za regataše članice Udruženja žena „Vredne ruke“ priremaju više od deceniju i po.

„Pripreme su iste svaki put. Mi smo hteli nekoliko puta da menjamo meni, ali njima se pasulj sviđa, tako da tradicinalno kuvamo za doček regataša pasulj. Spremili smo i salatu i naravno kolače. Mi smo udruženje žena i ne može da prođe nikakvo okupljanje bez kolača. Pripremili smo kolače sa višnjama, makom, jabukama… Iako je danas pakleno, potrudili smo se da spremimo sve što smo planirali. Jako smo dobar i uigran tim. Tačno se zna ko šta radi, tako da te pripreme budu relativno brzo gotove. Zna se ko kuva, ko pravi kolače, ko služi piće, ko uređuje prostor gde će se sedeti“, kaže Ksenija Grujić, predsednica Udruženja žena „Vredne ruke“ iz Botoša.

Ove godine na Čardi postoji i česma, jer su čitav prostor uredili meštani.

„To je sada spas, da svi mogu da se osveže. Postavljene su klupe, klackalice, sve je očišćeno. Mesto je sad oživelo, ima i šetača uveče. Jako je lepo. Na ovogodišnoj regati imamo i tu čast da su nam se pridružila deca iz KUD-a „1. oktobar“. Došli su da vide kanue, da upoznaju ljude koji veslaju“, objašnjava.

„Žao mi je što u celoj priči ne učestvuju ni Mesna zajednica, ni lokalna samouprava, ali mi ne odustajemo od dobre priče i druženja sa ovim divnim ljudima koji su u regati“, zaključuje naša sagovornica.