Aerodrom Ečka danas je bio pravi raj za pilote i ljubitelje aviona. Udruženje letača „Galeb“ i Muzej vazduhoplovstva Beograd organizovali su skup letača i zaljubljenika svih tipova aviona. Povod je obeležavanje 60. godišnjice od prvog leta prvog domaćeg mlaznog školskog aviona Galeb G-2.
„Pilot sam u aero klubu „Galeb“ i letim na istoimenom avionu, kao i na avionu tipa KRAGUJ. Volim da letim na starijim tipovima aviona. Moja uloga za danas je bila da učestvujem u konstruktivnim delovima u stvaranju događaja. Pored mene danas ovde ima puno pilota koji su se obučavali i leteli ovim avionom. Avion galeb G2 „23001“ je naš rođendanko, on je taj koji je imao prvi let 3. jula pre 60 godina. Trenutno je u fazi obnavljanja, još nije završen, ali je sada u odličnom stanju kakav je bio ranije. Prema mom mišljenju, on bi i danas mogao biti najbolji školski avion na svetu. Naravno, morao bi biti malo modernizovan, sa malo boljim motorom, i ne bi mu bilo ravnog. Poručio bih i devojkama i mladićima da se oprobaju i postanu piloti“, poručio je pilot Vladimir Bojanić.
Galeb G2 je legendarni vojni avion na kojem je obučeno na hiljade jugoslovenskih i pilota iz drugih država, pa ga nazivaju i školskim avionom.
Ponos i dika avijacije
Skupu je prisustvovalo pedesetak bivših pilota koji su se obučavali upravo na ovom avionu. Među njima je i potpukovnik Aleksandar Filipović, koji je od detinjstva želeo da postane pilot.
„Na današnji dan prvi put je poleteo ovaj avion stari galeb, inače M-60 nastavni avion. Ja sam se obučavao i leteo na ovom avionu, davne šezdeset i neke godine. Kasnije sam postao i nastavnik letenja, tao da sam i ja obučavao đake na ovom avionu. Činjenica da je odškolovao, siguran sam, više od dve trećine ratnog vazduhoplovstva, čini ga veoma posebnim avionom. To je avion sa ubedljivo najmanje kvarova i vazduhoplovnih udesa. To je naš ponos i dika naše avijacije. San mi je bio da postanem pilot i ostvario sam ga, a i ja sam kasnije ispunio mlađima snove obučavajući ih. Verujem da ima mnogo mladih koi i danas imaju takav san, i voleo bih da što više njih postanu vojni piloti“, poželeo je potpukovnik u penziji Aleksandar Filipović.
Pilot i instruktor
Pilot Vladimir Stojković radi i kao instruktor letenja na aerodromu „13. maj“ u Zemun polju.
„Prvenstveno se bavim obučavanjem za letenje manjim avionima. Trenutno ovaj koji vidite je iz klase auto lakih, zove se Pionir 300. On je osnovni avion za obuku, za sve one koji kod nas žele da se bave letenjem. Obuka na ovakvim avionima traje par meseci. Potrebno je 30 sati u školi i 30 sati letenja, pus naravno teorijski predneti. Od tih 30 sati, 25 sati leta je sa instruktorom, i pet sati samostalnog letenja. Nastava i obuka se odvijaju prema odobrenom planu i programu. Mladi su zainteresovani i za ovakav tip letenja koji možemo nazvati i sportsko letenje, a postoji mogućnost i takmičenja. Svake godine se održavaju državna prvenstva u više discplina, ove godine mislim da će biti u Ćupriji, u avgustu.
Strah od visine
Veliku popularnost među pilotima ima i naš sugrađanin, saobraćajni pilot Milan Milošević.
„Pilotiram avionom AIR BUS 320, nije najveći, ali pripada kategoriji većih aviona. Ovaj model spada u klasu najzastupljenijih komercijalnih aviona danas. Leteo sam na 45 destinacija, ubrajajući i čarter letove i redovne linije. Najdalja destinacija na koju sam leteo je grad Maskat u Omanu, do tamo treba 6 sati leta. U vanrednoj situaciji su to Peking i Šangaj, kada sam leteo po humanitarnu pomoć. To je bilo veoma emotivno iskustvo, kada radiš za svoj narod i svoju zemlju, nema ničeg lepšeg. Nažalost je situacija bila takva da smo to morali, bolje da nije bio takav povod, da idemo po respiratore. Tada su letela dva aviona, AIR BUS 330 naš najveći avion koji inače leti za Njujork, i mi sa manjim 312 avionom. U letenje sam se zaljubio još kao mali, i prvo sam pilotirao malim avionom, ovo komercijalno letenje je egzistencija. Sve je uglavnom isto, samo je eksploatacija aviona drugačija. Nije teško biti pilot, to je predivna profesija. Ko voli taj će postati pilot. Normalno je da postoji određena doza straha. Piloti se uglavnom plaše visine, ali ne kada su u vazduhu. Ne bojim se kada letim, ali se bojim da stojim na visokom objektu. Verovatno jer sam svestan da nemam kontrolu nad situacijom, kao što imam nad avionom“, istakao je saobraćajni pilot Milan Milošević.
.gif)
.gif)
