Rok fotograf Brajan Rašić: Rolingstonsi nisu ‘broj jedan’ – jedna zvezda je iznad njih

Izložba “Pod sjajem zvezda – Brajan Rašić” u okviru koje je predstavljen deo fotografskog opusa poznatog rok-fotografa Branislava Brajana Rašića, i dalje je aktuelna u Salonu Narodnog muzeja. Publika će imati priliku da neke od Rašićevih najboljih fotografija sa koncerata Rolingstonsa, Dejvida Bouvija, Madone, Frenka Sinatre, Robija Vilijamsa i drugih svetskih muzičkih zvezda koje je fotografisao pune četiri decenije, pogleda do 31. avgusta.

Rašić koji je ovekovečio trenutke slave pop i rok ikona učestvovao je u postavljanju izložbe u Zrenjaninu, razgovarao sa našim sugrađanima i delio neke od svojih uspomena nastalih tokom velikih muzičkih turneja i koncerata koje je pratio kao oficijelni fotograf.

Bila je ovo prilika da porazgovaramo i o njegovom životu, o tome kako se osećao u društvu najslavnijih muzičara na planeti, zašto je Mik Džeger poseban i zbog čega mu je analogna fotografija draža od digitalne. U razgovoru nam je otkrio i da mu Rolingstonsi, čiji je zvanični fotograf od 2006. godine, ipak nisu ’broj jedan’.

Život fotografa u pandemiji korona virusa – između Beograda i Londona

– Sada imam najviše vremena za sebe, više nego ikad. Posao koji ja radim je potpuno stao, zapravo ne postoji. S druge strane, gledajući godine, dostigao sam i taj nivo da više ne moram da radim. Čini mi se, posle ove pauze, da mi ništa neće biti dovoljno interesantno, kaže Brajan Rašić na početku razgovora.

Dodaje i da više vremena provodi u Beogradu, iako su mu ćerke u Londonu. Putovanja su postala komplikovana zbog karantina, kaže, ali smatra i da je London u pandemiji postao nešto sasvim drugo i da mu takav nije zanimljiv.

– Stvari se dešavaju, život teče. Moja starija ćerka, Milena, je dobila dete. Ja sam postao deda, a u tom trenutku nisam bio tamo. To malo boli, ali je ova pandemija i groznije stvari uradila. Svako zlo ima svoje dobro a i obrnuto. Da budem iskren, koliko god volim Englesku i London tamo je užas. Tamo su ljudi prestali da  žive za razliku od nas ovde. Recimo, ukoliko tamo želiš da odeš u pab, moraš da pozoveš telefonom, da zakazeš svoj dolazak ili da ti kažu da, nažalost, više nemaju mesta. Ulice u centru Londona kroz koje sam prolazio su prazne. Ovde je druga priča. Ovde te ljudi čine da se osećaš kao da si njihov i da su oni tvoji. Drugačiji smo, zato mi je lepo ovde.

O digitalnoj eri: „Izgubila se emocija koju su fotografije nekada imale“

– Ja ne pripadam ovom svetu kakav je danas. Moj svet je analogni, ja sam taj mentalitet.

Analogna fotografija je kad ja Vas danas slikam, a trećeg dana ću napraviti fotografiju. Ta neizvesnost i čekanje je bila velika stvar i za one koje sam slikao i za mene kao fotografa.

Rašić kaže da fotografija danas nakon par sekundi od klika aparata, već postaje prošlost. Dodaje i da je velika razlika u tome što su sa digitalnom fotografijom svi postali fotografi i da mu se zbog toga čini da je fotografska profesija manje poštovana.

– Mi smo nekad bili magija, a danas slikaš i treća slika ti je već savršena. Mi smo morali da znamo šta radimo da bismo napravili dobru fotografiju. Danas je mnogo drugačije, ali ja ne mislim da je to loše, samo smatram da se izgubila ta neka emocija vezana za fotografiju. Sve je prebrzo i kratko traje. To je osnovna razlika onog i ovog vremena. Izgubila se neka draž, lepota iščekivanja. Danas sve mora ’sad i odmah’. Mora da bude momentalno gotovo da bi svi odmah videli, a onda ode u zaborav. Mi smo imali neko veće zadovoljstvo toga što se zove život. To su neke razike, ali koga to interesuje u krajnjem slučaju. U mom poslu je jedino važno da li na kraju imaš ili nemaš fotografiju.

Razvijanje prvog filma i magija fotografije

Dobro se sećam kad sam prvi put razvio svoj crno beli film. Ušao sam u mračnu komoru, pustio svetlo kroz objektiv, beo papir stavio u razređivač i pojavila se slika. To ne mogu da zaboravim. To su trenuci koji ostaju sa čovekom. Ne sećam se šta je bilo na njoj. Onda sam bio “umetnički” fotograf, pa sam slikao šta god da sam mislio tada da treba. To je bila ta magija fotografije –  slikao si, razvio si film i napravio fotografiju. Celokupan proces i sve sam radiš.

Istančan filing Mika Džegera za šou-biznis

 – U Londonu sam naučio prvenstveno da poštujem ljude koji rade. Volim za sebe da kažem da sam fotoobjektivan. Kada nekoga fotografišem, to ne znači da ih volim. Ima izvođača koji su veliki i su dobri, ali jednostavno to nije moj izbor koji bih slušao na gramafonu. Ali kada mi, na primer, jedna Tejlor Svift pruži priliku da radim sa njom, ja sam srećan, jer je ona velika zvezda.

Brajan Rašić kaže i da je siguran da ga je poštovanje tuđeg dela i rada, kao i takav prilaz poslu, bez obzira da li muziku tih umetnika privatno sluša ili ne, održao u ovoj priči četrdeset godina. Dodaje da ipak postoje bitne razlike u radu sa mlađim i, kako on kaže, zrelim zvezdama.

– Mene iznenađuju neki mladi ljudi, poput Ariane Grande. Ona je ogromna zvezda, a na koncertima ima samo plavo svetlo što znači da ne voli da se slika. Te stvari su mi čudne. Crveno i plavo svetlo su fotografski neprijatelji. Kroz osvetljenje ja osetim ko je iza toga. Mnogi od njih se kriju iza gomile svetla, dima, efekata. Ja sam navikao na drugačije. Mik Džeger je uvek oblačio takve boje da može da se uoči i iz aviona. Odrasli muzičari znaju šta rade. Ovi mlađi mogu da rade šta hoće sa milionima pratilaca na društvenim mrežama. Mogu ja da kažem šta hoću, ali je njima lepše.

„Rolingstonsi nisu broj jedan“

Brajana ljudi najčešće vezuju za Rolingstonse. Kako i sam kaže, 25. septembra 1973. godine u Bernu je prvi put video Rolingstonse i od tada njegov život više nije bio isti. I pored toga što su imali veliki uticaj na njega i njegov celokupni život, mesto broj jedan pripada nekom drugom.

– Postoji jedan čovek koji je iznad svih njih, na samom vrhu, a to je Frenk Sinatra. On je čovek koji je ljubio najlepše žene, družio se sa najvećim kriminalcima i predsednicima država. Živeo je neki opasno lep život. On je deo društva koje je rešilo da napravi grad u kojem bi oni mogli da se kockaju. Tako je nastao Las Vegas. To su neviđene priče. Tu nema nikog većeg. Frank Sinatra je broj jedan, pa onda svi iza njega. Od njega imam sve što je ikada snimio. To je mnogo muzike koju verovatno neću uspeti da čujem do kraja života, ali moram da je imam iz poštovanja.

Za kraj razgovora ističe da je puno stvari naučio zahvaljujući svom životu. Lepota života u Engleskoj ogleda se u činjenici da je prišao bliže muzici i svim slavnim ljudima. Bliže nego što je mogao da zamisli. Da je otkrio neke čudesne stvari i da je čuo priče koje svetu nisu ispričane.