Gordana Zoretić je rođena Zrenjaninka. Majka je tri odrasla sina i baka, kako kaže, tri prelepe princeze. Davno je završila zrenjaninsku gimnaziju. Radila je u jednoj, u ono vreme dobroj firmi. Trenutno je nezaposlena. Snalazi se radeći poslove preko interneta, a bužet dopunjuje ručnim radovima. Ono što je nama privuklo pažnju jesu pletene i heklane igračke. Osim njih Gordana radi i tašne, patikice za bebe, odeću… Pitali smo je šta je potrebno da bi se stvarali ovakvi ručni radovi i koliko se oni cene u Srbiji.
Koliko dugo heklate i pletete i šta sve pravite?
.jpg)
Gordana Zoretić: Od kada znam za sebe volela sam da pletem, vezem, šijem… Zahvaljujući majci, to sam i naučila. Obožavam da stvorim nešto svojim rukama, pogotovo ako ću time usrećiti nekoga. Kad su mi deca bila mala, uglavnom sam šila i plela stvari za njih, mislim na odevne predmete, ali ne mnogo zbog puno obaveza koje sam u to vreme imala kao zaposlena i porodična žena. Bilo je tu i dužih pauza kako nisam ništa stvarala iako mi je to nedostajalo. To je moja strast i ljubav, a čovek mora da živi svoju strast jer time održava balans u životu u kojem moraš raditi i neke stvari koje ti nisu baš potaman.
I onda mi se rodila prva unuka… I ponovo se rodila moja želja da pletem. Tada sam naučila da heklam, samouka sam, i shvatila sam šta sve mogu heklicom i koncem da napravim. Počela sam sa nehodajućim patikicama, tzv. „starkama“, nizale su se haljinice, kape, džemperi… Starke su bile „bum“. Odličan poklon za bebe. Pošto sam slike stavljala na fejsbuk, došle su i porudžbine, i tako sam počela polako i da prodajem. Takođe, radim i lutke i dečije odevne predmete. Osim toga, pravim mochila torbe (južnoameričke), razne torbe, rančeve, tašne, šešire…
Paradajz je prva igračka koju je Gordana Zoretić napravila
Kada ste počeli da radite heklane i pletene lutke, kako ste došli na tu ideju i koju lutku ste prvo isheklali i ispleli?
Gordana Zoretić: Na internetu sam videla šta sve može da se napravi heklanjem, mislim na igračke i lutke i shvatila sam da mogu da napravim skoro sve što vidim. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali kad ima talenta i ljubavi možeš čuda stvarati. Moja snajka je tražila da za poklon njenom sestriću napravim jednu igračku-paradajz, ja sam to uradila i videla da mogu. Onda su se nizale razne igračke, sve mi je bilo izazov i svaka naredna je sve lepše izgledala. Volim da stvaram uvek nešto novo, ne volim serijsku proizvodnju, tako da se svaka igračka razlikuje bar po nekom detalju od druge.
Heklati nije teško, a nije ni lako
Kako izgleda proces nastanka nekih od Vaših radova?
Gordana Zoretić: Proces nastanka… Dovoljno je da mi dete kaže: „želim to“ ili da se meni nešto svidi… Odmah se kupuje ili dopunjuje materijal, po potrebi konsultuje youtube, volja je uvek prisutna… Samo da je više slobodnog vremena.
Igračke se prave od pamučnog konca ili vunice, pune se silikonskim kuglicama koje su antibakterijske. Znači ne ugrožavaju zdravlje deteta. Mogu biti izuzetno mekane i prilagođene dečjim ručicama, idealno društvo za igru ili spavanje u krevecu. Pravila sam ih od sasvim malih 6-7 cm pa do velikih oko 40-45 cm. A lutke? Tek je to bio izazov. Opet na nagovor moje druge snajke koja je, moram priznati, više verovala u mene nego ja sama. Poslala mi je sliku lutke koju želi za ćerkin rođendan. Prelepa velika lutka koja samostalno stoji (visina oko 40-45cm), duge kose, kompletno obučena i obuvena… I ja sam je napravila. To je japanska veština izrade punjenih igračaka koja se zove amigurumi. Moje uzbuđenje kad sam je završila teško da se može meriti sa nečim, ali pozitivna reakcija drugih na nju samo mi daje podstrek da nastavim sa tim.
Da li je heklanje teško?
Gordana Zoretić: Koliko je teško? Pa, ne, nije mi teško, mada često nije ni najmanje lako. Iako nekad heklam pa param sve dok ne budem zadovoljna, nije mi teško. Iako je neke stvari zaista teško uraditi, ne odustajem već to smatram izazovom, a to znači da se ne predajem. Kažu da je heklanje i terapija, meditacija… Složila bih se sa tim. Sam proces rada je istovremeno i smirujući, ali i podiže adrenalin koji mi daje energiju da mi je nekad teško da ispustim heklicu iz ruke, pa često radim i do kasno u noć potpuno nesvesna kasnih sati.
Heklanje lutki je izazov na koji je Gordana Zoretić i te kako dobro odgovorila
Koliko je teško heklati lutke i koliko se to razlikuje od heklanja drugih predmeta?
Gordana Zoretić: Najteže je praviti lutke i potpuno je drugačije od izrade nekih drugih stvari, ali je i veliki izazov. Idealna igračka za decu, idealan poklon, stvar koja se čuva i sa kojom su dečije igre potpuno zanimljive i maštovite.
Da li kada radite lutku morate da je završite u cugu ili može da se radi onoliko koliko imate volje?
Gordana Zoretić: Uglavnom jedna lutka ne može da se uradi u cugu. Potrebno je nekoliko dana. U igri su slobodno vreme, komplikovanost proizvoda… Kod samostojećih lutaka treba rešiti žičanu konstrukciju, ima puno detalja koji traže dosta vremena, na primer, napraviti kosu dlaku po dlaku, heklanje cipelica i garderobe i još neke druge stvari…
Šta Vam je bilo do sada najteže da uradite, a šta najlakše?
Gordana Zoretić: Najteže je napraviti veliku lutku, koja sama stoji, ima tu puno detalja koje treba rešiti, dosta začkoljica, a najlakše all star nehodajuće patikice, valjda zato što ni sama ne znam broja koliko sam ih mnogo do sada uradila, mada su veoma zanivljive i pružaju bezbroj mogućnosti kreativnh ideja.
Heklate li i pletete li svakodnevno ili ne?
Gordana Zoretić: Heklam gotovo svakodnevno, nekad je to možda samo petnaestak minuta uz kafu, a nekad bude i po nekoliko sati. Zavisi koliko mi slobodnog vremena ostaje posle obaveza koje imam u toku dana, a pre svega, ja sam baka tri devojčice i to je na prvom mestu.
Gordana Zoretić inspiraciju nalazi na internetu ili među crtanim junacima
Šta Vam je sve i od materijala i od alata potrebno da bi nastala jedna heklana ili pletena lutka?
Gordana Zoretić: Da bi nastala jedna lutka, treba imati heklice raznih dimenzija, igle, markere, žice za konstrukciju, oči – nekad ih i sama napravim, a nekad stavim kupovne, razne konce i vunice, vatelin i silikonske kuglice za punjenje, razne ukrase, biserčiće…
Gde nalazite inspiraciju za Vaše radove?
Gordana Zoretić: Inspiracije ima na sve strane. Najčešće su to internet ili junaci crtanih filmova.
Da li sve radite sami ili imate pomoć?
Gordana Zoretić: Sve radim potpuno sama. U okruženju nemam ljude koji pokazuju interesovanje za ovaj rad ili se ne usuđuju da se upuste u ovu avanturu, mada bi od mene imali potpunu podršku i pomoć. Ima još vremena, moje unuke rastu.
Kako ljudi reaguju na Vaše radove?
Gordana Zoretić: Reakcije ljudi na moje radove su fantastične. Pohvale i divljenje primam svakodnevno i uživo i putem društvenih mreža, naravno i od zadovoljnih mušterija. Sve mi to daje krila da budem još bolja u mom stvaralačkom radu.
Imate li podršku porodice, prijatelja?
Gordana Zoretić: Zaista imam nesebičnu podršku ljudi koji me okružuju, porodice, prijatelja, poznanika i to mi mnogo znači.
Da li su ljudi zainteresovani da kupe Vaše rukotvorine i šta najčešće traže?
Gordana Zoretić: Postoji zainteresovanost ljudi za kupovinu mojih rukotvorina, najčešće su to punjene igračke i patikice za bebe, ali moram poraditi i na marketingu. Do sada sam se povremeno reklamirala na društvenim mrežama i to daje rezultate, ali smatram da je došlo vreme za nešto ozbiljniji marketing.
Ljudi se dive ručnim radovima, ali malo ko je spreman da ih plati koliko zaista vrede
Ukoliko neko poželi da kupi nešto od Vaših radova koliko ranije mora da Vas kontaktira?
Gordana Zoretić: Sve radim po porudžbini i potrebno je da se porudžbina izvrši najmanje desetak dana ranije kako bih proizvod blagovremeno isporučila. Ako je nešto komplikovanije onda treba i malo više vremena… Dogovaramo se.
Postoji li neka lutka koja je uvek u ponudi, što se kaže „na lageru“?
Gordana Zoretić: Nemam lutke „na lageru“. Ne stižem to da uradim a volim i da poklanjam. Sebi sam čvrsto obećala da ovo „vreme korone“ kad nema okupljanja, pametno iskoristim i napravim zalihe, pa kad dođu bolja vremena izložim to na nekom sajmu.
Koliko u proseku koštaju stvari koje Vi radite?
Gordana Zoretić: Cene se kreću od 800 pa do 5.000 dinara.
Da li se, po Vašem mišljenju, ručni rad dovoljno ceni?
Gordana Zoretić: Smatram da kod nas ručni rad nije dovoljno cenjen. Mnogi se dive, ali je malo ko spreman da plati odgovarajuću cenu. Mada u poslednje vreme imam utisak da se i to menja, pa, videćemo.
Gde ljudi mogu da se upoznaju sa tim što stvarate?
Gordana Zoretić: Za sada moje rukotvorine mogu da se vide isključivo na fejsbuku, stranica je: Kutak za lutak ili na instagramu: Kutak za Lutak. U skorijoj budućnosti planiram da se više eksponiram na sajmovima, festivalima… Samo da se steknu uslovi za to.
Fotografije ustupila Gordana Zoretić
.png)
.gif)
.gif)
