Pozorišna kritika: Trnova ružica u parodiji za decu

Pozorišna kritika nove predstave Lutkarske scene NP „Toša Jovanović“ 

Veselin Bojdev (po braći Grim) „USPAVANA LEPOTICA“, u adaptaciji i režiji Saše Latinovića

Ovog puta, konačno, znam kome su namenjeni prikazi pozorišnih predstava za decu – ovaj tekst o izvođenju lutkarskog komada „Uspavana lepotica“ preporučujem da pročitaju roditelji, čitaj mame, koje dovode decu u pozorište (mogu i retke tate), kao i vaspitačice i učiteljice sa istim vaspitno-obrazovnim zadatkom, da pripreme mališana za odlazak u pozorište. Rešenje večne dileme za koga i zašto se pišu takve recenzije javilo mi se posle odgledanog zrenjaninskog izvođenja lutkarske igre na klasičnu temu iz bajke Trnova ružica. I to zbog nesvakidašnjeg formata u kome je ova fabula predstavljena. Naime, glumac/reditelj Saša Latinović je Uspavanu lepoticu/Trnovu ružicu dečijoj publici ponudio kao – parodiju. A takvo ismevanje ili podsmevanje, tačnije rečeno dobra parodija, može da uspe samo u dva slučaja – ako čitaoci ili gledaoci poznaju temu ili predmet podsmeha, ironije i šale, što je preduslov, i, skoro jednako je važno, da je ta promena ugla posmatranja urađena stvarno duhovito, sa merom i talentom. Dakle mame/tate/vaspitačice, pre odlaska na predstavu, moraju da uvedu decu u temu onog što će gledati, dok razgovor posle odgledanog, osim vaspitnog može u sebi imati i estetički nivo. U formiranju budućih posetilaca pozorišta. Što u slučaju izvođenja „Uspavane lepotice“ znači potrebu da se najmlađima objasni šta je, kako i zašto je na sceni viđena parodija/ismevanje/pošalica. Da im rastumače da je to jedan od načina da se bolje razume život.

Utisak je da je prilikom ovog scenskog izvođenja čuvenog motiva iz bajke prvi preduslov zadovoljen. Velika većina dece u publici znalo je osnovnu priču, dok su stvaraoci predstave u „presvlačenju“ teme, parodiranju stereotipa, imali meru i kontrolisanu duhovitost. Verovatno je nesvakidašnji način pričanja bajke, na neki način, izvlačilo mališane iz zone komfora ali im je prethodna prohodnost kroz fabulu pomagala. Zato je roditeljima/vaspitačima preostao naizgled lakši ali ne i manje odgovoran zadatak.

Dakle, namere i ideje adaptarora i režije „Uspavane lepotice“ bile su skoro sasvim primerene i izbalansirane, međutim pokušaj da se izvorna scenska dešavanja dopune navodnim kontekstom o savremenom odgajanju dece ostao je samo na deklarativnom i simboličnom nivou. Jer, pričica o savremenim roditeljima deluje samo kao  doskočica, zanimljiva dramaturška ideja koja nije zaživela. Posle koje niko nije postao pametniji. Uvođenje najmlađih u pozorišni svet parodije, kao priprema za život odraslih, koji je, možda, i gori od ironije i podsmeha, bilo je dovoljno. Dok je izvorna fabula, sama za sebe, nosila jasnu poruku roditeljima da je preterana briga za decu često lošija od nebrige.

Saša Latinović je poznatu bajku pretočio u živahnu, duhovitu i lepršavu predstavu, zasnovanu na inspirisanoj glumi, nesvakidašnjim lutkama i „otkačenoj“ scenografiji. U svom prepoznatljivom, glumačkom, stilu, i kao reditelj je usmerio lutkare/glumce na igru izražene ekspresije, fizičke rastegnutosti i maksimalne koncentracije. Zanimljivo je da su glumice/lutkarke, Tatjana Barać i Nataša Milišić, na izvestan način lakše i efetnije prihvatile rediteljske intencije. Uspešno su razdvajale slojeve ovog komada, bajkovitog od humornog, i na taj način su „Uspavanu lepoticu“ držali u formatu igre za decu. Ipak, činile su to na različit način, što je predstavi davalo dodatnu dinamiku. Nataša Milišić, kao služavka ali i veštica, iskoristi je ovakvu podelu i postavku da iskaže zrelost svog talenta, tako da je svojim likovima podarila lukavost, ironičnost, prevrtljivost ali i trunčicu samilosti.

Tatjana Barać, kao majka i kraljica, bila je, takođe, uspešna u svojoj interpretaciji. Izmestila je dovoljno svoje uloge iz klasično-bajkovite šeme lažnog realzma, izbegavajući istovremeno da se u potpunosti preda ubrzanom parodičnom stilu. Dok je Nataša Milišić bila protagonist osnovne forme ovog izvođenja, Tatjana Barać je strpljivo i šarmantno održavala žanrovsku ravnotežu na sceni.

Miroslav Maćoš je svoje uloge oca i kralja odigrao u blagom humornom stilu, bez mnogo iskoraka, dosta precizno. Kao lik koji je u centru ironičnih i parodičnih namera, bio je, ipak, samo smušeni i skoro simpatični lik. Predrag Grujić se kao dvorski sluga  sa impesivnom lakoćom „provlačio“ kroz ukrštaje bajke i njene parodične verzije. Delovao je kao već definisan pozorišni akter.

Autorka scenografije i lutaka je Blagovesta Vasileva, čiji su artefakti, prilagođeni mobilijar iz stana kao lutke, i raskošno kolorisani i stilizovani upotrebni predmeti, bili ne samo prateći elemente predstave već i njeno smisaono uporište. Kostimi Milice Grbić Komazec i ovog su puta svedočili o njenom zavidnom funkcionalnom i estetskom nivou. Muzika Danila Mihnjevića, dopadljiva i sveža.

Zoran Slavić, književnik i kritičar