Nestali spomenik sa Šećerane

Kroz gradski park u zrenjaninskom naselju Šećerana dnevno prođe na desetine rekreativaca, slučajnih prolaznika, šetača, ljudi, žena i dece. Retki prođu pored spomenika narodnom heroju Servo Mihalju, koji stoji naspram ulaza u nekadašnju fabriku šećera, po kojoj je čitava ova gradska četvrt i dobila ime. U pitanju je svetao primer spomen-obeležja koje je ostalo pošteđeno toliko prisutnog vandalizma i nemarnog odnosa prema kulturno-istorijskom i spomeničkom nasleđu.

Nekih par stotina metara dalje i nešto više od sto godina ranije, nalazio se sličan, a danas potpuno zaboravljeni spomenik, o kom se više od čitavog stoleća gotovo ništa ne zna; ono malo sačuvanih pisanih podataka o njemu govori više o njegovom nastanku, dok o okolnostima u kojima je nestao nema (za sada) nikakvih informacija, već samo pretpostavki.

Podignut je i otkriven u proleće 1917, u jeku Prvog svetskog rata. U Banatu, koji je u to vreme bio pod vlašću Austrougarske, ratna dejstva uzimala su svoj danak i iziskivala znatne žrtve, finansijske terete i materijalna odricanja. Krajem 1916. pojavili su se pozivi za upisivanje petog po redu ratnog zajma; inflacija je bila velika, a usled narasle potrebe za žitom zabeleženi su novi slučajevi rekvizicije viškova – ne samo žita, već i brašna i drugih životnih namirnica neophodnih za snabdevanje vojske na frontovima. Na svakom koraku se osećala iznurenost, što je sasvim logično uticalo na raspoloženje naroda, pojavu otpora i sve glasnijih zahteva za izlazak iz rata. Samo u Torontalskoj županiji, koja se grubo podudara sa područjem današnjeg srpskog Banata, mobilisano je 120.000 vojnika od izbijanja rata do proleća 1916. godine.

Ipak, sve ove teškoće kao da nisu postojale kada su se 6. maja 1917, prema pisanju lokalnog lista Torontal, preko puta od ondašnjeg ulaza u velikobečkerečku fabriku šećera okupila tadašnja politička i društvena elita ovog grada, povodom otkrivanja važnog spomen-obeležja: u pitanju je bio prvi spomenik cara Karla (1887–1922), koji je, kako će se to kasnije ispostaviti bio poslednji vladar Austrougarske monarhije.

Poslednji vladar Austrougarske

Šest meseci ranije, Karlo je došao na vlast nakon smrti svog carskog rođaka Franje Josifa (29. novembra 1916); u tom trenutku imao je svega 29 godina. Rođen u porodičnom zamku Persenbojg, vaspitavan je u strogom katoličkom duhu, pod uticajem dominikanskog reda, pored maternjeg nemačkog govorio je i mađarski, češki, engleski i francuski jezik. Na Praškom univerzitetu slušao je predavanja iz državnog, građanskog i crkvenog prava, kao i ekonomije. Pod okriljem svog strica, Franje Ferdinanda, stekao je i odgovarajuće vojničko obrazovanje. Bio je oženjen energičnom i odlučnom princezom Zitom od Burbon-Parme, koja je – kako će se to kasnije ispostaviti – imala veliki uticaj na donošenje vladarskih odluka i neretko se mešala u državne poslove. Njihov brak je bio savršen po merilima habzburške dinastije: Zita je imala besprekorno plemićko poreklo, ali i strogi katolički odgoj, nalik Karlovom; novi carski par predstavljao je suštu suprotnost u odnosu na nisko plemićko poreklo Sofije Hotek, supruge Franje Ferdinanda, koje je početkom 20. veka izazivalo brojne kontroverze. U svečanoj krunidbenoj ceremoniji održanoj u Budimpešti 30. decembra 1916, Karlo i Zita su krunisani za kralja i kraljicu Ugarske, održavajući na taj način kontinuitet dvojnosti države kojom su vladali.

Karlo je nasledio zemlju koja se nalazila u teškoj situaciji, iznurenu ratom koji je započela, hronično opterećenu nerešenim nacionalnim pitanjem i brojnim drugim trzavicama. Novi vladar tome nije bio dorastao: nije se mogao nadati da će uživati makar i mali deo ugleda i autoriteta kakav je imao njegov prethodnik. Dok je Franja Josif personifikovao Austrougarsku monarhiju i uspevao da bezmalo sedam decenija održi na okupu carevinu od preko 50 miliona stanovnika, Karlo je predstavljao suštu suprotnost svom prethodniku. Iako je godinama bio pripreman za vladarske dužnosti, nedostajalo mu je iskustva, a često i odlučnosti da pojedine zamisli sprovede u delo. Pritom je malo verovatno da bi se i monarh sa znatno većim životnim iskustvom bolje snašao u datim okolnostima. U teškim ratnim okolnostima, imao je malo manevarskog prostora da se bavi pitanjima unutrašnje politike. U carskom proglasu koji je izdao po dolasku na vlast, ostao je neodređen, izrazivši želju da bude pravedan i omiljen vladar svojim narodima, te nameru da brani jednakost svih građana pred zakonom, njihovo materijalno i duhovno blagostanje, slobodu i poredak svoje države. Međutim, nacionalno pitanje i dalje je ostalo nerešeno, a žetva je 1916. godine opasno podbacila: prinos žita jedva je dosegao polovinu mirnodopskog. Situacija je bila ozbiljna, a rešenja nije bilo na vidiku.

Karlov spomenik u Velikom Bečkereku

S druge strane, u novog suverena su polagane velike nade i očekivanja. Jednako kao i Franja Josif, i Karlo je uživeo kult ličnosti vladara, koji je brižljivo negovan kao simbol nadnacionalnog austrijskog patriotizma u zajedničkoj carskoj i kraljevskoj vojsci, kako u nemačkom, tako i u mađarskom oficirskom koru. O tome su, pored nebrojenih predmeta tzv. kulture imperijalnog (carskog) kiča (medaljona, medalja, plakata, razglednica, značaka itd) sa likom vladara, svedočila i odgovarajuća spomen-obeležja podignuta u periodu 1914–1918. Spomenici posvećeni Franji Josifu nastali su još za njegovog života, ali su podizani i posthumno, nakon njegove smrti. S druge strane, i Karlo je dobio spomenike za vreme rata, s tim što su oni mahom bili izloženi unutar vojnih kasarni i objekata, a manje na javnim površinama.

U tom kontekstu bi valjalo sagledati i događaj koji se odigrao u Velikom Bečkereku pet meseci nakon Karlovog krunisanja za kralja Ugarske. Pomenuti lokalni dnevni list Torontal je 4. maja 1917. objavio vest da će narednog dana u dvorištu ambulante Rekonvalescentnog odeljenja 12. pešadijskog puka u Ečanskoj ulici biti otkrivena bista kralja Karla, prvi javni spomenik mladog kralja u Ugarskoj. Osim ovog značajnog podatka, novinska najava je obaveštavala čitaoce i da je autor spomenika Đula Erbić, sa plemićkom predikatom „od Sombora”, poznati vajar koji je poručnik u 12. pešadijskom puku i koji je već izradio mnogo umetničkih dela za potrebe Puka. Takođe je prenet i tekst pozivnice koju je javnosti uputio c. i k. pukovnik Ištvan Palković, a koja je glasila: Rekonvalescentno odeljenje 12. carskog i kraljevskog pešadijskog puka, nazvano u čast velikog vojvode Oldenburga Avgusta Fridriha, podiglo je u dvorištu svoje ambulante spomenik Njegovom veličanstvu, koji će biti otkriven u 11 sati pre podne, 6. maja o(ve). g(odine)., na koju se svečanost pozivaju oficiri Puka. Veliki Bečkerek, maja 1916. Ištvan Palković, c. k. pukovnik. Na osnovu ove kratke najave poznati su: autor spomenika (Đula Erbić), vreme njegovog nastanka i otkrivanja (6. maj), kao i inicijator njegovog podizanja (12. c. k. pešadijski puk).

U svom izdanju od 7. maja, Torontal je detaljno opisao svečanost otkrivanja novog spomen-obeležja, njegov fizički izgled, te njegovu bližu (mada ne i preciznu) lokaciju. Iz novinskog izveštaja se vidi da je događaj okupio tadašnju političku i društvenu elitu Velikog Bečkereka; prisustvovali su mu, pored vajara Đule Erbića, i gradonačelnik Zoltan Perišić, predsednik Kraljevskog sudbenog stola dr Rokuš Kovač, dr Laslo Đerćanfi Mlađi, poslanik ugarskog Sabora dr Pal Daniel, kraljevski beležnik dr Sušić, kraljevski prosvetni inspektor Janoš Grezlo, direktor banke Serafim Štrus, direktor Državne više trgovačke škole Janoš Turcer, nastavnici velikobečkerečke gimnazije Jožef Harcer i Antal Štrajtman, direktor i glavni inženjer Vodne zadruge Karl Kluge, dr Alojz Hajnerman, zatim, predstavnici verskih zajednica – župnik Pal Mađari, reformatski pastor Jožef Salai, evangelistički pastor Pal Koren, oficiri 12. c. i k. pešadijskog puka i dr. ugledni gosti. Svečani govor koji je prethodio otkrivanju spomenika održao je major Đula Jovanović od Antalfalve, koji je zapravo bio inicijator čitavog poduhvata i čije se ime i našlo na postamentu novog spomenika.

Prenevši sadržinu Jovanovićeve besede, Torontal je ukratko opisao samo spomen-obeležje: Spomenik se nalazi u ukusno uređenom malenom parku, okruženom cvećem i vinovom lozom i stilski uređenim mobilijarom. Predstavlja poprsje kralja Karla, izrađeno u natprirodnoj veličini od domaćeg kamena, na čvrstom i stilizovanom kamenom postolju visine 2 metra. Spomenik je izražajno i moćno delo akademskog vajara Đule Erbića Zomborskog, koji trenutno služi kao rezervni poručnik u 12. c. i k. pešadijskom puku. Brižljivo izvedeno i prelepo delo privuklo je mnogobrojnu publiku, koja je čestitala takođe prisutnom autoru. Na postamentu biste je urezano samo kraljevo ime: „Karl“. Na levoj strani postamenta je sledeći natpis: „Podignuto Vrhovnom komandantu u svetskom ratu, od strane Rekonvalescentnog odeljenja 12. c. i k. pešadijskog puka „Veliki vojvoda Fridrih Avgust od Oldenburga“, u znak neraskidive veze sa prestolom i otadžbinom Gustav Pfister, komandant Puka; Đula Jovanović od Antalfalve, zapovednik Rekonv. Odeljenja; Ištvan Palković, pukovnik, komandant dopunskog bataljona. Isti natpis, ali na nemačkom jeziku, dat je i na desnoj strani postamenta. Spomenik je izrađen u velikobečkerečkoj kamenorezačkoj radnji „Alojz Tuner i sin“.

Nakon Jovanovićevog govora, usledila je beseda župnika Pala Mađarija, te intoniranje državne himne „Got erhalte” (nem. Gott erhalte). Izveštaj Torontala sa otkrivanja spomenika otkriva još jedan značajan detalj: njegovu lokaciju. On se nalazio na kraju Ečanskog puta, ispred fabrike šećera. Ovaj iskaz naknadno je dokumentovan, odnosno ilustrovan i odgovarajućom fotografijom koja je objavljena u budimpeštanskom listu Vašarnapi ujšag (mađ. Vasarnapi ujság), dve nedelje po otkrivanju spomenika. Na njoj je bista prikazana iskosa, sa strane, tako da se na prednjoj strani postamenta vidi natpis „KARL(O)“ i ploča sa tekstom na desnoj strani. U pozadini sa leve strane vidljiv je i jedan od objekata u kompleksu velikobečkerečke fabrike šećera, najverovatnije stambena zgrada za nameštenike – službenike šećerane. U poređenju sa današnjim stanjem na terenu, spomenik se po svoj prilici nalazio na početku ulice Petra Drapšina, prekoputa tzv. Elekove vile na mestu na kom se danas nalaze stambene zgrade u neposrednoj blizini gradskog parka.

Izvesno je i da ovo nije jedina fotografija na kojoj je ovekovečeno otkrivanje ovog spomenika: o tome govori i novinski izveštaj komoranskog novinskog lista Komaromi hirlap (mađ. Komáromi hírláp), koji je takođe obavestio svoje čitaoce o ovom događaju. Ovo i ne čudi, ako se uzme u obzir da je ljudstvo 12. c. i k. pešadijskog puka u stvari regrutovano iz Komorana i okoline, te je tamošnja javnost budno pratila sva dešavanja u vezi sa Pukom. U ovom tekstu je major Đula Jovanović od Antalfalve, komandant Rekonvalescentnog odeljenja čije se ime našlo na postamentu, označen kao inicijator podizanja spomenika; njegova beseda, izrečena prilikom otvaranja, takođe je preneta od reči do reči, kao i sadržina natpisa na postamentu. Isti izvor posebno je istakao pažljivo i dostojanstveno izrežiranu svečanost, za šta je priznanje odao poručniku 12. puka Gezi Ivanfiju. Zabeleženo je i da je nakon govora Pala Mađarija, bečkerečkog župnika, počasna četa Puka prodefilovala ispred spomenika, koji je nakon toga fotografisan (podv. aut.). Time je svečanost završena. Usledio je svečani banket u oficirskoj kasini, na kom su u centru pažnje bili autor spomenika Đula Erbić i Đula Jovanović od Antalfalve. Prema navodima ovog lista, gradonačelnik Komorana je bio sprečen da doputuje u Veliki Bečkerek, ali je Puku poslao telegram sa pozdravima i čestitkama. O ovoj svečanosti je kratku vest preneo i budimpeštanski list Pešti hirlap (Peštanski vesnik, mađ. Pesti hírláp). Pisanje komoranskog, ali i budimpeštanskih (a moguće i nekih drugih) novinskih listova o otkrivanju Karlovog spomenika svedoči o odjeku koji je ovaj događaj imao.

Nedelju dana nakon svečanog otkrivanja spomenika, Torontal je obavestio svoje čitaoce da će javnost biti u prilici da ga vidi besplatno svake nedelje i praznika, od tri sati posle podne do osam sati uveče. Ovo je ujedno i poslednja sačuvana vest o ovom spomeniku u lokalnoj štampi.

Spomenik pulina

Idiličnu sliku o carskoj popularnosti u Banatu kakvu pruža epizoda sa podizanjem spomenika u Velikom Bečkereku narušava podrugljivi bećarac koji se u to vreme već uveliko pevao među banatskim Srbima. Njegovi junaci, osim novog cara i njegove supruge Zite, bili su još i nemački „kajzer” Vilhelm II i srpski kralj Petar I Karađorđević, („čika-Pera“), na drugoj strani:

Čika Pera kupio ovaca

Vilmoša je meto za magarca

Ej tugo švapska

Kralja Karla meto za pulina

A Zitu je meto za pastira

Ej tugo madžarska!

Takođe, vladarski par Austrougarske ušao je i u podrugljivi dvostih koji je ilustrovao u to vreme aktuelnu nestašicu žita u Monarhiji, budući da su česte rekvizicije postale svakodnevna pojava: Care Karlo i carice Zita / Što ratuješ, kada nema žita?

Uz ovu, kao i druge gorepobrojane nedaće koje su bile prisutne u svakodnevnom životu Banata tokom poslednje dve ratne godine, ostaje upitno da li bi Karlo dobio spomenik da se u to vreme znalo za njegove tajne diplomatske akcije na sklapanju separatnog mira sa Silama antante. Zakulisna diplomatija koja je tada bila na delu od strane Karla i njegovog uskog kruga stajala je u oštroj suprotnosti sa patriotizmom i verom u konačnu pobedu koji su izbijali iz sredstava vojničke propagande, te beseda i govora koji su pratili otkrivanje spomenika.

Naime, Karlo se u proleće 1917, nedugo po stupanju na vlast, odlučio na radikalan korak i otpočeo tajne pregovore sa silama Antante o sklapanju separatnog mira i izlasku Austrougarske iz rata. Bez znanja svog nemačkog saveznika, preko svojih šuraka Siksta i Ksavijera od Burbon Parme kontaktirao je francusku vladu radi pregovora o miru. Tajni pregovori su se otegli, a na kraju i propali, u proleće 1918. godine. Tada je, u trenutku diplomatske nepromišljenosti, Karlov ministar spoljnih poslova uvredio Francusku, čija je štampa kao odgovor na to objavila da je austrijski car lično prethodnog proleća poveo pregovore o miru. To je razjarilo Nemačku, austrougarskog saveznika koji je u to vreme započinjao veliku ofanzivu na Zapadnom frontu, a koja je trebao da reši ishod rata u korist Centralnih sila. Nemci su bili ljuti i zahtevali su objašnjenje od Austrougarske. Karlo je to negirao i kajzeru Vilhelmu, svom savezniku, poslao poetsko-bombastični telegram: Naš odgovor je kanonada mojih topova na Zapadu. Nа to je francuski predsednik vlade Žorž Klemanso objavio pismo koje je Karlo prethodnog proleća po svom šuraku Sikstu poslao u Francusku i tako razobličio austrougarskog cara pred očima svetske javnosti kao bezočnog lažova. Čitav ovaj skandal, koji je ostao upamćen pod imenom Sikstova afera, naneo je veliku štetu Karlovom ionako poljuljanom vladarskom ugledu i gurnuo ga u još veću zavisnost od nemačkog saveznika u okviru bloka Centralnih sila.

Epilog

Godinu i po dana nakon svečanog otkrivanja spomenika nastupio je rasplet dugo prisutnog i tinjajućeg nezadovoljstva. Austrougarska je u jesen 1918. godine doživela vojnički slom, koji je primorao Karla da odstupi sa vlasti, iako formalno nije abdicirao. Njegovo carstvo se raspalo, a Banat je podeljen između njegovih zemalja-naslednica: novoformiranog Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, Rumunije i Mađarske. Karlo se sa porodicom sklonio najpre u Švajcarsku, odakle je u dva navrata (1921. i 1922) bezuspešno pokušao da se vrati na vlast, ispoljivši pritom krajnji politički diletantizam i nesnalaženje u novonastalim geopolitičkim okolnostima. Nakon toga je sa porodicom prebačen na ostrvu Maderu u Atlantskom okeanu, gde je i umro 1922. godine. Istorijski udes se pobrinuo za simboliku kojom je bilo obavijeno počivalište poslednjeg habzburškog cara: Karlo je sahranjen u maloj crkvi posvećenoj Gospi od Brda, smeštenoj na brdu iznad ostrvske prestonice Funšal; odatle se pružao veličanstven pogled na Atlantski okean, čijim su obalama Habzburgovci vladali na vrhuncu svoje moći, koje je nestalo u jesen 1918. Njegovi naslednici će u narednom periodu voditi aktivnu politiku usmerenu na restauraciju Monarhije u Austriji, jačajući vremenom svoj uticaj i u ostalim zemljama-naslednicama Austrougarske, naročito Mađarskoj. Karlov sin, nadvojvoda Oto, do 1961. godine bio je pretendent na carsku krunu, kada se odrekao svih vladarskih pretenzija kako bi mogao da se vrati u Austriju odakle su Habzburgovci proterani specijalnim zakonom iz 1919, kojim im je zaplenjena sva nepokretna imovina i koji je i dan-danas na snazi.

Uporedo sa nastojanjima da se vrate na vlast, Habzburgovci su pokrenuli i inicijativu da se Karlo proglasi za sveca, obrazlažući takvu odluku njegovim naporima da postigne mir i izvede Austrougarsku iz rata tokom 1917. i 1918. godine. Papa Jovan Pavle II je 2004. proglasio poslednjeg habzburškog cara za „blaženog“, pritom zgodno prenebregavajući činjenicu da je novopečeni „svetac“, suprotno pravilima rata, svojevremeno odobrio korišćenje bojnih otrova u austrougarskoj vojsci, takođe ostavljajući po strani bezobzirni karakter austrougarskog okupacionog režima u Srbiji i drugim osvojenim oblastima. Iako je Karlo tek neznatno ublažio represivne mere (više radi stišavanja nezadovoljstva i iz političkog interesa nego humanih obzira), ovaj režim je zadržao svoje brutalne osobenosti, oličene u deportacijama, uzimanju talaca, logorisanju muškaraca, žena, pa i dece, te denacionalizaciji i pljačkaškoj eksploataciji okupiranih zemalja.

Kada je reč o Đuli Erbiću sa plemićkim predikatom „od Sombora“ (mađ. Zombori Erebits Gyula) poznato je da se rodio 5. aprila 1889. u Budimpešti. U rodnom gradu je pohađao Likovnu akademiju, da bi nakon toga dobio stipendiju za nastavak studija u Minhenu. Vratio se 1910. godine u Budimpeštu, gde se zaposlio u ateljeu-radionici u to vreme već renomiranog vajara Đerđa Zale (mađ. Zala György, 1858–1937) i radio na brojnim javnim spomenicima u parkovima mađarske prestonice. Rat je proveo kao vojnik 12. c. i k. pešadijskog puka. Kada je ova jedinica premeštena u Veliki Bečkerek, izradio je idejno rešenje za spomenik cara-kralja Karla. Po završetku rata, 1919. godine bio je angažovan na propagandnom radu kratkotrajne sovjetske vlade u Mađarskoj, da bi nakon njenog pada pobegao u Pariz, gde je nastavio likovno usavršavanje. Zajedno sa mlađim bratom Jeneom emigrirao je u Sjedinjene Američke Države 1921, gde se oženio, zasnovao porodicu i otvorio umetnički atelje. Dobio je američko državljanstvo 1928. i promenio ime u Džulijus Erbit. Živeo je i radio u Njujorku, a posle Drugog svetskog rata u Kaliforniji, gde je sa grupom umetnika učestvovao u stvaranju modernog holivudskog marketinškog izraza kroz dizajniranje filmskih postera, kalendara i dr. reklama. Pogoršanog zdravlja i vida, umro je od posledica srčanog udara 10. decembra 1968. godine (pulpartists. com/Julius Erbit).

Habzburgovci su u međuratnom periodu izopšteni iz kolektivnog sećanja, a spomenici koji su sećali na njihovu vladavinu uklonjeni iz javnog prostora i diskursa. Na regionalnom nivou, to je značilo promenu naziva naseljenih mesta, a na lokalnom – promenu naziva ulica i trgova, te uklanjanje austrougarskih simbola i spomenika iz javnog prostora. U Velikom Bečkereku, promenjeni su nazivi ulica, austrougarski državni simboli poskidani sa javnih zvanja i udaljeni iz javnog prostora, jednako kao i spomenici koji su podsećali na period austrougarske vladavine i velikane mađarske istorije (npr. spomenik mađarskog generala Ernea Kiša je uklonjen sa glavnog gradskog trga).

Imajući to u vidu, jedina nerazjašnjena stvar u vezi sa Karlovom velikobečkerečkom bistom, otkrivenom u proleće 1917. jeste njena sudbina. Uz sve poznate detalje o njenom nastanku, autoru, izgledu i lokaciji, ostaje nepoznato šta se sa njome desilo na kraju Prvog svetskog rata; to je pitanje na koja će tek možda neka buduća istraživanja dati odgovor. Karlova bista je u novonastalim društveno-političkim okolnostima svakako bila nepodobna i nepoželjna, ali ipak ostaje nejasno da li je bila uništena ili na vreme sklonjena i tako možda sačuvana. Ova poslednja varijanta se čini veoma mogućom, tim pre što je nagoveštena u jednom novinskom članku; naime, autor tog teksta je izrazio nadu i ostavio mogućnost da vojnici 12. c. i k. pešadijskog puka po završetku rata prenesu spomenik u Komoran, odakle su bili rodom. Ovaj grad je 1920. godine Trijanonskim ugovorom podeljen između novostvorenih država Mađarske i Čehoslovačke (u ovoj poslednjoj su Habzburgovci takođe bili nepopularni i uživali sličan, možda neznatno bolji status kao i u drugim zemljama-naslednicama Austrougarske). Dunav je tako razdvojio slovački Komarno i mađarski Komarom, koji su ostali odvojeni do danas, izuzev kratkog perioda 1938–1945. kada je Prvom bečkom arbitražom grad ponovo objedinjen pod mađarskom vlašću. Ni u jednom od ova dva naselja danas ne postoji spomen-obeležje posvećeno Karlu.

• Gornji tekst predstavlja prerađenu verziju rada dr Filipa Krčmara, objavljenog u časopisu Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine (XXXIII), str. 183–194, dostupnom na linku
• Za više detalja o dinastiji Habzburg posle 1918. godine, v. rad istog autora u časopisu Serbian Studies Research (XI), str. 271–301; više na linku