Prošla godina nam je pokazala da ništa ne mora da bude onako kako smo do pojave korona virusa mislili da mora. Za vrlo kratko vreme privreda je gotovo u potpunosti bila zaustavljena. Ipak, ni tokom vanrednog stanja rad nisu prekidali medicinari, farmaceuti, poljoprivrednici, hemičari, trgovici… Jer čak i kad sve stane ljudi moraju da jedu i da se leče. Tokom decenija postojanja, srednje škole u Zrenjaninu iznedrile su brojne stručnjake u različitim oblastima. O tome zašto su se opredelile da se školuju u hemijskoj i medicinskoj školi u gradu na Begeju i da žive u Domu učenika Angelina Kojić-Gina pričali smo sa Milicom Cvetković, Jelenom Barjaktarović i Jovanom Rosić.
Milica Cvetković je rođena maja 1993. godine u u Kikindi. Odrasla je u Vojvoda Stepi. Već u osnovnoj školi je znala da želi da radi u laboratoriji, tako da je upisala srednju hemijsku školu u Zrenjaninu. Istovremeno postala je i stanovnik Doma učenika.
“U domu sam živela sve četiri godine. Bila sam član likovne sekcije i pravila postavke od gline za učešće na domijadama. Bila sam i član streljačkog društva i pevala u horu hemijske škole. Neke od najlepših uspomena nosim baš iz toga perioda života. Nakon srednje škole završila sam osnovne i master studije biohemije u Novom Sadu na Prirodno-matematičkom fakultetu. Potraga za poslom u struci odvela me je Suboticu. Zaposlila sam u Veterinarskom zavodu gde i sada radim kao saradnik na kontroli kvaliteta. Na poslu sam upoznala i svog sadašnjeg supruga Petra, a od oktobra sam postala i majka jednog malog Vukana”, počinje priču Milica Cvetković.
Veza sa Zrenjaninom preko kumstva
“Za dom me vežu samo lepe uspomene. Pamtim druženja, zajedničko učenje, domijade, domske žurke, druženja u Karađorđevom parku, prve ljubavi i divna prijateljstva. Zrenjanin pamtim prvenstveno po domu i školskim danima, ali i kao divan grad u kome su mi pružene mnoge mogućnosti. Moja kuma živi u Zrenjaninu, tako da se i dalje trudimo da dolazimo kada nam to obaveze dozvoljavaju. Imam i nekoliko prijatelja iz srednje škole koji žive u gradu i okolini, tako da uvek rado dolazim”, dodaje naša sagovornica.
I školovanje u Zrenjaninu i boravak u Domu učenika pomogli su Milici da pronađe svoj put u životu.
“Od osnovne škole želela sam da radim u laboratoriji ali nisam baš tačno znala u kojoj. Zapravo, nisam znala ni da postoje razlike. U hemijskoj školi sam imala priliku da vidim šta sve postoji i šta mi se dopada više, a šta manje. Na poslu se manje bavim biohemijom, a više nekim drugim granama hemije trenutno, ali sam u svakom slučaju zadovoljna. I dalje mi je svaki dan na poslu interesantan, a mislim da je to najvažnije”, objašnjava Cvetković.
Boravak u Domu učenika podstiče samostalnost, samopouzdanje…
“Boravak u domu je podstakao moju samostalnost, stekla sam više samopouzdanja, naučila da se sve može kada si dovoljno rešen da uspeš. Naučila sam da bolje prihvatam različite ljude i različite karaktere, da se bolje uklapam u nove sredine, bolje se snalazim u međuljudskoj komunikaciji i lakše se prilagođavam. U kontaktu sam sa cimerkom sa kojom sam živela sve četiri godine, sa devojkama iz sobe „preko puta“, sa drugovima iz sobe 44… Najveći broj mojih prijatelja je upravo iz doma. Posle svih domskih dana zajedno smo prošli i kafe između ispita, diplomiranja, pronalaženje poslova, a sada se i porodično družimo. Svaki period života sa sobom nosi različite želje i potrebe, ali ako bih za nešto mogla reći da mi nedostaje, to bi bila bezbrižnost i prijatelji na dohvat ruke u svakom trenutku”, dodaje ova bivša stanarka Doma učenika Angelina Kojić-Gina.
Naša sagovornica je donekle bila pripremljena za boravak u Domu učenika. Ni jednog trenutka nije se pokajala zbog odluke o životu u kolektivu.
“Moja mama je bila u istom domu u srednjoj školi i ona je uvek bila puna lepih priča i sećanja, što je u određenoj meri uticalo na to da i ja odlučim da konkurišem. A dom je ispunio sva moja očekivanja i više od toga. Život u domu je bio stvarno jedno divno iskustvo. U njemu sam stekla znanje, radne navike i prijatelje za ceo život. Moji planovi za budućnost uključuju, pre svega, moju porodicu. Na poslu se trudim da učim što više i napredujem i razvijam se svakog dana, ali svakako mi je vrlo važno i da budem dobra supruga i majka, i da svi budemo podrška jedni drugima u ostvarenju želja i planova koje svako od nas ponaosob bude imao”, kaže Cvetković.
Vreme provedeno u Domu učenika se obično pamti po druženju, prijateljstvima, prvim ljubavima, Domijadama…
Iste godine samo nekoliko dana nakon Milice i ne u Kikindi, već u Novom Sadu rođena je Jelena Barjaktarović. Osnovnu školu je završila u Bečeju, nakon čega je upisala Medicinsku školu u Zrenjaninu, smer farmaceutski tehničar-ogled. I ona srednjoškolske dane provodi u Domu učenika. Po završetku srednje škole upisuje Medicinski fakultet u Novom Sadu, integrisane akademske studije farmacije, koje je završila 2018. godine. Tokom fakulteta učestvovala je u tri studentske razmene kao i na workandtravel programu u USA, 5 meseci. Zaposlena je u farmaceutskoj kompaniji PharmaSwiss, kao stručni saradnik na teritoriji Vojvodine dve godine. Trenutno je na specijalističkim akademskim studijama na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu, smer „Menadžment i marketing u farmaciji“. Za sebe kaže da je komunikativna i druželjubiva i da voli da upoznaje nove ljude. Slobodno vreme provodi sa prijeteljima.
“Vreme provedenu u Domu pamtim po druženjima, novim poznanstvima, zajedničkim trenucima sa drugarima, prvim popijenim kafama, prvim ljubavima, Domijadama, proslavama organizovanim u Domu, takmičenjima… Zrenjanin pamtim po četiri godine provedene tamo, najlepšim uspomenama iz srednjoškolskih dana, raznim dogodovštinama i velikom broju novih prijateljstava. Skoro svakodnevno se setim boravka tamo jer uvek neki razgovor navede na asocijaciju iz tog perioda. U Zrenjanin dolazim najmanje dva-tri puta godišnje. Svake godine na Dane piva, često u kupovinu kao i da se vidim sa prijateljima. Iz vremena kada sam živela u Zrenjaninu definitivno mi najviše nedostaju 24h druženja i ljudi, različitog uzrasta i nacionalnosti. Koliko god da smo svi različiti, uvek smo se držali kao jedno i delili zajedno i lepe i manje lepe trenutke i bili tu jedni za druge u svakom momentu”, kaže Jelena Barjaktarović.
Kada ste rano odvojeni od kuće morate dobro da organizujete svoje vreme i finansije
Boravak u kolektivu u tinejdžerskim godinama je nešto što vas priprema za ceo život.
“Otići sam, u novi skroz nepoznat grad, prespavati noć i provesti dan sa decom koja su ti potpuni stranci, raspodeliti džeparac da „traje“ do sledećeg odlaska kući, jesti hranu koja nije „mamina“, navići na „nove roditelje“ vaspitače i na skroz novi način života je zaista na prvu loptu delovalo strašno. Međutim, da mogu da vratim vreme opet bih isto izabrala. U tim trenucima čovek toliko nauči, napreduje, sazre, osamostali se, nauči da organizuje svoje vreme i svoje finansije. Upozna različite tipove ljudi i nauči kako prići kom tipu osobe. Sve su to stavke koje su mi pomogle u životnom putu i napretku”, ističe naša sagovornica.
Odlazak u nepoznatu sredinu, uprkos nagovaranju roditelja na školovanje u rodnom gradu
Odlazak baki po lekove u komšijsku apoteku uticao je na našu sagovornicu da izabere svoje zanimanje.
“Oduvek sam volela magistre koje rade tamo, i uz baku sam stekla poštovanje prema toj profesiji. Od sedmog razreda sam počela da govorim roditeljima da želim da upišem farmaciju. Iako su mi svi savetovali da upišem Gimnaziju u rodnom mestu, da imam vremena do fakulteta da razmislim o svom daljem usmerenju, ja nisam odustala. U svemu sam imala podršku mame, dok je tata bio zabrinut kako ću sa 14 godine da idem od kuće u skroz drugi grad. Međutim, eto me sad pred vama kao magistar farmacije, budući specijalista i ništa mi ne fali”, kaže kroz smeh Barjaktarović.
“Iz svega sam izašla kao samostalnija, snalažljivija i karakterno jača osoba nego da sam ostala kod kuće uz roditelje do 19-te godine. Na Fakultetu sam ja već znala šta znači živeti sam, sa cimerkom, doći u novo, upoznavati veliki broj novih ljudi dok je većini studenata to bilo nepoznato pa je njihov period adaptacije trajao mnogo duže, pa kod nekih uticao i na kolokvijume, ispite itd”, dodaje ove bivša stanarka Doma učenika.
Korona nam je pokazala značaj farmaceuta kao najdostupnijeg zdravstvenog radnika
Znanje koje je tokom školovanja do sada stekla ispunila su u dobroj meri Jelenina očekivanja.
“Zaista postoji mnogo različitih pozicija na kojima magistar farmacije može da radi. Sa druge strane, smatram da značaj farmaceuta i dalje nije dovoljno prepoznat i mislim da tu kao profesija imamo još mnogo prostora na kom treba da radimo. Mislim da su ljudi tokom ove situacije sa korona virusom počeli da uviđaju značaj farmaceuta kao najdostupnijeg zdravstvenog radnika i da će to da ide u sve boljem smeru. Što se tiče mojih planova, to je definitvno farmaceutska industrija. Plan mi je da učim i da se razvijam na tom polju, a ono što me najviše privlači jeste marketing u farmaciji”, objašnajva Barjaktarović.
Iako ih je put odveo na različite strane Jelana je i dalje u kontaktu sa stanarima Doma učenika sa kojima je u isto vreme boravila u ovoj ustanovi.
“U kontaktu sam kako sa cimerkama i drugarima iz razreda, tako i sa drugim drugaricama i drugarima koje sam upoznala u tom periodu. Sa devojkom koja mi je bila cimerka u domu sam proputovala Ameriku i provela 5 meseci tamo, bila par na vežbama kako u srednjoj tako i na fakultetu i sada smo zajedno upisale i specijalizaciju. To je neka čudna veza još od prvog dana srednje škole 😊 Pored toga, šta god da mi zatreba, iz bilo koje profesije ili bilo kog grada, uvek imam kome da se obratim. I to su uglavom sve ljudi koji su živeli u Domu kada i ja i naša poznanstva traju od tada”, kaže naša sagovornica.
Svima koji se dvoume ili ne gledaju blagonaklono na boravak u Domu Jelena poručuje da nema potrebe za tim i da je život u Domu nešto najlepše što može da se desi i ulepša srednjoškolske dane.
U Domu nikada niste sami i svaki problem se vrlo brzo rešava
“Tamo niste sami, tamo ima puno druge dece, puno lepih zajedničkih trenutaka. Tu su i vaspitači koji će biti dostupni za Vas u svakom trenutku kako za pomoć i savet tako i za kritiku i usmeravanje na pravi put. Oni sve vide i znaju i reaguju kada treba 😊 Pored toga, u Domu imate mogućnost za sport ko voli sport, za kreativne radionice ko je kreativac, za pesmu ko je muzičar, za igru ko je plesač, glumu ko je glumac i priču ili recitaciju ko je sanjar. Imate mogućnost i da se oprobate u svemu i pronađete sebe ukoliko to još niste. Ako Vam neki predmet ne bude jasan, nema potrebe za privatnim časovima. U Domu ima neko bilo iz vašeg razreda i škole, bilo iz druge škole ko će hteti to da Vam objasni”, objašnjava Barjaktarović.
“Uvek ima i neko ko je godinu dana stariji od Vas, pa da od njega nasledite knjige i sveske kao i savete kako i šta učiti za koji predmet. Upoznaćete veliki broj drugara koji će sutra biti u različitim profesijama i na različitim delovima sveta a biće tu za Vas kad god bude potrebe za tim. Delićete sve trenutke zajedno, ujutru od ustajanja i jutarnjeg rituala, školskih briga, popodnevnih dremki pa sve to zajedničkog leganja u krevet. Drugari će biti tu i za svaku dobru i lošu ocenu, da naprave rođendansko iznađenje u ponoć, da Vas pokriju ukoliko napravite neku „glupost“. Nasmejaće Vas kada ste tužni i deliti Vašu sreću kada ste srećni. Život u Domu zaista nema cenu. Sve ostane kao jedna lepa uspomena koje se rado sećate. Dom bude mesto u koje rado svratite, a vaspitači kao drugi rodtelji koje posetite”, dodaje naša sagovornica.
Da bi se osećao zdravo čovek mora da bude zdrav iznutra
Jovana Rosić je iz malog mesta Radičević u opštini Bečej. Srednju Hemijsko-prehrambenu i tekstilnu školu „Uroš Predić“ završila je u Zrenjaninu, smer – tehničar za industrijsku-farmaceutsku tehnologiju. I u tom periodu živela je u Domu učenika. Trenutno živi u Novom Sadu. Student je Poljoprivrednog fakulteta, smera fitomedicina. Interesuju je sport, muzika, razne vrste umetnosti… U slobodno vreme piše pesme i čita knjige u kojima se nalaze sadržaji za koje smatra da će joj biti od pomoći u životu. Pored uobičajenih kućnih i poljskih poslova, rekreativno se bavi košarkom. Voli da ide u pozorišta i bioskope.
“Pošto sam završila farmaceutski smer, u kućnim uslovima uspevam da napravim razne kremice i meleme, uz pomoć časopisa koji govore o medicini i biljkama, odnosno o zdravlju. Usavršavam se u kuvanju i pripremi hrane drugih nacionalnosti. Budući da me interesuje biljna ishrana, pripremam hranu, ceđene skove i razne šejkove i kaše na toj bazi. Informišem se o tome na raznim portalima i knjigama. Do sada mi je najzanimljivija knjiga dva izvanredna nemačka lekara: dr Džon R. Kristofer-a i njegovog najboljeg učenika dr Ričarda Šulc-a. Smatram da smo dosta ozračeni i da konzumiramo svakodnevno razne toksine, koje završavaju našem organizmu. Čovek, da bi se osećao zdravo, mora iznutra biti zdrav. A to se odražava i na spoljašnjost. Ne možemo reći da nije bitno ono šta unosimo u organizam. To je itekako bitno za normalnu funkciju čoveka. Trudim se da usvršim pojedine jezike, kad god imam slobodnog vremena”, kaže Jovana Rosić.
Za razliku od prvog dana u srednjoj školi, dolazak u Dom učenika nije bio odbojan
“Vreme provedeno u domu učenika Angelina Kojić –Gina ću pamtiti doživotno! Sam dolazak u internat mi nije teško pao. Bila sam srećna što dolazim među svoje vršnjake. Napomenula bih da mi je sve bilo nepoznato – grad, škola, razni karakteri (ne)ljudi… Na upisu smo dobili informator o ustanovi i njenim radnicima, gde je pisalo da se možemo obratiti za bilo kakav problem ili pomoć. Naravno, moj problem je bila stidljivost, sa čim ću se verovatno nositi kroz čitav život, pa nisam ni mogla da se oslobodim i potražim pomoć. Mada često ljudi govore da to nije problem, nego najlepša vrlina jedne devojke/žene. Tek kasnije sam shvatila da su svi vaspitači prijateljski nastrojeni i da je trebalo češće da ih posećujem. Bez obzira na to imala problem ili ne”, priseća se naša sagovornica.
Jovana se i sada veoma dobro seća prvog dna provedenog u srednjoj školi. I to ne baš po lepom.
“Nakon prvog dana provedenog u školi, suočila sam se sa realnošću. Pre svega, nije mi se svidela škola, a zatim ni društvo. Izgledali su odbojno, pojedinci su se ponašali arogantno, neki su bili nasilni. Videla sam mnogo nekulturnih primera, što ranije do tad nisam. Smatram da sam došla kao neiskvareno dete u iskvarenu sredinu. Retki su bili rasoloženi za saradnju. Tog dana sam jedva čekala da stignem u dom i pozovem roditelje. Želela sam da se vratim kući i da upišem školu bliže svom rodnom mestu. Roditelji su mi ulili neku nadu da prebrodim sve što me je tada snašlo. U međuvremenu sam se navikla na društvo, školu, vaspitače i profesore. Dok sam stigla do tog sadijuma proteklo je mnogo suza, straha, strepnje i nesigurnosti. S ove tačke gledišta bih opet sve ponovila”, kaže Rosić.
Svaki početak je težak, ali uvek može da se nađe način da se istraje
“To mi je bila samo jedna od lekcija, koja govori da je svaki početak težak i ma koliko bilo teško, život teče i moramo biti istrajni u svemu. Zahvaljujući kućnom vaspitanju i prizemnosti, uspela sam da ostanem ona ista ja, sa dosta iskustva. Postala sam samo bolja verzija sebe”, dodaje naša sagovornica.
Sećanja na Dom učenika, ipak, su lepša.
“Dom učenika pamtim po divnim ljudima, koji rade u njemu. Od samog ulaza, susrećem se sa portirima koji se ljubazno javaljaju. Na svakom koraku su vaspitači i vaspitačice, koji uvek imaju osmeh na licu. Pitaju nas za zdravlje, stanje u školi i solidarnost među cimerkama i cimerima. Kada bih pričala o svima njima, trebali bi mi dani da ih za sve pohvalim, jer zaista nemam ni jednu lošu reč za njih. Svi su divni! Ne mogu da izosavim higijeničarke koje vode računa o urednosti ustanove i kuvarce, koje spremaju izvrsnu hranu i vode računa da budemo siti, da bismo bolje učili. Pohvalila bih i direktore, koji su se smenjivali dok sam boravila u domu. Svaki od njih je bio prijateljski nastrojen i nije im bilo teško da nas prate i podržavaju na raznim učešćima i takmičenjima”, objašnjava Rosić.
“Cenim rad, trud i disciplinu koja je prisutna u toj ustanovi. Veoma je bitno omugućiti deci normalne uslove za školovanje, što smo mi dobili jeftinim boravkom u internatu. Raduje me kada čujem da ima pomaka u izgradnji i renoviranju prostorija. Postoje razne domske sekcije, koje su mi se svidele. Želela sam da pohđam svaku od njih, ali sam bila svesna da to nekad nije izvodljivo. Nemoguće je biti u isto vreme na dva mesta. Vaspitači su nas upozoravali da zbog sekcija ne zapostavljamo školske obaveze. Što bi značilo da nam je škola uvek bila na prvom mestu”, ističe ova bivša stanarka Doma učenika.
U Domu učenika stanarima su na raspolaganju različite sekcije
Uz redovan rad i dobru organizaciju Jovana je, ipak, uspela da ide na nekoliko sekcija u Domu.
“Bila sam član košarkaške sekcije, gde smo moj tim i ja ostvarili veliki upeh za naš internat na pokrajinskoj domijadi, a zatim i na republičkoj. Takođe sam volela da idem na folklornu sekciju, jer od kako znam za sebe bila sam član Kulturno-umetničkog društva. Krajem mog boravka u internatu, otkrila sam vrlo zanimljivu sekciju, a to je keramičarska. Odmarali smo um, od napornog dana i sve to prenosili na glinu, pa smo stvarali prava umetnička dela. Ne mogu, a da Vam se ne pohvalim da sam bila deo novinarskog stvaralaštva. Postoji domski časopis „IN“, koji pišu članovi te sekcije. Naše novine su se svidele i drugarima iz drugih domova, pa smo često na domskim smotrama zasluženo dobijali prva mesta”, priseća se Rosić.
“Drugare i drugarice koje sam stekla tokom boravka su veoma dobra deca i smatram da će izrasti u prave, vaspitane i odgovorne ljude. Mnogi geniji su izašli iz malenog doma gde boravi preko trista učenika. Verujem da su svi zaposleni ponosni na tu činjenicu”, kaže naša sagovornica.
Sećanja na Zrenjanin i želja za ponovnim dolaskom u ovaj grad
Jovana se nada da će uskoro posetiti Zrenjanin.
“Zrenjanin pamtim po divnom trgu, čestim događajima i dešavanjima, šetnjama do deset časova noću i po čuvenom „Suvom mostu“. Tokom mog boravka u Zrenjaninu, bila sam član Kluba planinara, te smo često išli na planinarenje i takmičenja iz orijentringa. Ostao mi je u sećanju jedan zimski pejzaž, dok je padao sneg, a grad bio okićen novogodišnjom rasvetom. Imala sam taj blagoslov da kasnije budem okružena kvalitetnim ljudima, koji žive u tom gradu, tako da mogu reći da Zrenjanin pamtim i po njima. Naravno, po svemu dobrom, a ne lošem. Nažalost, u Zrenjaninu nisam bila od kako sam završila srednjoškolsko obrazovanje. Nadam se u skorije vreme da će mi obaveze dozvoliti da posetim taj divan grad i da će me osećaj vratiti i podsetiti na stare dobre dane”, kaže Rosić.
“Ono što mi nedostaje trenutno su pojedni ljudi, koji su bili uvek uz mene, dok sam boravila u Zrenjaninu. Iako samo u redovnom kontaktu, nedostaje nam taj „uživo“ kontakt. Oduvek sam volela da komuniciram sa ljudima od kojih mogu nešto naučiti. Uglavnom su to stariji ljudi. Njihove poučne priče, saveti, borebe kroz život su nešto što svako ne može da razume, nego treba tek da doživi da bi znali kako je. Nedostaju mi ti trenutci, jer smatram da je život sačinjen od tenutaka, koji se dogode i više nikada se ne ponove. Mi nikada ne znamo kada će nam doći kraj, zato treba da uživamo u svakom mogućem trenu i da ga iskoristimo na najbolji mogući način”, dodaje naša sagovornica.
Iz Zrenjanina sam ponela samo ono najbolje
“Boravak u Zrenjaninu me je očvrsnuo. Postala sam stabilna, sazrela sam kroz razne situacije i iskušenja. Mislim da sam iz Zrenjanina ponela samo ono najbolje, što i dalje nosim u sebi i nadam se da ću sa tim poći u svet i širiti to dobro sa drugim ljudima”, kaže bivša stanarkda Doma učenika.
Početak studija sličan početku u srednjoj školi – ne baš prijatan
Fitomedicina nije bila Jovanin prvi izbor.
“Najpre sam upisala Prirodno-matematički fakultet, želeći da studiram na smeru medicinska fizika. Nažalost, moja generacija kada je te godine upisala, taj smer se ukinuo i postojao je samo opšti smer fizike i profesorksi smer. Tek na masteru sam mogla da se opredelim za ono što sam želela. Na samom početku me je to razočaralo. Imala sam na umu isti onaj teški početak, kao kada sam krenula u srednju školu, zato nisam tako lako odustala. Takođe sam bila u studentskom domu, prve kategorije, gde sam boravila tokom tih studija. Sve mi je išlo, ali nažalost uz dosta muke i napora. U jednom trenutku sam se zaptala „Šta ću ja ovde?“. Krenula sam da analiziram sebe i svoje postupke. Došla sam do zaključka da to i nije ono što sam baš želela i da je ljudski grešiti”, objašnajva Rosić.
“Moja logika da pređem iz čiste i sterilne hemijske laboratorije u fizičarsku laboratoriju je nekako nepovezana. Dok smo sve dublje ulazili u gradivo, shvatila sam da me to i ne interesuje toliko, koliko sam mislila. Prijatelji koje sam stekla tamo su vrlo kolegijalni i pre svega su dobre osobe, što mi je bilo najbitnije. Iako nas je bilo vrlo malo na smeru, svi smo se držali kao pravi tim. Naravno da nisam bila jedina koja se nije pronašla u fizici. Tako sam se odlučila na korak da upišem nešto drugo, ali opet je ostalo pitanje šta ću dalje upisati? Mnogo sam se informisala i od tolikih silnih informacija sam se samo zbunila. Ostavila sam to po strani i bavila sam nekim drugim aktivnostima”, kaže naša sagovornica.
Fitomedicina će tek dobiti na značaju, jer nam je i korona pokazala da ni u najtežim epidemijama ne staju medicina, poljoprivreda i prehrana
Fitomedicina je za Jovanu spoj onoga što voli. Biljaka i medicine.
“Na preporuku brata, koji je već diplomirao na tom fakultetu, odlučujem se za to. Opet je nekako sličnije i bliže onom zanimanju, koje sam završila u HPTŠ. Hemija mi uopšte nije stran predmet, što bi se reklo hemija i ja samo na „Ti“. Prijemni sam odradila bez muke, kao i na prošlom fakultetu. Smatram da je ovaj smer vrlo tražen i da će tek biti popularan. Oduvek se sve vrti oko hemije. Pojavljuju se mnoge štetočine i potrebno je upotrebiti određene hemikalije, kako bi se suzbile. Takođe, neophodna su mnoga đubriva i pesticidi, koji se prave u hemijskim laboratoijama. Opis posla bi se razlikovao imajući u vidu razne pozicije zaposlenja. Mogućnosti nakon završetka studija su mnoge, kao na primer rad u naučnim ustanovama, preduzećima koja se bave poljoprivrednom delatnošću, u poljoprivrednim apotekama, savetodavnim službama, kao i u mnogim drugim privatnim i državinim firmama iz oblasti agrobiznisa”, objšašnjava Rosić.
“Kada nas je zadesila trenutna epidemiološka situacija, jedino što nije stalo sa radom su medicina, poljoprivreda i prehrambena industrija. Mislim da su te delatnosti ključne i da bez njih nema života”, kaže naša sagovornica.
Budući domci treba da uživaju u svakom danu provedenom u domu i nema potreba da žure sa odrastanjem
Uprkos ne baš lepom početku života u Zrenjaninu, Jovana je sa mnogim ljudima iz srednjoškolskih dana ostala u kontaktu.
“Sa puno ljudi sam u kontaktu i veoma mi je drago zbog toga. Lepo je imati na svim područjima Srbije, a i sveta nekog svog. Pojedince viđam u novosadskom kampusu. Sa onima koji studiraju van Novog Sada ili koji su se odlučili da stvaraju porodicu komuniciram putem društvenih mreža. Novim generacijama želim da poručim da na sve(t) gledaju pozitivno i da žive sa takvim stavom. Veoma je bitno biti blagonaklon i umeren u svemu. Neka uživju u svakom danu provedenom u domu. Nema potrebe da žure sa odrastanjem. To što će proživeti u tom periodu, nema cenu. Možda, trenutno nemaju takvo mišljenje, ali kasnije će uvideti da im je to jedna od najlepših uspomena u životu”, objašnjava Rosić.
“To zaista jeste nova sredina u koju kao mali i nezreli dolaze, ali neka budu svesni da im ti novi ljudi mogu postati najbolji prijatelji. Internat treba da smatraju svojom kućom, a internaćane članovima svojih porodica. I sama sam imala pojedine predrasude, ali kao što sam već rekla, posedovala sam taj pozitivan stav da će sve biti u najboljem redu – što se kasnije i obestinilo. Nakon četiri provedene godine u internatu, srce mi je puno na samu pomisao da sam bila deo te velike „Angelinine“ porodice”, zaključuje naša sagovornica uz želje za zdravlje svima i zahvalnost vaspitačici Sonji Pašćan, koja je želela da i ona bude deo serijala o bivšim stanarima Doma učenika na portalu I love Zrenjanin.
.gif)
.gif)
