Poštovana,
Četiri godine sam u braku od kojih se poslednje dve ne mogu nazvati skladnom zajednicom. Suprug i ja još uvek nemamo decu, živimo sami i prve dve godine ispred sebe sam imala čoveka kojeg sam i birala. Posle, bez ijednog ( meni poznatog) razloga, počelo je da ide nizbrdo… Odjednom je postao netrpeljiv prema meni, nervozan do te mere da u vazduhu osetim koliko mu je malo potrebno da se suzdrži da svoj bes iskali i fizički… Nisam tako vaspitana, i nikad u svojoj osnovnoj porodici nisam doživljavala sebe kao objekat za ispoljavanje tuđih nezadovoljstava. Pokušala sam da razgovaram sa njim, da pronađem uzrok problemu, ali iskreno, posao i sve ostalo se odvija kao i ranijih godina. Prema svima je isti samo se odnos prema meni promenio. Konkretno o našem odnosu ne želi ni da priča i pravda se opštom situacijom – lošim stanjem u zemlji, pojačanom nervozom kod svih…To za mene nije opravdanje. Nije rešenje ni da ga napustim, pa tek smo krenuli u život, a opet , volim “onog” čoveka od pre dve godine, „ovaj“ danas je projekcija nečeg drugog…
Staša
Niste naveli ni jedan konkretan događaj koji bi mogao biti povod za promenu ponašanja vašeg supruga. U delu jedne rečenice ste spomenuli da još uvek nemate dece, a pritom ostatak teksta ne dovodite u direktnu vezu sa tom konstatacijom. Postavlja se pitanje, da li i u kojoj meri vas i vašeg supruga frustrira to što se još uvek niste ostvarili u ulozi roditelja? Važno je da budete otvoreni jedno prema drugome na tu temu! Svakako da je roditeljska uloga važna životna uloga svakog pojedinca jer je zasnovana na potrebi da brinemo o potomstvu. Međutim, ono što često parove koji imaju problem da se ostvare u toj ulozi – dodatno emocionalno iscrpljuje, jesu različita uverenja odnosno stavovi koji su rezultat vaspitanja i društvenih uticaja koji nameću određene “norme” o tome kako treba da izgleda i funkcioniše odnos između supružnika kao i kada je „očekivano“ vreme da postanu roditelji. Neretko se čuju rečenice “brak bez dece nema smisla”, “ako se ne ostvarim kao roditelj kao da ništa nisam postigao/la u životu” i slično. Nažalost, takve ideje više deluju kao zahtevi, a manje kao želje i samim tim dodatno pojačavaju doživljaj frustracije i dodatno otežavaju situaciju. Kao rezultat toga može doći do sukobljavanja sa partnerom, negiranja samog problema ili umanjivanja njegovog značaja, pomeranje fokusa sa ovog na manje bitne probleme, nekad i poricanja želje da se ostvari kao roditelj. Sve su to nesvesni procesi kojima osoba sebe štiti od doživljaja neprijatnih emocija koje su ustvari adekvatne. Naravno, svako ima pravo da izabere kako će urediti svoj odnos sa partnerom odnosno, da li je prioritet potomstvo ili osoba sa kojom smo izabrali da živimo. Zato je važno otvoreno razgovarati kako bi jedno drugome pomogli da shvatite šta je vaš izbor odnosno rezultat vaših želja, a šta odluka, odnosno rezultat nametnutih očekivanja. Psihološko savetovanje bi svakako bilo od koristi!
Majka sam 17-godišnje devojke koja pohađa Gimnaziju. U poslednjih šest meseci moje dete je doživelo stravičnu transformaciju. Od fizičkog izgleda do ponašanja – počela je da se oblači poput pankera, dugu kosu je ofarbala u crno, šminka se mračnim bojama. Ponekad je pogledam i krenu mi suze na oči – šta se dešava sa mojim detetom ? Povukla se u sebe, ne želi da priča, veći deo dana provodi ćuteći, ne pamtim kada se nasmejala. Sluša čudnu muziku i celo društvo oko nje je isto, ponašaju se kao neka strašna grupa, van celog društva. Suprug kaže da je to faza i da smo svi prolazili kroz razne promene, pa da treba i ja da pustim da ona to “izživi”. Osećaj mi govori da je u pitanju nešto daleko ozbiljnije od FAZE. Koleginica mi je rekla da je njen sin ima sličnih problema i da su to EMO ljudi, da je to neki poseban “pokret”. Čitala sam puno na internetu i po opisima, moja ćerka se u sve uklapa…Čak se pominju i neke duboke depresivne faze koje vode do želje za samoubistvom… Očajna sam, kako da joj pomognem, ne mogu to da uradim sama. Da li je potrebna stručna pomoć?
Marija T., Novi Sad
Činjenica je da u godinama u kojima je vaša ćerka svi prolaze različite faze prilagođavanja vršnjačkim grupama. U tim godinama je izražena želja da se “na oko” bude drugačiji, jedinstven, a naravno i da se oseti pripadnost grupi. Uzrok svega toga jeste istraživanje sopstvene ličnosti i izgradnja identiteta. Posmatrajući tako, može se reći da je i vaše dete u jednoj fazi eksperimentisanja koja se manifestuje kroz vrstu muzike koju sluša, a što prati određen stil oblačenja, ponašanja, način na koji ispoljava svoje emotivne doživljaje. Čini mi se da ono što vas uznemirava jeste kodeks ponašanja koji ta populacija zastupa i manifestuje, a po onome što ste naveli ima elemenata ispoljavanja agresije odnosno samoagresije. Kao osnovna tema trebao bi da se postavi sam izbor vaše ćerke, odnosno šta je to što ju je privuklo toj populaciji i njenim karakteristikama! “Emo” je reč izvedena iz engleskih izraza “emotional hardcore” ili “emocore” i predstavlja podstil punka. Ono što karakteriše izvodjače ove muzike jesu intenzivni emotivni doživljaji koje manifestuju pred publikom. Neretko muški vokal ima “ženskast” glas tako da su ti bendovi i ljudi koji ih slušaju smatrani slabićima od strane pripadnika punka, koji su im dodelili ime EMO kako bi se razlikovali od takvih “slabića”. Kada neko prihvati ideju da je slabić ukoliko ispoljava svoje emocije, onda se najčešće ponaša tako da ih prikriva ili izbegava svoje emotivne doživljaje, na način što ispoljava ponašanje koje je često i suprotno onom koje doživljava nepoželjnim. Drugim rečima, kod pripadnika EMO pokreta prepoznaje se vrsta konflikta po pitanju doživljaja emocija i njihovog ispoljavanja, odnosno doživljene emocije se češće neadekvatno ispoljavaju.
Ono što je važno, jeste da se komunikacija između vas i vaše ćerke ne odnosi pretežno na teme u vezi sa samim pokretom i ponašanjem koje prati pripadnike ove populacije. Takvom komunikacijom povećavate mogućnost da je doživi kao kritiku, na koju su tinejdžeri inače posebno osetljivi i kada im se nevešto uputi može da izazove kontra efekte. Korisno bi bilo da pokažete zainteresovanost za ono što se vašoj ćerki sviđa u tome da bude deo ove populacije. To ne znači da se slažete sa njenim izborom, ali joj svakako šaljete poruku da je razumete što je veoma važno. Sa druge strane stručno savetovanje je uvek dobro došlo!
Konsultacije sa psihologom, Aleksandrom Golubović
aleksandragolubovic5@gmail.com , 064/4241016
.gif)
.gif)
