Na Dramskoj sceni zrenjaninskog pozorišta uskoro će biti izvedena premijera predstave „Naš grad“ u režiji Mie Knežević, rediteljke koja se ovdašnjoj publici prvi put predstavila 2014. godine predstavom „Ona“. Sedam godina kasnije, rediteljka daje priliku publici da se prvi put sretne sa radom američkog dramskog pisca i trostrukog dobitnika Pulicerove nagrade, Torntona Vajldera. U svom delu „Naš grad“ Vajlder smešta radnju u malo mesto u Americi, Grover’s Corners, prikazujući život stanovnika kroz jednu vrstu univerzalnosti. Upravo će ta univerzalnost nakon jednog veka od pisanja dela, dati savremenom društvu i publici mogućnost prepoznavanja, preispitivanja stavova i ponuditi mu priliku da doživi ličnu katarzu. Komad koji se ovih dana intenzivno priprema u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ pun je emotivnih zamki koje su duboko dotakle i glumce u predstavi.
U predstavi učestvuje devet glumaca a svoja iskustva ovom prilikom podelili su Dejan Karlečik, Stefan Juanin i Miloš Vojnović.
– Ovo je jedna univerzalna priča koja govori o prozaičnosti života, o ljudima iz malih sredina, o tome šta je njima bitno u životu, ali i o tome koliko nebitnih stvari im vremenom postaju bitne i koliko se ne bave suštinom života. Ovde dolazimo do nekih univerzalnih pitanja koje svako od nas postavi sebi u nekom periodu života, pre ili kasnije. Baš zbog toga mislim da će način postavke i čitanja rediteljke Mie Knežević biti interesantan zrenjaninskoj publici koja se do sada nije sretala sa ovakvim jezikom predstave, kaže na početku razgovora Dejan Karlečik.
Delo „Naš grad“ je pisano u prošlom veku, 1938. godine. U čemu je predstava aktuelna, odnosno koji segmenti će nuditi publici priliku da se preispita, ‘pogleda u ogledalo’?
Karlečik: Ovo je adaptacija koju je radio dramaturg Đorđe Petrović pa kao takva mnogo više komunicira sa današnjim svetom i vremenom i u tom kontekstu će sigurno biti pitka za publiku koja živi u današnjem trenutku. Priča opisuje događaje sa početka 20. veka i primere nekih sudbina kroz koje ćemo zapravo videti koliko se za sto godina nismo promenili, nego je samo možda ‘planina manja ili veća za milimetar’.
Vojnović: Čim se bavi nekim istinskim ljudskim stvarima, problemima i emocijama, delo je za mene uvek aktuelno jer ljudske emocije se neće drastično menjati, bar ne toliko brzo. Mislim da je to ono što čini tekst i dalje aktuelnim, to što se bavi problemima živih ljudi i njihovim osećanjima.
U kojim se to osobinama nismo promenili?
Juanin: Sa razvojem društvenih mreža i ove nove tehnologije koja nam je široko dostupna, prisutan je utisak otuđenja jednih od drugih i to nije dobro. A ova predstava nas nekako vraća na komunikaciju, upućuje nas na one koji su pored nas, naše najbliže, prijatelje, poznanike. Podstiče da se nekako taj odnos čoveka prema čoveku ponovo otvori. U tom smislu je tekst aktuelan i dan danas, bez obzira što je pisan davno.
Koji osećaj preovladava u likovima – da li je to traženje smisla, prolaznost, zabrinutost, a koji je tokom procesa stvaranja dotakao i vas, glumce?
Vojnović: Ja sam i ranije imao priliku da radim na ovom tekstu i to baš sa Miom Radovanović koja u ovoj predstavi igra ulogu Emili. Ovo je jedan od retkih tekstova koji su mene iskreno promenili. Emocija koju imam u prvom delu predstave stapa se sa nekom svakodnevnicom, sa nečim na šta smo navikli i što podrazumevamo. Da svakog dana popijemo kafu, pričamo sa nekim ko je tu pored nas, pa nekako svemu tome ne pridajemo veliki značaj. Međutim, na samom kraju shvatamo da je to u stvari život, ono što nas čini ljudima i da je to ono što je zapravo važno a čemu ne dajemo dovoljno pažnje. Mnogo emocija se u meni pomeša, svaki put kada čitam tekst.
Karlečik: Mene u toj priči najviše pogađa to koliko smo mi kao ljudi skloni da osuđujemo nekoga o kome ne znamo ništa i koliko se nijednog trenutka ne potrudimo da mu pomognemo. Za nas je čudan onaj koji nije deo stada. Lik koga ja tumačim je kontrapunkt ostalim likovima u komadu i on je osuđen u svoj sredini zato što pije. Naravno, alkoholizam je velika mana i problem savremenog društva i bio je problem pre nekoliko vekova – uvek je problem ko god da konzumira alkohol u ozbiljnim količinama svakodnevno, ali niko se nijednog trenutka ne zapita – šta je s tim čovekom. Da li je njega ‘ubila’ sredina, da li smo ga mi kao mediokriteti živog ‘sahranili’ svojim, nazovi mišljenjem. Niko mu nije pružio ruku, niko nije hteo da popriča sa njim. Mene lično ta priča dira jer se opet vraćamo na istinu da se za sto godina nismo pomerili.
Pominjete često reč problem. Da li će publici biti ponuđena samo ozbiljna, duboka tematike, ili će biti prilike i za smeh?
Karlečik: Ovo je drama sa pojedinim komičnim, melodramskim elementima. Mislim da će publika tokom predstave doživeti ‘miks’ emocija zato što je tako i postavljamo – da konstantno svakog gledaoca vodimo kroz najdublja ljudska pitanja i emocije.
Stefane, šta tvoj lik manifestuje, koju emociju treba da probudi u publici?
Juanin: Ono što je karakteristika mog lika je da u tom gradu u kome se odvija cela priča, daje neku notu repeticije. Kroz igru likova imamo utisak da svaki dan liči jedan na drugi, da je to jedna ušuškana sredina, da su to ljudi koji se mahom znaju, gde nema nekih velikih iskoka, dešavanja, nego da život teče jednostavno, bez velikih trzavica. I to je nota koju je moj lik doneo u celoj priči, on prikazuje jednu vrstu ustaljenosti.
Da li se predstava bavi i pitanjem položaja žena?
Vojnović: Ja nemam utisak da je Tornton Vajlder hteo da stavi položaj žena u prvi plan, ali nama se već tokom proba i čitanja to samo isticalo. I recimo, to je nešto što je drugačije u odnosu na današnjicu. Položaj žena u tom vremenu je vrlo jasan i danas može da se nametne kao pitanje o kome treba razgovarati, da se to stavi u prvi plan. Jer, ako bismo mi to danas tretirali kao nešto što je i dalje ‘normalno’, mislim da bi to bio promašaj. Dobro je što smo to pitanje aktuelizovali, odnosno kroz predstavu pokazali da je raniji položaj žena nešto što sada treba da štrči, ono što više ne sme da se ponovi. Na primer, žene tada nisu imale pravo glasa, zbog čega u predstavi prikazujemo kako one glasaju indirektno. Neko bi samo prešao preko toga, međutim upravo se tu krije neki mnogo veći smisao o položaju žena.
Da li u ovoj predstavi ima podela, polarizacije na pozitivce i negativce ili to nije bio cilj?
Juanin: Nemamo istaknute antagoniste i protagoniste, mada imamo ‘glavnije’ junake u odnosu na ostale. Oni su izabrani zbog svoje mladosti i zbog toga što je njihov život na početku i tek treba da se razvija pa pratimo njihov život od njihovog detinjstva do kasnijih godina.
Vojnović: Nema polarizacije, ali ima onoga o čemu je maločas Dejan pričao o svom liku koji se nameće kao neko ko štrči i koga ostali shvataju kao negativnog, nekog ko se ne uklapa. Ali to možda opet više govori o društvu. Nije sam pisac dao komentar, nego je postavio takvu situaciju i dozvolio čitaocu da shvati obe strane.
PONOVNO USPOSTAVLJANJE ODNOSA IZMEĐU PUBLIKE I POZORIŠTA
Dugo je trajala distanca između publike i pozorišta i negde je komunikacija prekinuta zbog situacije u kojoj smo se našli. Zašto je dobro da se publika vrati u pozorište i baš u ovom periodu pogleda predstavu „Naš grad“?
Karlečik: Tokom pandemije sam shvatio koliko su ljudi prepoznali da im nedostaje kulturni sadržaj. Mislim da posle cele ove situacije u kojoj se svet našao treba da izađemo kao bolji ljudi, pametniji, plemenitiji, a umetnost i pozorište su po mom mišljenju tu da bi učinili svet boljim i ljude plemenitijim. Iz tog razloga verujem da ova predstava posle cele situacije koja nas je snašla i zatekla, treba da bude veliki ‘kambek’ i nama i publici, jer na kraju, pozorište jeste ta razmena energije između publike i samih stvaralaca. A ova priča baš govori o tome koliko se mi kao ljudi otuđujemo jedni od drugih. I mislim da će publika to moći da prepozna. Nije toliko ni bitno zbog čega se otuđujemo, da li zbog pandemije ili bilo koje druge stvari u životu – bitno je to da ova predstava bude jedan segment koji će u nama probuditi osećaj i želju da budemo bolji.
Juanin: Nakon pauze koja dugo nije dozvoljavala funkcionisanje pozorišta, imam utisak da smo se nekako i mi glumci previše udaljili i otuđili od rada. To sam osetio tokom samih proba, neki novi entuzijazam koji se pojavio u tim trenucima, što me je iskreno oduševilo i ohrabrilo. To se osetilo kod svih kolega. Imam utisak da smo se u ovoj krizi nekako više složili i više nego ikad ujedinili oko ideje, rada na predstavi.
Vojnović: Mislim da smo u prethodnom periodu potpuno pogrešno shvatili frazu ‘socijalna distanca’ i da smo bukvalno razvili neki strah. Pogrešno smo protumačili da ta socijalna distanca treba da bude fizička pa smo tako i zaboravili da budemo prijatelji, da volimo jedni druge, da razmenjujemo emocije a sve to možemo i na distanci od dva metra i da ostanemo zdravstveno bezbedni. Meni je u celoj ovoj situaciji puno pomogla ova predstava o kojoj govorimo, da više volim život i sebe.
– Složio bih se sa Milošem. Mislim da svaka predstava u gledaocu treba da izazove katarzu, manju ili veću, da ga pomeri sa neke mrtve tačke i ova predstava je došla u pravo vreme, da podseti ljude da vole i sebe i druge daleko više nego što su to činili pre, zaključio je Dejan Karlečik na kraju razgovora.
.gif)
.gif)
