Rukometni golman iz Zrenjanina, Dejan Koljević – Kobac, obeležava značajan jubilej – 25 godina na golu. Iza njega je bogata karijera ispunjena brojnim izazovima i uspesima, ali i ljubav prema rukometu koja ga drži na terenu do danas, u svojoj 49. godini.
Kako je sve počelo?
– Počeo sam da treniram rukomet u petom razredu OŠ Petar Petrović Njegoš, kod legendarnog profesora Save Popova. Iskreno, više sam voleo da igram, nego da branim. Ali, kada sam igrao sa starijim dečacima na Bagljašu, uvek su me stavljali na gol, jer sam bio najmlađi. Uvek sam dobro branio.
– Kada me je profesor Popov pitao da li bih hteo da treniram rukomet, odgovorio sam:
– Hteo bih, ali ako mogu da budem golman! – tako je sve počelo.
Prvi veliki uspeh i put do seniorske ekipe
Sa 15 godina je prešao u kadetsku ekipu RK Proleter kod trenera Radovana Mange Dražića.
– Proglašen sam za najboljeg golmana u Vojvodini, za kadete i juniore. Posle toga sam bio na pripremama prvog tima Proletera, kao treći golman. Pored legendarnih Željka Đurđića Džigija i tada zvezde u usponu, Dragana Počuče, nisam mogao da izborim mesto u startnoj postavi. Otišao sam na „kaljenje“ u Čurug, na poziv Dragiše Aleksića, koji mi je pre toga bio trener u juniorima RK Proleter. Tamo sam proveo ukupno tri godine, a kao lepa uspomena ostaje i nagrada za najboljeg sportistu opštine Žabalj.
Iako je kasnije godinama bio prvotimac Proletera, Kobac ističe da je finansijski najbolje prošao u Čurugu.
– Gazda kluba me je jako cenio. Imao sam platu 500 tadašnjih nemačkih maraka, a to je bilo u drugoj polovini devedesetih, kada su plate u Srbiji bile mizerne. Poređenja radi, moj otac je tada imao 10 puta manju platu u fabrici tepiha, gde je radio kao programer.
Povratak u Proleter i dugogodišnja vernost
– Na poziv Proletera sam se 1999. godine vratio u matični klub i narednih 12 godina sam bez prekida stajao na golu „crveno – belih“. Jedan je od retkih igrača, koji su u tako dugom vremenskom periodu bez prekida bio prvotimac Proletera.
– Trener je tada bio Baca Maljković, a branio sam uz Željka Đurđića Džigija. Na svom debiju sa ekipom Berana, bio sam najbolji igrač susreta. Džigi je branio u prvom poluvremenu, koje smo završili sa 4 gola zaostka. U durgom delu igre Maljković me uveo na teren, dobro sam branio i susret se završio našom pobedom.
Đurđić se povredio u 4. kolu, protiv Partizana u Beogradu, u 10. minutu utakmice. Ja sam stao na gol, dobro sam branio, ali smo na kraju izgubili sa samo golom razlike.
Igrač Partizana Blagojević mi je na poluvremenu rekao: Ko si ti mali? Ako ovako nastaviš, zvaće te za reprezentaciju!
i do kraja polusezone sam bio jedini golman u ekipi. Te sezone 1999/0 Kobac je ukupno 6 – 7 puta bio najbolji igrač utakmice. Ipak, RK Proleter je ispao iz Super lige Srbije i Crna Gore.
– Nedostajalo je malo sreće da ostanemo u elitnom rangu. Te sezone Super liga je bila ubedljivo najjača – Šterbik je branio u Kaću, Partizan, Lovćen sa Cetinja i Sintelon iz Bačke Palanke su bili moćni…
Kao najveći uspeh ističe učešće Proletera u Čelendž Kupu, kada je Proleter posle niza godina ponovo izborio izlazak u Evropu.
– To je bilo 2008. godine, kada smo u Čeledž Kupu izbacili Poljake i Belgijance, a u četvrtfinalu smo igrale dve utakmice protiv moćnog Šamberija. Posle dve utakmice, u zbiru nam je falio samo 1 gol da prođemo dalje u polufinale, što bi bila prvorazredna senzacija.
Rukometni veteran i direktor kluba
Posle te sezone klub ostaje bez podrške Naftagasa, usledile su finansijski teške godine, ali Kobac nije napustio ekipu. Interesantno je da je 2010/11 godine bio pralaleno i golman i direktor kluba.
– To je slučajno ispalo, iz opštine su pitali da li neko od igrača hoće da prihvati tu funkciju i mene je na sastanku predložio Vladimir Kovačević Koča. Prihvatio sam. Klub bio u izuzetno teškoj situaciju, sa ogrmnim dugovanjima. Kao svoj uspeh smatram, to što sam uspeo da postignem dogovor sa igračima, da se ti dugovi isplate. Lično nisam imao ništa od te funkcije. Obećavali su mi posao kada završim karijeru, ali od tih obećanja naravno nije bilo ništa.
Uvek branio dobro, bez obzira da li je u punom treningu ill povređen
– Mislim da je to zato što volim to što radim. Uvek sam pratio protivnike kako šutiraju na zagrevanju i uspevao da uđem protivniku u glavu. Uvek sam mogao da u milisekundi prepoznam, kada protivnik krene u realizaciju, po pokretu ili položaju tela sam mogao da prepoznam gde će šutirati.
Ljubav prema rukometu ne jenjava
Profesionalnu karijeru je završio je završio 2012. godine, kada se oprostio od dresa Proletera, ali ne i od rukometa.
– Posle sam igrao dve godine u Česteregu, a posle Česterega sam imao nekoliko godina pauzu, ali mi je nedostajao rukomet i na nagovor kuma Ivice Jovice, koji je igrao u Vojvoda Stepi, prihvatio sam da branim za njih. Ovo mi je šesta godina na golu Vojvoda Stepe, koja nastupa u Prvoj ligi Vojvodine. Iako sam trenutno najstariji igrač u ekipi, mnogo mi znači što branim za njih, jer je u ekipi jako dobra atmosfera, u klubu i oko njega. Prija mi cela priča i braniću za njih dokle budem mogao
I dalje najbolji na terenu
U nedelju 20. oktobra odigrana je utakmica 5. kola Druge vojvođanske lige između Budućnosti iz Alibunara i Vojvoda Stepe. Igrač utakmice bio je Dejan Koljević sa 19 odbrana:
Pored uloge golmana u Vojvoda Stepi, Kobac nastupa i za rukometne veterane Zrenjanina.
– Mnogo mi znači druženje sa bivšim saigračima. Nastupamo na turnirima za veterana i organizujemo nekoliko druženja godišnje.
Porodica i svakodnevni život
Pored rukometa, Kobac vodi miran porodični život. Već sedam godina radi u Upravi za trezor pri Ministarstvu finansija, a sa suprugom Sanelom ima ćerku Dejanu, koja trenira odbojku u OK Bagljaš kod trenera Milenka Vukovića
– Dejana je moje najveće bogatstvo, i ponosan sam što je nasledila ljubav prema sportu – dodaje ponosni otac.
Šta je tajna uspeha?
-Mislim da je ključ u ljubavi prema onome što radim. Dok god uživam u rukometu, biću na terenu, zaključuje Kobac, uz osmeh koji pokazuje pravu strast prema ovom sportu.
Rukomet možda nije najprofitabilniji sport u Srbiji, ali za njega, ljubav prema igri i osećaj zajedništva sa timom su neprocenjivi.
– Braniću dokle god mogu, jer rukomet je deo mene – poručio je Dejan Koljević Kobac, na kraju razgovora za Ilovezr.
.gif)
.gif)
