Čini mi se da je neprikladno, u vreme kada društvo i „civilizacija“ više vode računa o mentalnom „zdravlju“ kafana i splavova nego o kulturi i umetnosti, o lutkarskoj premijeri u pozorištu “Toša Jovanović“ napisati klasičnu recenziju. Ne zato što teatar to ne zaslužuje već stoga što ukupne medicinske, socijalne i „državotvorne“ strategije, svetske i naše, stvaraju nesvakidašnji kulturo-psihološki kontekst. U kome su duševno i psihičko zdravlje, estetika i etika, zaboravljeni i potisnuti.
Pošast korone koja je iz temelja izmenila i poremetila svakidašnji život kao da je unelo nered i nesklad u poredak vrednosti i esencijalnih ljudskih potreba. I tako su se kultura i umetnost, svesno ili nesvesno, sa umišljajem ili poremećenom logikom, kao posledica neke belosvetske zavere, ili teorije o njoj, našle u zapećku naših interesovanja.
I baš taj kvar u našoj trenutnoj(?) egzistenciji bio mi je u svesti kada sam se našao u sali pozorišta „Toša Jovanović“ koju su ispunila deca. Mališani sa maskama na licima. I mamama pored sebe. Bila je to nadrealna slika puna emocije. I prkosa. Teatar i najmlađi u njemu kao znak otpora koroni, zbog toga i maske i distanca, ali i narastajućoj nebrizi za kulturu i umetnost. Zbog toga glumci i lutke na sceni. I mi u publici. Zajedno protiv sila nemerljivih koji dolaze iz mraka našeg nesvesnog. Pojedinačnog i društvenog.
A sada o prigodi – lutkarskom izvođenju komada koji je inspirisan davnom basnom Branka Ćopića „Ježeva kućica“. Ćopićev izvornik iz 1949. godine preradio je Predrag Bjelošević dok ga je Lilijana Ivanović adaptirala i dopunila songovima. Branko Ćopić je u svojoj stihovanoj basni, pisanu u posleratnim vremenima, imao u vidu, pre svega, vaspitni momenat ove igre za decu. Patriotski kontekst, odbrane svog doma, koji zastupa Ježurka,jež, dok su Lisica, Vuk, Medved i Divlja svinja zastupnici osvajača, nasilnika i okupatora.
Lilijana Arsenov kao adaptator i režiser stilski osavremenila, sažela i ubrzala izvornog Ćopića. I na taj način ovu basnu učinila prijemčivijom, premda je time lišila savremene gledaoce ukusa posleratnog pozorišta za decu. Songovi, koji su neminovnost današnje scene za decu, vešto su napisani i dobro komponovani. Dobrim tajmingom oni predstavi obezbeđuju dinamiku i zvučnu podršku.
.jpg)
Zrenjaninski lutkari, što postaje već strandard, odigrali su ovaj komad na visokom nivou, sa izraženim entuzijazmom ponovnog povratka na scenu. U glumačkom pogledu najizraženija je bila Olgica Trbojević Kostić. U naslovnoj roli Ježurke nastupila je Tatjana Barać ljupko tumačeći skromnog heroja basne. Andrija Poša, Miroslav Maćoš i Snežana Popov sa majstorstvom su oživljavali Vuka, Medveda i Divlju svinju. Živahnog Zeca oživljava dobro Kristijan Kardoš. Predstava je odigrana u impresivnoj scenografiji Blagoveste Vasileve i sa lutkama koje je ona takođe kreirala.
Dakle, pozorište u Zrenjaninu je živo. Slede ga i drugi umetnici i kulturnjaci. Od njih se očekuje, uz sva uvažavanja epidemioloških mera, da budu inventivniji i blagorodniji od korone. Stvaralački i instituticionalno hrabriji. Jači od naše i sopstvene inercije odnosno umeća izgovora.
Zoran Slavić, književnik i kritičar
.gif)
.gif)
