„Dečak i mesec“ – nova predstava zrenjaninskog pozorišta koja će pomiriti generacije i svetove

Repertoar Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ od sutra će biti bogatiji za novu predstavu, a sudeći po najavama, „Dečak i mesec“ neće biti samo komad za decu. Iako će se izvoditi na Lutkarskoj sceni, ovu vanvremensku priču o detinjstvu, uspomenama, prolaznosti i generacijskim razlikama, rađenu po motivima pripovetke Branka Ćopića „Mesec i njegova baka“, treba da pogledaju sve generacije. Nova predstava koju će publika sutra u 18 časova premijerno moći da pogleda, adaptirana je na drugačiji način i sve što je rediteljka Vjera Vidov sa saradnicima pripremila, zapravo je kaleidoskop u velikom – prepun boja, melodija, poučnih dijaloga i izvrsne glume zrenjaninskih lutkara.

Rediteljka kaže da ju je priča Branka Ćopića duboko dojmila i vratila u detinjstvo. Kao osoba koja voli da sanjari, da se mislima vraća u toplinu detinjstva, rešila je da podseti publiku da neke vrednosti ne smemo da zaboravimo i da prihvatanje modernog doba može da bude još uspešnije ukoliko ga povežemo sa prošlošću, odnosno emocijom i emaptijom koje danas nema u izobilju.

– Ja sam po prirodi veliki sanjar i oni koji me poznaju, kažu da mi ponekad treba staviti teg na nogu, kako bih se prizemljila u realnosti. Pre svega, ovaj komad me je zaintrigirao jer me je podsetio na moje detinjstvo i baku, na miris zime, peći u kojoj gore drva, miris toplog, tek ispečenog hleba i ponajviše na – priče. One priče koje smo ušuškani u toplom krevetu slušali, spokojno ulazeći u san. Ja pripadam generaciji koja je to osetila, a danas imamo generacije koje takve momente i vrednosti ne vide i ne primećuju. Zato je preda mnom bio veliki izazov. Da sve to na stavim na scenu, da pomirim toplinu jednog vremena i neke manje lepe stvari u sadašnjosti. U predstavi se događa sukob generacija, ali i težnja da pomirimo dva sveta. U tome smo kroz predstavu, nakon glavnog zapleta i uspeli, da pretvorimo sve na kraju u jedan divan san, u poeziju. Znate, iako ne volim reč „brutalno“, nekada je potrebno da se u predstavi dogodi nešto što će zaboleti, kako bismo na kraju došli do pravog ishoda, kako bi dobro pobedilo, kaže Vjera Vidov samo dan pred premijeru.

Kakva je radnja priče čiju režiju potpisujete?

-Na početku vidimo dečaka Vuka koji je poslat na selo kod bake sa svim svojim savremenim „elektronskim čudima“, laptopom, mobilnim telefonom. Međutim, u selu nestaje struje i Vuk je primoran da sluša bakinu priču, odnosno bajku. Zašto se oseća primoranim? Zato što smatra da su priče dosadne, bezvezne i da u njima nema akcije. Kada na kraju shvati da nema izbora i da struja neće doći a da ne može da se vrati roditeljima, nevoljno prihvata bakin predlog a onda počinje ono o čemu sam govorila – jedan san, pomirenje generacija i svetova.

Šta kroz predstavu poručujemo starijim generacijama koje bi takođe trebalo da se nađu u publici?

– Jedna od suština predstave je da mladi ljudi obrate pažnju na starije. Deca danas smatraju da su priče iz prošlosti dosadne i glupe. Ali mi ne smemo odustati od ideje da se zapravo takvim pričama podstiču mašta i sanjarenje. Nemam ništa protiv modernog ali mislim da ne smemo izbrisati celu prošlost, već da iz prošlosti moramo sačuvati ono najbolje i najpozitivnije a opet ono što je loše da ostavimo tamo gde mu je i mesto. Zato se ovaj komad i desio – da se trgnemo i ne dozvolimo da dobre stvari iz prošlosti tako jednostavno odu u zaborav.

Na sceni vidimo jednostavnu scenografiju pa se može pretpostaviti da je sav akcenat na glumcima, lutkama i dijalogu.

– Na sceni će biti raznih kombinacija. Imamo lutke na štapu, mapet lutke, kostimirane glumce. Moj princip rada je da se sve odvija na sceni, odnosno da kada se nešto iznese, ono ostaje tu do kraja, ne iznosi se i ne menja. Kada glumac uđe jedanput na scenu, ne odlazi. Transparentno se vidi kada glumci nešto moraju da premeste, sve je to igra. Ima kombinacija kada kontakt imaju dve lutke, glumac sa lutkom, glumac sa glumcem koji u nekim momentima i izlaze iz role. Ne volim da skrivam glumce, želim da se vide i da je sve to povezano, poetično, da ima smisla.

Dolazite iz Kazališta lutaka Zadar i ovo je Vaša prva predstava u Srbiji, prvi kontakt sa našim glumcima. Kakvu ste saradnju ostvarili tokom mesec i po dana, koliko traje priprema komada „Dečak i mesec“?

– Imala sam veliku tremu jer sve što sam do sada radila bilo je u Hrvatskoj. Ovde sam došla samo sa scenografom i tako sam želela – da svi drugi saradnici budu odavde, da priuštim sebi jedan novi izazov. Kada ste sami, daleko od onoga što vam je poznato, tek tada vidite sopstveni potencijal, slušate sebe i plasirate svoje ideje. U Zrenjaninu su se složile sve kockice. Ni u jednom delu, ni pripreme, dogovora, saradnje sa upravom, tehnike, scenografije, osobe koja je radila lutke, nisam osećala da ne radim dobru stvar. A glumci su posebna priča. Kao da smo odrasli zajedno, toliko dobro funkcionišemo. To je nešto neverovatno. Svaki reditelj ima u glavi kako bi predstava trebalo da izgleda, a kada krenete da sve to postavljate na scenu, mnoge stvari se menjaju. Moj princip rada nije takav da nametnem glumcu kako on mora da igra, nego ga podstičem i iz njega izvlačim najbolje, njegove ideje, slobodu, a sve kako bi se osećao što prirodnije i bolje. Ja sam prilično ležerna jer sam i režiser ali i glumac, zbog čega ih još bolje razumem pa gledam kako da im olakšam stvari, jer znam šta je to teško u pripremi jedne predstave. Ja sam vam ovde kao kod kuće. Sačekala me je dobrodošlica kakvu u životu nisam doživela i osetila. I to mi je dalo još jednu dozu sigurnosti za moj budući rad i podstrek da idem dalje i van granica u kojima inače stvaram.

„LUTKARSKE PREDSTAVE NEPRAVEDNO POTISNUTE“

U javnosti po pravilu dramski komadi uvek dobijaju više pozornosti. Da li je možda vreme da termin „predstave za decu“ zamenimo terminom „predstave za mlade“ kako bi ono što kao lutkarski ansambli pripremate za sve generacije, bilo bolje shvaćeno u javnosti i u krajnjem slučaju gledanije?

– Taj problem je izražen i u Hrvatskoj, gledanje na lutkarski posao kao manje važan i vredan. A ja uvek kažem – glumac lutkar mora najpre da poznaje dramsku scenu da bi mogao sve to da prenese i na lutke, dakle dodatni plus. Kao glumica i režiser mogu to da procenim i lutkarska pozorišna umetnost je za mene na prvom mestu. Svi nekako gledaju da su lutkarske predstave samo za decu, što apsolutno nije tačno. Mi se borimo godinama da dokažemo da lutkarsko pozorište nije povezano samo sa decom. Trudim se da uvek uradim predstavu tako da dosegnem neki nivo u kome stariji pronalaze sebe i da oni mogu da gledaju predstavu na svoj način, mladi na svoj, a deca će uglavnom biti fokusirana najviše na pesme, boje, vizuelni momenat. Zato je „Dečak i mesec“ primer predstave za sve generacije. Prvo smo je jako podigli kvalitetnom pričom, onda ‘začinili’ muzikom koja je poetična a na momente i agresivna sve sa ciljem da istaknemo negativne stvari, a onda su tu odlično svetlo, scenografija i savršena gluma, kaže Vjera Vidov na kraju, pozivajući Zrenjanince da dođu na premijeru i dožive nešto potpuno drugačije.

U predstavi čiji je tekst napisao Željko Hubač, igraju Predrag Grujić, Kristian Kardoš (Vuk/Mesec), Tatjana Barać (Baka/Sunčana), Nataša Milišić (Svraka), Andrija Poša (Drvo), Danilo Mihnjević (Car Svetlorad), Snežana Popov (Veliki Hladnorat), Olgica Trbojević Kostić (alternacija). Scenografiju je radio Leo Vukelić, za kostimografiju i kreaciju lutaka bila je zadužena Blagovesta Vasileva, kompozitor je Zoran Bulatović, inspicijetkinja i suflerka je Aleksandra Šalamon.