Mirjana Dević, tekstopisac - od čuvenog pisma Borivoju do tekstova za hitove Dženana Lončarevića

Mirjana Dević je odrasla u Banatu, tačnije u Plandištu. Za Zrenjanin je vezuju sećanja na srednjoškolske dane i internat. Period proveden u Domu učenika “Angelina Kojić-Gina” joj je jedan od lepših u životu, a rado se seća i drugara iz srednje Medicinske škole. Od 2008. živi i radi u Novom Sadu. Bavi se, objašnjava, medicinom i nastojanjem da održi primirje sa detetom koje je u pubertetu. Osim tih aktivnosti, hobi joj je i pisanje pesama. Da je u tome i te kako uspešna, potvrđuje i činjenica da su njene pesme otpevali poznati muzičari poput Dženana Lončarevića, Mirze Selimovića, Miloša Radovanovića, Mega benda, Saše Kapora, Milene Ćeranić, Mojito benda, Replay benda…

Kako ste otkrili da imate talenat da pišete pesme?

Kada sam bila mala, mama mi je svakodnevno čitala pesme, priče i bajke. Ćopić i njegov „Mjesec i njegova baka“ bili su mi omiljeno štivo, pa sam ubrzo i sama počela da rimujem „po kući“. Kasnije, u osnovnoj školi, često sam učestvovala na raznim literarnim konkursima i istraživala sopstvenu kreativnost. I pobeđivala sam, nije da se hvalim. Ok, hvalim se.

Kada ste počeli da pišete pesme?

Početkom svojih dvadesetih počela sam da pišem kvalitetniju poeziju. Tada sam i objavila svoju prvu zbirku pesama. Objavljivanje knjige je bila nagrada za pobedu koju sam odnela na jednom tadašnjem festivalu poezije.

Da li ste ikada pomislili da bi neko mogao da otpeva to što ste napisali?

Negde sam to priželjkivala, ali sam se potajno brinula kako bi moja poezija preživela transfer u tekst za izvođenje. Mislila sam da bi izgubila na autentičnosti. Međutim, na sreću, to se nije dogodilo.

U vreme kada nisu postojale društvene mreže jako je teško bilo doći do izvođača

Jesu li Vaše pesme odmah stigle do pevača ili je to bio mukotrpan proces? Kako je to izgledalo?

Kada sam odlučila da se oprobam u pisanju tekstova namenski za izvođenje, nisam znala kako se to uopšte radi. Slala sam same tekstove na razne adrese, tada društvene mreže nisu bile toliko zastupljene i doći do izvođača bilo je jako teško. I kada bih uspela u tome, nailazila bih na odbijanje, jer su svi zahtevali gotov proizvod – demo snimak. Mnogo sam naučila u tom periodu, kako o sebi tako i o ljudima sa estrade, a i o svetu u koji pokušavam da uđem.

O čemu najčešće pišete?

Ljubav, ah, ljubav. Emocije su ključna stvar. Volim da pišem o njima, da se igram rečima dok opisujem recimo zaljubljenost, nedostajanje, želju, kajanje, radost, tugu… Sve ono što svako od nas manje ili više proživljava tokom života.

„Gorivo za kreativnost je svuda oko nas“

Gde pronalazite inspiraciju za svoje pesme?

Nekad u tuđim životnim situacijama kojima svedočim, a nekad samo maštam. Zamislim kako li se oseća ta i ta osoba koja prolazi kroz to i to. Nekada i iz malih, ličnih borbi, ima i toga. Volim da putujem, da slušam dobru muziku (tačnije, slušam tekst pesama), pa i tu isto nađem neku iskru stvaranja nečeg novog. Ceo svoj život „napajam“ se Balaševićem, Oliverom Dragojevićem, Džibonijem. Nedavno sam boravila na Korčuli, pila vino ispred Oliverove kuće i slušala ono što je on slušao dok je stvarao. Zvuk mora, galebove. Opuštala sam mozak, srce i dušu i mogu vam reći da je to pravo gorivo za kreativnost. Kada sam se vratila u Novi Sad dočekali su me Dunav i neki novi klinci. To su bili baš plodonosni dani što se pesama tiče.

Koliko je teško ili lako napisati pesmu?

Nekada neverovatno lako, a nekada preteško. Zavisi, zaista zavisi od neke neobične sile. Dešavalo mi se da se danima mučim oko nekog teksta, a nekada se probudim u tri ujutru, kao kakva veštica i za deset minuta napišem celu pesmu. Obično te pesme koje same krenu na papir, kad one to žele, budu i najbolje.

Kada obično stvarate?

Nemam određeno vreme za to. Vremenom sam naučila da je najbitnije da stvorim sebi mir, pa će pesme same krenuti „na površinu“. Dosta pesama nastalo je baš noću, kada svi spavaju i kada sam sama sa sobom i svojim mislima, pa ih izazivam i krotim u stihove.

Prvu Mirjaninu pesmu otpevao je Dženan

Koje ste hitove Vi pisali?

Pisala sam dosta pesama za Dženana Lončarevića. To su pesme „Rano crna“, „Ako pitaš“, „Tišina“. Mirza Selimović otpevao je „Mjesto zločina“, a moje pesme izvode i Miloš Radovanović, Mega bend, Saša Kapor, Milena Ćeranić, Mojito bend, Replay bend i mnogi drugi. Zbog situacije sa korona virusom neki projekti su se odužili, ali uskoro očekujem premijere pesama u izvođenju velikih zvezda sa naše scene i baš jedva čekam.

Koja je bila prva Vaša pesma koju je neko otpevao i koji izvođač je to bio?

Mislim da je to bila pesma „Rano crna“ u izvođenju Dženana Lončarevića.

Kako ste se osećali kada ste prvi put čuli svoju pesmu da je pevaju, a kako se danas osećate?

Kada mi je saradnik javio da pesmu snima Dženan, osećaj je bio neverovatan. Poslao mi je demo snimak, i sećam se da sam se naježila od glave do pete. Kasnije, kada je pesma izašla, sećam se da je Dženan imao solistički koncert na Tašmajdanu. Bila sam na koncertu, uverena da moju pesmu „Rano crna“ zna samo mali krug ljudi, možda moja familija, eventualno komšiluk. Međutim, kada je pesma krenula, 10.000 – 15.000 ljudi pevalo je u glas od reči do reči tekst pesme. Okretala sam se oko sebe i nisam mogla da verujem. Bilo je neverovatno, i tada sam shvatila da sam uspela ljudima da doprem do srca. Baš momenat za pamćenje.

Ko je od pevača sa kojima ste sarađivali najzahtevniji, a ko najmanje zahtevan?

Nisam do sada imala iskustva sa zahtevnim izvođačima. Prosto je, pesma i oni ili kliknu ili ne, i tu nema puno filozofije, u stvari. Ostvareni izvođači uglavnom znaju šta žele i sa njima je saradnja jasna i laka.

Pevači su do sada bili više nego korektni u saradnji

Da li pesme pišete spontano ili već unapred znate ko bi mogao da je otpeva?

Nekada tačno imam u glavi osobu i zamišljam je kako interpretira reči koje napišem. A nekada pesma sama „izađe“, pa traži svog vlasnika. Nekada se traže dugo, a nekada se pronađu vrlo brzo.

Kako iz Vašeg ugla izgleda saradnja sa pevačima?

Do sada sam imala samo prijatna iskustva. Oni su ljudi kao i svi ostali, cene emociju, rad i trud, prijatni, predusretljivi, korektni. Zaista mislim da kakav si ti u poslu, takav ćeš tretman dobiti za uzvrat, nevezano za to čime se baviš.

Da li, ljudi koji nemaju prilike da sretnu pevače, imaju pogrešno mišljenje o njima i šta su najveće predrasude?

Na ovo pitanje ne bih imala pravi odgovor. Za izvođače koje sam ja imala priliku da upoznam uglavnom svi misle ono što i jeste istina – da su divni ljudi i vrhunski pevači.

Ima li neko sa kim biste voleli da sarađujete, a da do sada niste sarađivali?

Imala sam veliku želju da sarađujem sa Marijom Šerifović. Kako stvari stoje, moja želja je u procesu ostvarenja i zbog toga sam presrećna. Inače, mislim da ću celog života maštati o saradnji sa Džibonijem. Iako je on čarobnjak i piše sam za sebe, ali hej, ko mi može zabraniti da maštam?

Da li, po Vašem mišljenju publika više voli balade ili brze pesme?

Uh, teško pitanje. Mislim da su nama svima duše željne balada, emocija, laganog ritma, ali da u ovoj trci sa modernim, brzim životom brze pesme prosto pobeđuju. Ali zato kraće traju, rekla bih.

„Volim tihu, mirnu reč koja nalazi put do srca“

Koje su pesme Vama draže – spore ili brze?

Spore. Volim tihu, mirnu reč, iskazanu natenane, da joj se da vremena da se zalepi za dušu, da nađe put do srca. Volim i da se veselim uz brze pesme, ali lično sam ljubitelj sporijeg ritma.

Kako su Vaši najbliži reagovali na Vaše pesme i jeste li imali njihovu podršku kada ste počinjali?

Mama je svaku moju pesmu preplakala od ponosa. Pa onda ide ono: „Sineee, a kako ja sad ovo da pošaljem familiji, gde da kliknem?“. Ćerka redovno traži da pojačam muziku kada na radiju prepozna moju pesmu dok se vozimo kroz grad. Prijatelji su tu kao velika podrška. Nedavno sam dobila i video zapis iz megamarketa gde mesar secka šnicle i pevuši moju pesmu koja je baš tada na radiju, tako da, moji najbliži su baš kreativni u podržavanju mog stvaralaštva.

Pismo o kojem se pričalo i van granica Srbije

Osim što ste tekstopisac, tvorac ste i pisma koje je pre nekoliko godina, kada je objavljena vest da će i žene služiti vojni rok, nasmejala čitavu zemlju. Da li ste tada očekivali takvu reakciju i kako danas gledate na to pismo i na reakcije koje je izazvalo u javnosti?

Jao, da, čuveno pismo Jovanke Borivoju. Očekivala sam donekle reakciju javnosti, ali baš takvu nisam. Pismo se proširilo na sve strane i dobro nasmejalo ljude, što mi je negde i bio cilj. Mada, malo sam se i zabrinula kada sam shvatila da to što sam ja izmislila negde zaista u takvom sastavu postoji i funkcioniše.

Šta je, po Vama, ono što nam svima fali u ovom trenutku?

Fali nam ljubavi, iskrenosti, smeha, vremena i tolerancije. Fali nam i bliskosti. I mira. Mislim da smo, nagriženi nekim sopstvenim, malim demonima, zaboravili da pokažemo ljubav i prema sebi i prema drugima. Nemamo vremena da zastanemo na tren, da se vratimo sebi i povežemo sa sobom, da iskreno porazgovaramo sa ljudima oko sebe, da posvetimo pažnju, da vodimo zdrave, pitke, vesele razgovore, u miru. Jurimo od jutra do mraka dok nas sa svih strana bombarduju negativom, i prosto na kraju zaboravimo na najvažnije – ljubav i mir.

Kako je pandemija uticala na Vaše stvaralaštvo. Jeste li imali više vremana da pišete pesme ili, ipak, ne?

U vreme pandemije sve je stalo. Muzičarima nije bio dozvoljen rad, pa se malo pesama i snimalo u tom periodu. To mi je ostavilo prostora da se bavim drugom vrstom stvaralaštva – poezijom za decu. Već duže vreme pišem pesmice za decu i u planu mi je objavljivanje zbirke. Jedva čekam da krenem u realizaciju svega toga.