Predstava „Pružam ti ruku“ Jelice Popović i Jelene Davidović

Predstava ,,Pružam ti ruku“ autorke Jelice Popović i Jelene Davidović nastala je u okviru master rada primenjenog pozorišta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2021. godine, a izvedena je 13. decembra 2021. godine u prostorijama Narodnog muzeja u Zrenjaninu. Program ,,Pružam ti ruku“ obuhvata dramske radionice i pozorišnu predstavu verbatim teatra. Predstava je nastala na osnovu motiva otuđenosti pojedinca u delu „Prokleta avlija“ Iva Andrića, i na osnovu odgovora đaka osnovne i srednje škole na pitanja tokom intervjua u vezi sa temom otuđenosti.

Ono što predstavlja jedinstvenost ovog programa jeste to da su đaci ko-autori teksta, kako monologa tako i dijaloga. Ovakva predstava primenjenog pozorišta omogućava i učešće publike, koji razgovarajući sa likovima, i kreirajući scene sa njima tokom same izvedbe mogu da izraze sopstvene stavove ili ponude sopstvena rešenja za probleme koje predstava postavlja.

Publiku čine stariji osnovci i srednjoškolci.

Centralna pitanja koja su pokrenuta tokom intervjuisanja đaka i tokom dramskih radionica kao pripreme za formiranje predstave su:
Jesmo li otuđena ostrva? Ako je druženje sa drugima tako teško, zašto da ne ostanem otuđem? Zašto da skinem štit koji dobijam ćutanjem, i rizikujem da izgledam kao slabić ako progovorim?

U predstavi igraju đaci petog i šestog razreda Osnovne škole ,,Jovan Cvijić“ iz Zrenjanina, đaci drugog razreda Srednje poljoprivredne škole iz Zrenjanina, đaci Gimnazije ,,Svetozar Marković“ iz Novog Sada.

Đaci su besplatno učestvovali u celom programu.

U razgovoru za portal I love Zrenjnin Jelica Popović, apsolventkinja master programa Primenjeno pozorište Akademije umetnosti u Novom Sadu, govorila je o celokupnom procesu kreiranja predstave ,,Pružam ti ruku“.

1. Inspiracija za predstavu „Pružam ti ruku“

Predstava ,,Pružam ti ruku” je program koji smo osmislile moja koleginica sa master studija Akademije umetnosti u Novom Sadu, Jelena Davidović, profesorica srpskog jezika i književnosti, i ja. Radeći sa decom i mladima, slušajući priče dece i mladih o otuđenosti i prisustvujući događajima kada su pojedina deca odbacivana, zajedno smo došle do želje da prikažemo njihove priče kroz Verbatim teatar. Kako deca odrastaju primetile smo da se osećanje otuđenosti razvija i zadržava i u periodu adolescencije, te smo želele da naši učesnici budu i stariji osnovci i učenici srednjih škola. Kako su nam na dosadašnjim našim zajedničkim projektima Andrićeva književna dela uvek predstavljala osnovu za razvijanje ideje tako je i ovoga puta to bio slučaj. Kroz Andrićevo delo „Prokleta avlija”, prikazujući lik Ćamila, koji razgovara sa đacima odeljenja, istraživale smo pitanje zatvorenosti, kako
fizičke, psihičke tako i emocionalne kao i pitanje otuđenosti.

Povezujući iskustvo u radu sa decom, da osećanje otuđenosti postoji još u detinjstvu, kada deca treba da se prilagode društvu i da nađu vezu između društvenog i ličnog identiteta, a da se to osećanje otuđenosti razvija i zadržava i u adolescenciji, i temu romana, rodila se ideja za ovaj program. Prokletu avliju smo posmatrale u metaforičnom značenju, kao fizički prostor ona je: školsko dvorište, učionica i dečija soba, gde se radnja ove priče i odigrava. Istraživale smo koliko je ljudsko biće zatvoreno, bez obzira na uzrast, klasne razlike, stepen obrazovanja.

2. O nazivu predstave i njegovom značenju

Dugo smo Jelena i ja razmišljale o nazivu predstave. Kako se osećanje otuđenosti zadržava i tokom odrastanja, želele smo da pre svega kroz naziv predstave prikažemo sposobnost pojedinca da pomogne sebi, da pruži ruku onom mlađem sebi, što se i u poslednjoj sceni – Ogledalo i događa. Zatim smo kao način, na koji likovi prevazilaze stanje odbačenosti i otuđenosti, prikazale pričanje, preuzimajući Andrićeve reči iz romana ,,Prokleta avlija”: ,,Najbolje je pustiti čoveka da priča slobodno”. U ovom programu, pružanje ruke, predstavlja razgovor o problemu, aktivno slušanje osobe koja ima problem od strane vršnjaka.

3. Anketiranje osnovaca i srednjoškolaca

Pitanja na koja su učenici odgovarali su bila u vezi sa temom otuđenosti u društvu. Stariji osnovci i srednjoškolci su odgovarali na ista pitanja. Odgovori su se razlikovali u zavisnosti od toga šta je koji učenik preživeo ili čemu je prisustvovao. Jedni i drugi su davali veoma jasne i opširne odgovore na pitanja u vezi sa temom otuđenosti. Učenici osmog razreda Osnovne škole ,,Jovan Cvijić” u Zrenjaninu su pismeno, anonimno odgovarali na pitanja iz upitnika. Odabrani su đaci ove škole jer je direktorica, Biljana Jovanov, predusretljivo pristala da učenici njene škole budu ispitanici, i da njihovi odgovori budu deo scenarija. Moja koleginica, Jelena, je podelila upitnike đacima drugog i trećeg razreda Gimnazije ,,Svetozar Marković” u Novom Sadu, kojima predaje srpski jezik i književnost. Oni su odgovarali takođe pismeno i anonimno. Osim ovih đaka, kada su radionice počele, Jelena i ja smo usmeno intervjuisale đake drugog razreda Srednje poljoprivredne škole u Zrenjaninu, nastavnice srpskog jezika i književnosti, Vesne Vojnović i đake petog i šestog razreda Osnovne škole ,,Jovan Cvijić” iz Zrenjanina, kojima srpski jezik i književnost predaje nastavnica Tea Topić Laništanin. Želele smo da čujemo priče đaka, njihova iskustva, i da te priče postanu deo teksta predstave.

Sva njihova razmatranja, njihova iskustva, utisci su postali u najvećoj meri sama građa. Odgovori su bili različiti, od toga da je nekome normalno da deca sede jedni pored drugih ali da ne razgovaraju međusobno, nego da gledaju određeni sadržaj na telefonu, da ne obraćaju pažnju na to da li svako gleda u svoj telefon, do svesti u vezi sa tim da nemaju detinjstvo i da imaju veoma malo prijatelja. Pojedini razumeju zašto neko stoji sam, da je verovatno to nekome želja i da se tako taj pojedinac oseća prijatnije nakon loših iskustava sa društvom. Jedan od odgovora je bio i taj da ne mora da znači ako neko stoji sam da je odbačen. Da to zavisi iz koga gledamo, možda neko želi da stoji sam a možda su ga odbacili jer nije kao drugi. Odgovori su bili i da se osećanje otuđenosti javlja: kada se neko preseli u drugo mesto, promeni školu, dok trenira nešto što voli ali se ne uklapa sa osobama sa kojima trenira, ne sluša istu vrstu muzike kao njegovi drugari iz odeljenja, kada neko ostane bez novca, i uslova za život, kada je neko druge nacionalnosti, religije, da se to osećanje javlja kod ljudi kojima je potrebna dodatna podrška u razvoju a ona izostane. Svi ovi odgovori su deo scenarija i mogu se čuti u predstavi.

4. Kako opisujete celokupno pitanje otuđenosti kod populacije sa kojim ste radili

Na osnovu dobijenih odgovora možemo videti da je pitanje otuđenosti zastupljeno. Kroz primere koje su đaci naveli, shvatamo da su stalno prisutne situacije u kojima oni mogu biti ti koje odbacuju ali i da se oni mogu naći u situaciji da odbacuje druge. Mlađima je teže bilo da eksplicitno artikulišu da se osećaju otuđeno, češće su govorili da osećaju: ,,Da nešto nije u redu”, ,,Da se osećaju kao su svemirci, luzeri” ; dakle postojali su manje eksplicitni verbalni ukazi da nisu dobro tu gde jesu, dok su stariji govorili sa gotovom svešću o procesu otuđenosti.

5. Kome je predstava namenjena i zbog čega je bilo važno aktivno uključiti publiku

Publiku čine članovi zajednice koja je zainteresovana za problem prikazan u programu ili članovi zajednice kojima se program obraća i koji su deo problema prikazanog u programu. Publiku ove predstave su činili đaci osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta. Kroz interaktivnu predstavu pitanja su se otvarala, od kreiranja konteksta, upoznavanja sa likovima, sa njihovim ličnim okvirima, stvarima koje su im važne, čime se zanimaju, kako provode vreme, do toga zašto likovi međusobno dolaze u sukob. Priča prati četiri devojčice, njihove situacije kada se osećaju otuđeno, i njihov razred u osnovnoj školi, zatim njihovo odrastanje u razredu sa drugim đacima dok su u srednjoj školi. U razredima neko podržava stav da treba odbacivati talentovane dok neko ima suprotan stav. Slušamo i priče i iskustva ostalih đaka oba razreda. Pokreću se razmišljanja o otuđenosti, usamljenosti, što se kasnije prenosi na kontekst u kome se ceo svet nalazi, da se ove priče mogu susresti bilo gde. Predstava ima opšte i univerzalno značenje. Učestvujući u radionicama publika može da sagleda značenja ili pitanja koja se pojavljuju. Radionice obezbeđuju način da publika artikuliše šta predmeti znaju o likovima kojima pripadaju. Govoreći kroz predmet dopunjuju značenje i podatke one što smo mi namerno ostavili kao prazninu. Publika daje psihološki komentar koji pruža uvid u fizičku akciju, takođe razgovaraju sa likovima. Publika se uključivala i uticala na složenost neposredne radnje, dodavala napetost i usporavala akciju kako bi se omogućila veća refleksija. Publika je kreirala tuđe iskustvo koje je zapisano ali imaju i neku interpretaciju, svoj doživljaj tog iskustva, svoj odnos prema tome. Oni odražavaju i obuhvataju određeni aspekt teme ili pitanja koja se ispituju tokom procesa.

Značajno je pročitati šta učesnik misli u vezi sa učešćem publike, navedeno je jedno razmatranje, učesnika koje je Jelena zapisala tokom razgovora na probama.

Meni se dopadaju delovi za publiku, mislim da je to kreativno, da možemo da dobijemo povratnu informaciju da li su ljudi shvatili to što smo hteli da pokažemo, i da kažemo, to je neka poruka nama kako smo uradili, ili kako su oni shvatili to što gledaju.

6. Kako Vi odgovarate na pitanja koja ste postavili osnovcima i srednjoškolcima

Centralna pitanja programa ,,Pružam ti ruku” su pitanja na koja nije moguće odgovoriti sa da ili ne, niti odmah imati jasan odgovor. Ta pitanja su otvorena tokom procesa kao i na kraju predstave, tokom refleksije gde smo Jelena, ja, izvođači i publika zajedno kroz razgovor dolazili do odgovora na njih. Dajući odgovore publika je shvatila šta su izvođači kroz predstavu želeli da kažu. Ovakvi razgovori u kojima svi učestvuju doprinose sagledavanju problema iz više uglova i stvaranju jasnije slike o problemima koja ta pitanja otvaraju.

Pojedini odgovori koji su se izdvojili na kraju tokom diskusije su bili:

,,Usamljena ostrva smo kada pokušamo da budemo svoji, a onda nas drugi osuđuju jer se ne stapamo sa masom, i onda ostanemo sami”.
,,Ja mislim da smo možda postali otuđena ostrva, zbog pojave da svi preterano koriste društvene mreže i gledaju u telefon, da nije im ništa drugo važno, možda je ovo kliše od odgovora, ali misli da je zato to tako”.
,,Možda je neko pronašao sebi slične ljude na društvenim mrežama, jer ih ne nalazi u svom okruženju i tamo može da razgovara o temama koje ga interesuju i zato je on za ostale u realnom okruženju izdvojen i predstavlja to ostrvo”.
,,Ponekad je u redu da budemo ta ostrva, ja slušam muziku sama, i osećam se tada bolje, niko mi ne smeta, mogu da razmislim o svemu”.
,,Ja razumem zašto je neko sam, jer eto meni se desilo da kada bude neka nevolja drugi ti okrenu leđa”.
,,Možda je neko to ostrvo jer ne želi da povređuje druge, i on se namerno osami, jer ima problem i dok ga ne reši ne želi da bude sa ljudima, jer ih povređuje jer je ljut, a ljut je jer nije rešio problem, i ne želi da ga neko tako doživljava, da stekne pogrešnu sliku o njemu”.
,,Događaji u predstavi su jasan primer današnjice, od društvenih mreža, socijalnih statusa”.
,,Pojedini ne govore da se osećaju odbačeno jer misle da ih neće razumeti okolina, da će smatrati da su to umislili, da problem zaista ne postoji”.

7. Kako je izgledao rad sa decom koja igraju u predstavi

Prvo, veoma je značajno imati odličnu saradnju sa svojim kolegama. Radeći na ovom programu moja koleginica, Jelena i ja, smo zajedno uspostavljale pravila tokom rada u radionicama, kreirale radionice za učesnike, od odgovora učenika kreirale dramski tekst, zajedno rešavale poteškoće uspostavljanja discipline, poteškoće adaptacije teksta, kreiranja scenske i govorne radnje. Monologe su učesnici sami pisali. Nismo poznavale većinu učesnika ni oni nas, niti su se učesnici međusobno svi poznavali. Učenici nisu imali prethodno scensko iskustvo. Tokom rada razvijale smo grupnu kohezivnost, pozitivnu klimu u grupi, i međusobno uvažavanje. Podsticale stvaranje osećanja prijatnosti i pripadanja. Kako su stariji osnovci govorili svoj tekst, u skladu sa svojim rečnikom, iskustvom, znanjem, tako su činili i srednjoškolci, što doprinosi tome da se ne osećaju mlađi nedoraslo a stariji poniženo. Veoma je značajna neizveštačenost pokreta i govora učesnika. Način na koji oni lako improvizuju, govore svoja iskustva i izražavaju svoje emocije je bio veoma spontan. Svi učesnici su đaci Osnovne škole ,,Jovan Cvijić” i Srednje poljoprivredne škole u Zrenjaninu, jedna učesnica je đak Gimnazije ,,Svetozar Marković” u Novom Sadu. Sa svima smo moja koleginica Jelena i ja radile zajedno na probama, s tim što je moja koleginica Jelena dodatno radila na pojedinačnim probama sa učesnicom iz gimnazije na pripremama za građenje lika Ćamila i lika profesorice.

8. Kako ste zadovoljni celokupnim projektom i koji su dalji planovi za predstavu ,,Pružam ti ruku”

Jelena Davidović i ja smo uz stručne savete i pomoć naše mentorke, profesorice Hristine Muratidu, uspele da ostvarimo ceo program. Celokupan program je podrazumevao probe, koje su se održavale u prostorijama Savremene galerije u Zrenjaninu. Zahvalnost za to dugujemo direktoru Dušanu Radišiću, i Erneu Katinu. Zatim su se generalne probe i sama predstava odvijale u prostorijama Narodnog muzeja u Zrenjaninu. Za to su zaslužni direktor Siniša Onjin i kustoskinja Sanja Vrzić. Ranije u tekstu su spomenute i Biljana Jovanov, direktorica Osnovne škole ,,Jovan Cvijić” u Zrenjaninu, profesorice srpskog jezika i književnosti: Vesna Vojnović, i Tea Topić Laništanin, koje su omogućile učešće đaka ovih škola. Prvo izvođenje bilo je 13. decembra u 16 časova, 2021. godine u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Jelena Davidović i ja smo na kraju predstave razgovarale sa učesnicima i publikom, čule pozitivne utiske i njihovu želju za daljim izvođenjem.