Savremena galerija Zrenjanjin organizuje otvaranje izložbe fotografija srpskih fotografa „Moj izbor…“ za ponedeljak, 31. januar, u 19 časova.
Zrenjaninci će imati priliku da vide crno bela fotografije: Tomislava Peterneka, Imreta Szaboa, Gorana Kukića, Nina Rakićevića, Igora Mandića i nedavno preminulog Željka Sinobada.
Postavku je moguće videti od 31. januara do 14. februara 2022. godine u izložbenom prostoru Savremene galerije Zrenjanina.
Jedan od izlagača na izložbi fotografija „Moj Izbor“ je i umetnik fotografske slike Igor Mandić, koji se u kratkom razgovoru osvrnuo na nastanak ideje i njen razvoj, kao i na Srpsku fotografiju u vremenu u kome živimo:
„Do izložbe je došlo na inicijativu Nina Rakićevića koji je naš čovek i fotograf, inače profesor fotografije u Sjedinjenim Američkim Državama. Nino često dolazi u Srbiju pa je svoja iskustva hteo da prenese u Srbiju, jer tržište za fotografiju koja se prodaje kao umetničko delo kod nas ne postoji. On smatra da bi tako nešto moglo da zaživi sa boljom organizacijom i kod nas. Poseban problem kod fotografa, kao i kod drugih umetnika je što fotografi sami nisu dobri u komercijalizaciji svog dela. Ne umemo da prodamo ono što napravimo, to je sasvim druga profesija. U inostranstvu to rade galeristi i kustosi koji prodaju umetnička dela. Ovde to niko ne radi, a galerije služe tome da dođu prijatelji rodbina i kolege da pogledaju šta smo radili, da budu u toku i otprilike se tu priča i završi. Za ovaj projekat, Nino je preporučio Miu Medaković, koja je inače urednica Refresh your life, e-Magazina i mi smo to sa sa zadovoljstvom prihvatili, jer je ideja da izložba bude predstavljena i u drugim gradovima, a posebno da se izložba pojavi u gradovima u inostranstvu.
Srpska fotografija treba da izađe i van granica naše zemlje jer je po mišljenju Rakićevića, ali i svih nas koji učestvujemo, (dosta smo putovali i videli kako to sve finkcioniše u uređenom društvu), veoma kvalitetna. Mi zaista imamo izuzetne fotografe, za koje se na žalost nedovoljno čulo u svetu umetničke i galerijske fotografije van naše zemlje. Može se reći da je cilj promocija Srpske fotografije izvan naše zemlje. Prvi put su radovi izloženi u galeriji Štab koju vodi galerista Marko Brun, a galerija se nalazi u specifičnom ambijentu u bukvalno novom tržnom centru. Tržni centri su obično i rezervisani za potrošačko društvo. Ja ne smatram da je to degradacija fotografije naprotiv imao sam prilike da vidim da je izložba veoma dobro posećena. Generalno svrha umetnosti nije da bude komercijalna, ali ako nije bar u nekoj meri, umetnik ne može da obezbedi egzistenciju – mora od nečega da plaća račune. Iako sam i član ULUPUDSA, dan danas radim „tezge“ i fotografišem recimo hamburgere iz ekonomskih razloga.
Ako te ne navodi na razmišljanje, ako te ne pomera iz tvoje zone komfora onda takva fotografija nije umetnost. Ono što ima svrhu isključivo dekoracije nije umetnost. Problem je kad pod pojmom „Umetnost“ podrazumevate ono što je dopadljivo, slatko, manir u fotografiji koji zovem „Eye Candy“, nešto dopadljivo što nam zadovoljava apetit i čula pa uživamo u tome – to su neki zalasci sunca, deca… To je jedna krajnost, a druga je blaga provokacija, prosijaci i slično. Ne znam da li ima fotografa koji ih nije fotografisao, smatram da je to jedan kliše koji ne pomera granice niti nas pomera iz ovih cipela u kojima se ovoga trenutka nalazimo. Iako zvuči banalno – nije nauka ta koja treba da pomera granice civilizacije, već je to umetnost. Umetnost je ta koja osvetljava put čovečanstvu …“
O izložbi piše: Mia Medaković, novinar
„Izložbu je pokrenuo i organizaovao, u saradnji sa gradom i Savremenom galerijom, jedan od najpoznatijih zrenjaninskih fotografa Jovan Njegović Drndak inače urednik fotografije u Listu Zrenjanin i osnivač Fotografskog dokumentacionig centra u Zrenjaninu.
Kako bi rekla Susan Sonntag – „Fotografija je tanak isečak prostora i vremena.“ Taj prostor i vreme kroz svoj objektiv zapisali su, po mom mišljenju, fotografi koje sam želela da okupim na jednom mestu da snagom svojih fotografija, biografija i strašću u svom stvaralaštvu potvrde „svet koji su uhvatili oko sebe i izrazili svet u sebi“.
Bezvremeni stil koji pruža crno-bela fotografija najviše doprinosi odražavanju najvišeg stepena apsolutne realnosti i u potpunosti zadržava realističnost scena koje su prikazane. U tome je tajna, ali i lepota crno-belog senzibiliteta.
Kroz ovu izložbu prožeta je prošlost, sadašnjost i budućnost. Mada neki teoretičari govore kako prošlost i budućnost ne postoje i da je sve sadašnjost – sada i ovde. O tome govore ove fotografije – o čoveku, pokretu, ljudskoj snazi, senzualnosti, kontrastu, psihološkom obrtu nevezano za vremensku odrednicu. One su fotografski, činjenični dokaz, ne samo susret fotografa i događaja, one su potvrda jednog vremena i njegovih junaka.
Od „Novogodišnjeg jutra 1961.“ Tomislava Peterneka, preko „Quo vadisa…“ Imrea Szaboa, „Liberto 20“ Gorana Kukića, pariskog modnog mirisa Nina Rakićevića, „Ribara“ Željka Sinobada, „Singl mother“ Igora Mandića, sve su one memento mori. “Učestvuju u nečijoj smrtnosti, promenljivosti i ranjivosti“, podvukla bi Susan Sonntag, a ja bih dodala za beskraj, za istoriju, za nezaborav.“