Intervju: Reditelj Rastislav Ćopić i premijera „Telefon mrtvog čoveka”

Rad na predstavi „Telefon mrtvog čoveka” ovih dana ulazi u svoju završnicu. Dramska scena zrenjaninskog Pozorišta odvažno se upustila u poduhvat inscenacije savremenog američkog komada autorke Sare Rul, na predlog svog umetničkog savetnika, glumca i pedagoga Bojana Žirovića, ne bi li svojoj publici ponudila jedno pozorišno osveženje posle velikog uspeha Nušićevog klasika „Gospođe ministarke”, i tako nagovestila repertoarsko pomeranje ka modernijim dramaturgijama, mlađim rediteljima i drugim pozorišnim stvaraocima kompatibilnijeg senzibiliteta.

Na pauzi između dva progona, zamolili smo reditelja Rastislava Ćopića da nas uputi u ovaj komad i da nam nagovesti nešto od onog što nas čeka na premijeri koju sa nestrpljenjem iščekujemo.

S obzirom na to da je reč o savremenom komadu, šta je vas kao reditelja njemu privuklo?

– Pre svega to što komad govori o nekoliko važnih tema za današnje gledaoce. Jedna od njih može biti, i to je nešto što sam izdvojio, usamljenost savremenog čoveka kao posledica manjka komunikacije, što je paradoksalno jer živimo u vremenu u kojem komunikacija nikad nije bila dostupnija i brža. Druga stvar je odnos prema smrti, prema žaljenju i to kako nas jedino ljubav može istrgnuti iz hladnih kandži smrti, ne bi li nas spasla i produžila život. O tome govori komad, a čini mi se da smo time i na tragu osnovne ideje spisateljice, tim više što je ovo praizvedba.

Šta bi publiku osim provokativnog naziva trebalo da privuče?

– Mislim da toga ima u svakom dobrom komadu jer su to neke univerzalne istine koje dobri pisci veoma lako i vešto implementiraju, tako da su u pitanju neke večne teme iako stavljene u savremeni kontekst, danas i ovde. Postoje jasne indicije da je ovako bilo oduvek i da će tako možda zauvek ostati ukoliko se sami ne promenimo – još od Čarlsa Dikensa do danas ljudi putuju usamljeni u svojim odvojenim kočijama. Ali ove teme, po sebi, ne bile toliko interesantne ili privlačne da nisu ispričane na jedan jedan nežan, vazdušast, prijemčiv, duhovit način. Nadam se da će publika uživati u jednoj specifičnoj vrsti humora kroz koji smo provukli ovako ozbiljne teme.

Koje osobine dominiraju kada pričamo o karakterima, odnosima među likovima?

– To su pre svega usamljenost, nežnost i saosećajnost, ali je svakako u odnosima prisutna i sebičnost ili ljubav prema sebi na čijoj pozadini prepoznajemo vrednost ljudskosti i prave ljubavi. U tom smislu verujem da će i publika imati priliku da učestvuje u ovoj predstavi na onaj iskonski, pozorišni način – identifikujući sebe sa likovima priče, proživljavajući one sudbinske udare, emotivne i moralne borbe koje se odvijaju u junacima koje gledaju na sceni.

Ovo vam je prva režija u zrenjaninskom Pozorištu, da li ste zadovoljni saradnjom sa glumcima dramskog ansambla, sa svima onima koji učestvuju u stvaranju predstave?

– Veoma sam zadovoljan i srećan ne samo sa glumcima – od portira kojeg pozdravim na ulazu pa sve do glumaca na sceni. Čini mi se da je ovde svaki šraf na svom mestu i da sve funkcioniše perfektno. Kreativni proces je bio možda jedan od najlepših koje sam imao do sada, dozvolili su mi da budem to što jesam i to što mislim da ovaj komad može i treba da bude, dozvolili su mi da se igram i pristali su da se igraju sa mnom na ovom putovanju i traženju mogućih značenja i tumačenja ovog komada. Bilo je pravo uživanje raditi sa njima i zaista se osećam jako srećno.

Koliku ste glumačku slobodu dali glumcima?

– Apsolutno sam raspoložen za davanje slobode glumcima. Mislim da je u pitanju dvosmerna ulica, nešto ponudim ja, a oni na to odgovore. Uvek je prisutna kreativna razmena energije i tako bi trebalo da bude u svakom dobrom pozorištu. Naravno, saradnja se razlikuje od koncepta do koncepta, negde je rukopis reditelja nevidljiv, negde je veoma dominantan, te mislim da zavisi od komada do komada, od reditelja do reditelja i od ansambla do ansambla. Ovde smo uspeli da stvorimo nešto zajedno, veoma blizu onome što sam predložio kao stil igre. U svakom slučaju, nije bilo nikakvog nametanja nego smo rešenja tražili i usvajali zajedno.

Savremeni komadi i klasici, šta je za vas veći izazov?

– Mislim da klasici nisu uzalud klasici, u njima postoji nešto univerzalno što je svojstveno čovekovoj prirodi i tako je od pamtiveka, i kao takvi su neophodni, pa i neka njihova nova čitanja u različitim kontekstima. Što se tiče savremenih dramskih tekstova u koje spada i komad „Telefon mrtvog čoveka” Sare Rul, mislim da njima tek predstoji test vremena, ali je sjajna stvar sa njima to što oni kada su dobri ulaze u komunikaciju sa savremenim čovekom i društvom.

U predstavi igraju: DžIN – Nataša Ilin, GOSPOĐA GOTLIB – Jelena Šneblić Živković, DVAJT – Miljan Vuković, HERMIJA – Nataša Luković, GORDON – Danilo Milovanović (k. g.), DRUGA ŽENA / STRANKINjA – Sanja Radišić, KONOBAR – Aleksandar Došen.

Komad sa engleskog su preveli Nikola Jovanović i Višnja Sretenović, a autorsku ekipu pored reditelja Rastislava Ćopića sačinjavaju – kostimografija: Ivana Ristić, scenografija: Dunja Kostić, kompozitor: Vladimir Pejković, saradnik za scenske borbe: Dejan Karlečik (po metodi D. S.), idejno rešenje i dizajn plakata: Filip Nemet.

Pretpremijera je 20. marta, premijera 21. marta, a prva repriza 27. marta u 20 časova.

Foto: U. Stepanov