 (1).gif)
Laslo Sekelji (Székely László), (3.8.1877, Salonta – 23.1.1934, Temišvar), arhitekta koji je u najvećoj meri zaslužan za današnji izgled Temišvara, u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, projektovao je jedan od najvrednijih industrijskih kompleksa u gradu, kompleks Gradske klanice: moderno koncipovano i estetski uspelo arhitektonsko rešenje koje je i danas, iako ne služi u svoje prvobitne svrhe, jedna od najupečatljivijih vizura leve obale Begeja.
Ovaj plodni temišvarski arhitekta je oktobra meseca 1909. godine, na poziv gradske uprave, stigao u Bečkerek da se upozna sa lokacijom i osnovnim zahtevima oko budućeg projekta Gradske klanice. Naime, obzirom da je Sekelji u više gradova sa velikim uspehom sazidao objekte ove namene, odustalo se od raspisivanja konkursa, te je arhitekti ovaj posao direktno poveren. Objekti kompleksa izgrađeni su 1913. godine.
Laslo Sekelji je rođen u Salonti, u Erdelju, gradu koji se danas nalazi u Rumuniji u blizini mađarske granice. Otac Mihalj bio je građevinski preduzimač, što je svakako moralo da dodatno motiviše i opredeli Lasla da studira arhitekturu na Tehničkom fakultetu u Budimpešti. Diplomirao je 1900. godine sa izvanrednim ocenama. Odmah nakon završetka studija, kao stipendista Tehničkog instituta odlazi na studijsko putovanje u Italiju (Szekernyés 2002:69). Po povratku u Budimpeštu, Sekelji je radio kao pomoćnik u privatnom arhitektonskom birou Cigler Geze (Czigler Győző)2, koji je u to vreme ujedno bio i dekan Tehničkog fakulteta u Budimpešti. Po rečima Ciglera, mladi arhitekta je pokazivao „lični stav, briljantno umeće, brzinu u radu i vanserijsku pouzdanost“ (Szekernyés 2002:70). Zahvaljujući ovakvom mišljenju uvaženog profesora i graditelja o potencijalima i evidentnim sposobnostima mladog arhitekte, Sekelji se potom obreo u Temišvaru gde je, sticajem okolnosti, proveo ceo svoj radni i životni vek.
Prva decenija dvadesetog stoleća u istoriji Temišvara, najvećeg grada u Banatu, zapamćena je kao vreme u kom su se spajali istorijski formirani delovi grada u jednu urbanu celinu. Bio je to ujedno i najproduktivniji graditeljski period u istoriji grada na Begeju. Gradska skupština je, shodno opštem poletu, postavila ambiciozne ciljeve u smislu jasno izražene želje da se Temišvar razvije u „jedan od najlepših i najzdravijih gradova Evrope“ (Szekernyés 2002:67). U pogledu smernica arhitektonskog oblikovanja i urbanističkog rasta Temišvara, gradski čelnici su 1902. godine, na savet Silard Emila (Szilard Emil), glavnog inženjera Tehničkog instituta, odlučili da uposle pouzdanog arhitektu „kako bi se na umetnički i estetski moderan način popunile praznine u gradskom tkivu.“
Preporuku za potencijalnog arhitektu koji bi bio kadar da sprovede ovu ozbiljnu ideju u delo, napisao je Cigler – jedan od najvećih autoriteta u ovoj oblasti u zemlji. Cigler, bez oklevanja, gradonačelniku Temišvara predlaže dvadesetšestogodišnjeg Sekeljija. Mladi arhitekta prihvata ponudu pošto je prihvaćen njegov jedini uslov da, uz ovaj posao, može nesmetano da se bavi i privatnim projektovanjem jer, po njegovim rečima, „nije želeo da ostane samo običan državni službenik“ (Szekernyés 2002:67). Kao saradnik Tehničke kancelarije u Temišvaru radio je i na urbanističkim planovima grada zajedno sa kolegama iz Budimpešte i Temišvara. Prvi složeniji posao po dolasku u Temišvar, koji je arhitekta sa velikim uspehom realizovao, bio je projekat gradske klanice.
U osnovi je ovaj izuzetno komplikovan profesionalni zadatak bio urgentno potreban administrativnom, ekonomskom i kulturnom centru Banata. Temišvar do tog vremena nije imao javnu gradsku klanicu. Ovi poslovi su se naime obavljali u privatnim mesarama. Veliki porast broja stanovnika početkom XX veka, te imperativ javnog zdravlja i higijene koji je postavljen pred gradsku upravu, zahuktali su raspravu o neophodnosti izgradnje jedne moderne klanice visokog kapaciteta.
Godine 1904, nakon silnih skupštinskih rasprava i usklađivanja sa zakonom o zaštiti životinja, usvojeni su planovi čiji je autor bio arhitekta Laslo Sekelji. Klanica se, kada je izgrađena, sastojala od jedanaest zgrada, a kao uzor i model za njenu izgradnju poslužio je primer objekata ove namene koji su se u to vreme gradili u Nemačkoj. Kada je sagrađena, temišvarska klanica je ocenjena kao sjajan spoj praktičnih i modernih estetsko-arhitektonskih zahteva. Savremenici su je smatrali jednim od najmodernijih, najfunkcionalnijih i najlepših postrojenja te vrste u ovom delu države. Uspeh temišvarskog projekta uticao je na činjenicu da je Sekelji u godinama koje slede bio pozivan da uobliči objekte ove namene u Velikom Bečkereku, Pančevu, Somboru i Aradu. Neki su završeni po njegovim nacrtima, dok je izgradnju drugih prekinuo Prvi svetski rat. Pančevo, i pored jasne namere i već izrađenih idejnih skica, nije dobilo modernu klanicu po planovima ovog arhitekte, dok je somborska klanica sagrađena i postoji i danas.
U estetskom pogledu, kao i u funkcionalnim zahtevima vremena, bečkerečka Gradska klanica se smatra izuzetno uspelim projektom ovog arhitekte. (Szekernyés 2002:72).
Istorijat izgradnje bečkerečke klanice
Pre nego što je na levoj obali Begeja izgrađena reprezentativna Gradska klanica, u Velikom Bečkereku su postojala dva objekta ove namene: prva gradska klanica pominje se 1868. godine (Anonim, Torontal 12 1868:3). U narednoj deceniji, 1875. godine, list „Torontal“ obaveštava o izgradnji nove klanice na mestu stare (Anonim, Torontal 32 1875:3). Nova klanica je počela sa radom 1878. godine (Stanojlović (ur) 1938:281). No, u poslednjoj deceniji XIX veka, ni ovaj objekat nije zadovoljavao propisane higijenske standarde. U broju od 27. februara 1892. godine „Torontal“ donosi izveštaj gradskog kapetana Oskara Rajtera i dr Hajdeger Lajoša, glavnog gradskog fizika, koji su izvršili higijenski pregled i konstatovali da klanica više ne odgovara nameni (Anonim, Torontal 28 1892:3).
No, grad nije dobio modernu klanicu ni u narednim godinama. Godine 1902. vrše se samo radovi na popravci krova. Prema preporuci gradskog inženjera, umesto starog krova od šindre, nije postavljen crep nego samo asfaltna prevlaka. Birano je jeftinije rešenje, obzirom da je grad uveliko planirao izgradnju novog objekta (Anonim, Torontal 104 1902:3). U štampi se mogu i nadalje pratiti povremeni zapisi o klanici. Između ostalog, „Torontal“ krajem 1904. godine obaveštava da je u Temišvaru otvorena klanica, te čak donosi izveštaj o cenama mesa koje se tamo na dan otvaranja prodavalo, kao i o njegovom kvalitetu (Anonim, Torontal 293 1904:2). Otvorenije pritiske javnog mnjenja o neophodnosti podizanja moderne gradske klanice, uočavaju se nakon naredbe Ministarstva poljoprivrede o jednoobraznom regulisanju standarda pri pregledu mesa. Ova mera je stupila na snagu 1. avgusta 1908. godine.
Shodno novim propisima, trebalo je preurediti i Gradsku klanicu, pa se nanovo postavlja pitanje celishodnosti daljih popravki (Anonim, Torontal 172 1908:2). Gradski građevinski odbor, međutim, odlučuje da se klanica neznatno privremeno preuredi da bi zadovoljila propise novog Pravilnika (Anonim, Torontal 207 1908:2). Nov Pravilnik je donosio i druge novine u ovoj oblasti. Naime, gostioničari i druga preduzeća koja rade sa mesom sada su dužni da stoku namenjenu za opštu potrošnju kolju isključivo u Gradskoj klanici (Anonim, Torontal 225 1908:2).
Izgradnja nove Gradske klanice postala je izvesna početkom 1909. godine. Kako nas izveštava „Torontal“, „stalni odbor predlaže da gradska skupština utvrdi potrebu podizanja nove klanice i da se u tu svrhu otkupi zemljište koje se nalazi na uglu Ulice Mesaroš Lazara (danas Ulica Toše Jovanovića, prim.aut) i Begejskog reda.“5 Sredinom iste godine otkupljen je plac na obali Begeja a Gradska skupština donosi odluku o raspisivanju konkursa za izradu planova nove klanice (Anonim, Torontal 109 1909:2). Nakon što su, od strane Gradskog saveta, ovlašteni predstavnici obišli neke od najmodernijih klanica u regionu, odustalo se od raspisivanja konkursa za arhitektu. Umesto konkursa, u grad je pozvan Sekelji Laslo, temišvarski arhitekta, da izradi planove nove gradske klanice. Smatralo se da je njegovo iskustvo u ovoj vrsti projekata najbolja garancija uspešnog posla (Anonim, Torontal 229 1909:2). Bečkerečki primer već narednog meseca u potpunosti sledi Pančevo, ali se Sekeljijevi planovi ovde nisu realizovali (Anonim, Torontal 234 1909:2).
U decembru 1909. godine, Sekelji je gradskom načelniku predao „idejni projekat klanice, opis i aproksimativni budžet sa računom korisnosti.“ (Anonim, Torontal 298 1909:3). Novinari su, u jednom od narednih brojeva, detaljno obavestili čitaoce o tome kako će izgledati nova gradska klanica, kao i o tehničkim novitetima koji će se primeniti u proizvodnji mesa. Sa tehničke strane projekta interesantna je i činjenica da su se otpadne vode iz postrojenja puštale u reku tek nakon odgovarajućeg pročišćavanja (Anonim, Torontal 254 1910:2).
Arhitektura
Gradska klanica u Zrenjaninu zadržala je u velikoj meri svoj prvobitni izgled uprkos kasnijim dogradnjama i manjim transformacijama. Hale, radionice, fabrika leda i ostali objekti ovog begejskog kompleksa organizovani su simetrično, a efekat ukupne vizure i originalnog dizajna linija krovova, fasada i venaca bio je dinamična i harmonična kompozicija.
Vizurama dominira masivan prizmatični toranj, dok je skladna upravna zgrada sa simetrično postavljenim mezaninom, u kojoj je danas smešten dečji vrtić, stajala izdvojeno (Slika 8, 9). Veoma dinamičan likovni utisak koji na posmatrača ostavljaju oblikovno i visinski raznorodni objekti mogao se i očekivati od talentovanog arhitekte kakav je bio Laslo Sekelji. Njegov talenat i pouzdano akademsko obrazovanje već su nedvosmisleno bili potvrđeni. Iako je Gradska klanica građena u neposrednoj blizini gradskog centra, ona ne teži da postane jezgro novog urbanog organizma, niti svojim oblikovnim repertoarom ugrožava zatečenu urbanu matricu – nego različitim volumenima i dekorativnim, slikovitim fasadama na pozitivan način doprinosi urbanističkoj artikulaciji ambijenta.
Međutim, pored svih ovih vrednosti koje proističu iz same arhitekture, stoji činjenica da je kompleks u praktičnom, proizvodnom smislu veoma inovativan, kao i da je tehnološki stepen dostignut u proizvodnom procesu u potpunom saglasju sa najboljim primerima takve prakse u Evropi. Arhitektura je obezbedila adekvatnu podelu prostora: razdvojeni su oni sadržaji koji iz higijenskih ili tehnoloških razloga trebaju da budu odvojeni, kao što je sa druge strane obezbedila logičnu povezanost procesa koji proističu jedan iz drugih. Tako u okviru kompleksa imamo objekat u funkciji skladišta hrane i obora za svinje koji je u uskoj vezi sa halom za obradu ove vrste mesa. Hala je imala izduženu pravougaonu osnovu koja je bila idealan okvir za primenu jednostavnog transporta mesa uz pomoć kliznih kuka postavljenih na šinama. Ona je bila povezana i sa dvema prostorijama koje su služile za proizvodnju prerađevina od mesa. U jednoj od njih su se ispirala creva za potonju proizvodnju kobasičarskih proizvoda. Nedaleko od ovog dela kompleksa sagrađen je prizemni objekat – veleprodaja mesa.
Na suprotnom kraju kompleksa je posebno organizovan objekat za klanje krupne stoke (goveda), dok je štala za krupnu stoku bila u njegovoj neposrednoj blizini. Centralni deo kompleksa zauzimale su kancelarije i laboratorije u tornju, dok je u produžetku formiran izduženi, pravougaoni korpus za smeštaj hladnjače sa velikim brojem izdvojenih komora. Na hladnjaču se nadovezuje posebna prostorija za smeštaj generatora, zatim kotlarnice i prostorije za sterilizaciju. Iz pisanih izvora saznajemo da je u okviru Klanice sagrađena i fabrika leda. Ovaj fabrički pogon novinari veoma često pominju, kako prilikom praćenja izgradnje klanice, tako i kasnijih godina, uglavnom kada obaveštavaju građane o početku sezone njenog rada. Fabrika leda u Temišvaru je, inače, bila sagrađena nekoliko godina nakon izgradnje klanice, takođe po Sekeljijevim planovima. Bečkerečka fabrika leda se nalazila u središnjem delu kompleksa, odmah pored hladnjače i njenih brojnih komora. Kao što je samim planom bilo takođe predviđeno, ograđeno dvorište klanice ispresecano je stazama od kamena, cvetnim i travnatim površinama. Sudeći prema popisu inventara Gradske klanice iz 1924. godine, saznajemo i da je u okviru kompleksa bilo čak šest stanova: stan kontrolora, mašiniste, stan upravnika fabrike, te manji stanovi ložara, noćnog čuvara i vratara.
Stan upravnika Klanice bio je najprostraniji, opremljen po tadašnjim vrhunskim standardima. Imao je četiri kaljeve i jednu tučanu peć, dvanaest sijaličnih grla, roletne, limenu kadu za kupanje, furunu za grejanje vode u kupatilu, uzidani štednjak, engleski klozet, bakarni kazan za veš, porcelanski umivaonik, vodovodne slavine sa šoljama… Slično, iako nešto skromnije, bio je opremljen i stan kontrolora, dok su u svakom pogledu bili skromniji stanovi mašiniste, ložara, čuvara i vratara. Iz pomenutog dokumenta saznajemo i da je u to vreme još bila u funkciji pumpa na Begeju sa filterima za prečišćavanje otpadnih voda. Izvor sadrži i popis svih mašina u fabričkim pogonima, dok brojni novinski i ostali arhivski izvori prate finansijske teškoće fabrike oko adekvatnog održavanja mašina u periodu pred Drugi svetski rat. Interesantna je činjenica da je 1923. godine Američko-srpska kreditna banka sa sedištem u Sarajevu izrazila želju da investira u izgradnju fabrike salame u Velikom Bečkereku (tada Petrogradu). Za to je odabrana lokacija u krugu Gradske klanice i priložene skice Gradskom senatu. Ali, iako je na skupštinskoj sednici ova inicijativa pozdravljena i potom date dozvole za gradnju, investitor je odustao od svoje namere zbog finansijskih razloga.
Izvor: Časopis Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine, br 27.
Autor: Vesna Kravida, Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin
.gif)
.gif)
