 (1).gif)
Učiteljica Dubravka Omorac već četiri decenije radi u Osnovnoj školi „Petar Petrović Njegoš“. Izvela je veliki broj đaka, a sada vodi svoju poslednju generaciju. Njen pristup deci se nije promenio, iako navodi da su se deca promenila, kao i dužnosti učitelja.
„Rođena sam u Kikindi, gde sam i završila 1980. srednju pedagošku školu. Tada se, posle dugo godina, otvara smer za učitelje. Upisujem ga i prva diplomiram, pošto sam htela da studiram nešto u Beogradu. Upisujem treću godinu na Defektološkom fakultetu, smer za maloletnu delikvenciju. Nakon povratka u Kikindu, pošto je to bilo vanredno studiranje, drugarica mi saopštava da u Zrenjaninu Osnovna škola ,“ Petar Petrović Njegoš” traži učitelja. Odlazim u školu na razgovor, nude mi stalan posao , ali ja prvo prihvatam na određeno, pošto studiram ( danas je to neshvatljivo ) i počinjem da radim 26.10.1982. Posle mesec dana se ponovo se otvara konkurs, konkurišem i budem primljena za stalno. Na fakultetu sam bila na jednonedeljnoj praksi i shvatila sam da to , ipak, nije posao za mene, to je presudilo“, naglasila je učiteljica Dubravka.
Prva generacija
„Prvu generaciju sam počela da vodim u drugom razredu od 1.12. Bili su divna deca. Ja mlada, oni poslušni (kakva su deca tada bila). Družili smo se i učili jedni od drugih. I dan danas imam kontakte sa pojedinim đacima. Iz te generacije ima : defektologa, med.sestara, automehaničara, radnika na kruzerima, frizera, muzičara, doktora, advokata, doktora nauka, direktora škola, profesora, direktora stručne službe, vlasnika restorana. Vodila sam ih na rekreativne nastave, koje su tada trajale po 14 dana. Imala sam divne kolege, pomagali su mi u svemu. Tad nas je bilo po 10 odeljenja jednog razreda. Učiteljica mora biti sve u jednom, psiholog, drug, mama i tata. U Kikindi sam, pre toga, bila glumica u Narodnom pozorištu, pa mi je i to puno pomoglo pri radu sa decom“, prisetila se učiteljica Dubravka.
Učiteljica je 2005. godine upisala i Učiteljski fakultet, koji je prva završila 2007. godine.
.jpg)
Novine u radu
„Pristup radu se nije puno menjao, bar ga ja nisam menjala, ali su se menjala deca, roditelji, odnos društva prema učiteljima. Novine u obrazovanju nije bilo teško primeniti, naročito one koje su nam olakšavale rad. Bilo je silnih seminara, što korisnih, što beskorisnih, većina neprimenjivih u našim uslovima. Pretvorili smo se u administratore koji vode silnu papirologiju. Ne dozvoljavaju nam da budemo samo UČITELJI. Mnogi i dalje žale za starim načinom vođenja dnevnika. Kada su bili vanredni uslovi zbog Korone, ja sam bila na bolovanju (polomila lakat i operisana), pa sam bila pošteđena onlajn nastave. Sreća u nesreći . Mislim da to nije bilo dobro za decu nižih razreda, a naročito za prvake. Kad sam počela da radim , bio je rad u podeljenom odeljenju. Četvrtaci su bili divni, družili su se, sarađivali, ali ih je ovakav način rada udaljio. Mislim da je to blio sa svim odeljenjima, naročito sa mojim tadašnjim osmacima, koji su bili izuzetna generacija“, istakla je Dubravka.
„Jednom sam srela svog đaka, koji je već fakultet završio i on mi se ovako obratio: Kad god Vas vidim, izamite mi osmeh na licu. Nema veće i lepše nagrade za naš rad“, ističe učiteljica Dubravka.
Poslednja generacija
Učiteljica Dubravka navodi da nije isto biti učitelj sada, kao što je bilo na početku. Ipak i sa svojom poslednjom generacijom će se truditi, da uživaju u radu i druženju.
„Deca su deca, i pre 40 godina i sad. Sva moja deca su kruna moje karijere. Želim da uživam sa poslednjom generacijom, da ne bude problema, da se družimo i uživamo u radu i druženju. Važno je voleti svoj posao. Nije isto biti učitelj sad i pre mnogo godina, a nismo ni mi isti. Nadam se da će se snaći u novim načinima rada sa decom. Mislim da me rad sa decom stalno tera da budem aktivna, nasmejana, kreativna, pozitivna. Posvetiću se da mi ove godine prođu u lepom okruženju, uživanju sa đacima, da deci ostanem u lepom sećanju, a i oni meni“. naglasila je učiteljica Dubravka Omorac.
Foto: privatna arhiva
.gif)
.gif)
