Naša sugrađanka Zorica Aleksić široj javnosti poznata je po aktivnostima u Udruženju žena „Dositej“ i po unikatnim ručnim radovima. Zorica se bavi slikanjem na staklu, svili i satenu, kao i vezenjem zanimljivih motiva. Nedavno je izvezla stranice Prvog srpskog bukvara.
Kako je počela…
Nakon prevremenog odlaska u penziju, Zorica je poželela da svoje vreme ispuni na kvalitetan način. Osnovala je udruženje žena, i počele su da uče tehnike slikanja.
.jpg)
„Kao mala uopšte nisam volela da slikam i da crtam, jer su tada bile aktuelne vodene boje. To je zahtevalo i upotrebu nekih čančića, koje si maltene svaki čas morao da pereš, i stalno je bilo mokro i prljavo. Ja to nisam volela da radim, i nisam volela slikarstvo. Kada sam otišla upenziju razmišljala sam šta bih mogla da radim i čime da se zanimam. Prošlo je nekoliko godina, i javila mi se ideja da osnujem udruženje žena, i to sam i učinila zajedno sa dve svoje prijateljice. Odlučile smo da učimo slikanje, i pozvali smo gospođu koja je završila slikarstvo i slika na svili. Kupili smo repro materijal, i počele sa edukacijama. Držala nam je časove, dok se nismo dovoljne uvežbale da možemo samostalno da radimo. Dva puta nedeljno smo se sastajale i radile, ali to mi nije bilo dovoljno. Zamolila sam komšiju da mi napravi ram za slikanje, kako bih mogla da radim i kod kuće. Kupila sam sve potrebno, skinula šeme sa interneta i počela da radim prvo ešarpe. E to je mene privuklo“, započela je priču Zorica.
Radove je prvo pokazala ukućanima i bližoj okolini i usledile su pohvale. Uskoro su i oni poželeli da imaju primerke Zoričinih ešarpi. Zorica ih je rado oslikavala i poklanjala.
Njena svila sa likom Bogorodice nalazi se i u Jerusalimu
Kada se usavršila sa ešarpama, poželela je da ode korak dalje i da slika drugačije motive na njima.
„Prijale su mi pohvale. Htela sam da uradim još nešto jače i teže, i krenula sam da slikam lik Bogorodice. Ona mi je i dan danas inspiracija za rad. Radila sam je raznim tehnikama i na raznim materijalima. Izvezla sam u zlatovezu, zatim na peškirima za krštenje, i oslikavala na svili. Počela sam da crtam i na staklu. Dosta toga je poklonjeno, a dosta toga je i prodato. Sve je to podstrek za dalji rad. Ikone na svili, koje sam uradila, se nalaze u najvećim crkvama Evrope i u Rusiji. Moja prva Bogorodica urađena na svili je odnešena u Jerusalim, u crkvu Presvete Bogorodice. Gospođa koja je bila u toj crkvi, rekla mi je da su je obuzele emocije kada ju je videla. Ljudi celivaju ikonu na svili, na kojoj piše Zorica Aleksić, Zrenjanin, Srbija. Rekla je da sam predstavila sebe, svoj grad i državu, iako verovatno tamo nikada neću otići, ali će mase posetilaca iz celog sveta to videti. Jedna Bogorodica je odneta u Eginu, u kuću Svetog Nektarija Eginskog, koji je zaštitnik obolelih od karcinoma. On je meni bio zaštitnik dok sam bolovala od karcinoma, i tokom tri operacije. Moji radovi su i u Makedoniji, umanastiru Tumane, Sankt Petersburgu, na ostrvu u Baltičkom moru, Rusiji, Beču i u mnogim privatnim kućama. Iako nemam decu i naslednike, moji radovi će biti moji naslednici koji će trajati“, istakla je Zorica.
Vez Prvog srpskog bukvara
Tokom izrade radova mnogo sam toga i naučila. Volim da čitam i istražujem. Tako sam i naišla na podatke o Prvom srpskom bukvaru iz XVI veka(1597g), koji se bio zagubio. Posle dva veka (1893. g) bukvar se ponovo pojavio. Nikom nije jasno kako se zagubio, i zašto se o njemu ne uči o školi. Iako se za njega zna već čitav vek, tek nedavno je počelo da se priča o njemu. Ja sam za njega prvi put čula gledajući televiziju, i to me jako zainteresovalo. Na internetu sam potražila podatke o njemu, ono što je moglo da se nađe. Njegov autor je inok Sava Dečanski, koji je bio monah manastira Dečani. Za njega se zna da potiče iz Paštrovića“, pojasnila je Zorica.
„Prvi bukvar ima sedam strana. Tu su slova i nazivi slova, a na kraju je molitva koju je napisao inok Sava. Prvo sam htela da napravim knjigu, a onda sam odlučila da izvezem i uramim. Radila sam sam na šemama koje su pomalo plstificirane, i koristila sam „Ibrišim“ konac. Bukvar ima i drugo, dopunsko izdanje, koje je štampano iste godine, posle četiri dana. Uradiću i to drugo izdanje, te četiri strane i kompletiraću. Nadam se da ću krajem godine imati priliku da organizujem izložbu, i sve to prikažem“, naglasila je Zorica Aleksić.
Zorica je uradila i „Dušanov zakonik“, celog ga je izvezla u srmi (zlatnom koncu), a radila je i „Miroslavljevo jevanđelje“.
Nagrade i priznanja
Zorica i udruženje „Dositej“ su dobitnici mnogih nagrada. Dobile su nagradu za očuvanje kulturne baštine, Kraljevske akademije naučnika i umetnika, pre par godine. To se desilo zahvaljujući počivšoj Nataliji Ostojić koje je uvidela njihove kvalitete. Usledila su mnoga prva i druga mesta na takmičenjima, kako domaćim tako i internacionalnim.
Učestvovala je i na „MIRKO“ festivalu rukotvorina, koji je je međunarodnog karaktera, i tamo je osvojila „NIVO“ nagradu, koja je prestižna. U Beogradu na sajmu osvojile su Gran pri Republike Srbije, za kvalitet 20 vrsta kolača i hladnog predjela. Njihovi radovi od pustovane vune se nlaze u muzeju u Noginsku, rezbareno guščije jaje njihove članice u muzeju „Uskršnjih jaja“ u Rusiji. Imale su i dve izložbe u Moskvi, što im je velika čast, a zovu ih da ponovo izlažu. Izložbe su bile u okviru „Dana slovenske pismenosti“, u školi „Valakireva“. To su nagrade kojima se retko koje udruženje može pohvaliti.
.gif)
.gif)
