Nedostatak radne snage utiče na neizvesnost biznis planova

Gotovo da nema privrednika koji se nije suočio sa nedostatkom kvalitetne i adekvatne radne snage. Srbija već godinama ima problema sa manjkom lekara, varioca, kuvara, bravara, IT stručnjaka, vozača, a neretko se čuje da nam fale i konobari, pa čak i trgovci. Umesto da u privredi rade mladi, radnosposobni ljudi, sve više se ugovori o radu potpisuju sa penzionerima. Ako se ovo uzme u obzir ne čudi što mnogi biznis planovi moraju u hodu da se menjaju i što je danas mnogo teže predvideti opravdanost investicije nego pre 10-15 godina. O tome kako vide trenutno privrednu situaciju u Zrenjaninu razgovarali smo sa trojicom privrednika.

Samir Haliti, vlasnik poslastičarnice Sport i član Udruženja unije poslodavaca, ima 31 godinu. Uprkos tome, već 10-ak godina prati i poznaje prilike kako na lokalnom, tako i na širem tržištu. On je treća generacija u čijem je vlasništvu poznata zrenjaninska poslastičarnica “Sport”.

“Generalno ugostiteljstvo je doživelo priličan napredak u Zrenjaninu. Pre 10-ak godina u Zrenjaninu smo bili dosta iza zapada. Danas su neki lokali u Zrenjaninu i Srbiji sređeniji nego neki u inostranstvu. Mislim da smo što se uređenja tiče, prosečno iznad mnogih lokala u inostranstvu. To ne znači da su oni loši, a da smo mi dobri, nego je ovde, u ovom trenutku, jako bitno da je lokal sređen. Da ima skupe stolice, da je enterijer uređen. Na zapadu nisam stekao takav utisak. Tamo je bitno da su proizvod i usluga dobri. A sad, da li će stolica biti od 200 ili od 50 evra to tamo nije toliko bitno“, počinje priču Samir Haliti, vlasnik poslastičarnice Sport i član Udruženja unije poslodavaca.

Biznis plan postoji, ali je teško držati ga se

„Ovde se to dešava iz prostog razloga što neko krene da uredi prostor izuzetno lepo i onda svi hoće da idu tamo. Onda to povuče i ostale ugostitelje da urede svoje lokale. Čini mi se da se danas mnogo više ulaže u ugostiteljstvo nego ranije. Sada ljudi i više posećuju lokale. Ima i više lokala, a i procentualno više ljudi izlaze nego pre“, dodaje naš sagovornik.

Da bi se pokrenuo neki posao potrebno je da imate biznis plan. Međutim, on često puta mora da se menja. Ponekad i na samom početku poslovanja.

„S obzirom da smo se unapredili i da i dalje postojimo znači da investicije možemo da podnesemo. Što se tiče investicija, ja kada želim nešto da uradim, ne računam za koje vreme ću to isplatiti. Ja gledam da li to mogu da uradim ili ne mogu. Kada bih ulazio u kalkulacije za svaku investiciju, pošto oprema nije baš jeftina, onda bih uvek sebi mogao da nađem objašnjenje zašto je bolje da nešto ne kupim. Imam staru opremu koja je ok i dalje i to mogu da koristim pre nego da investiram u novu opremu. Ja ne gledam za koliko će mi se isplatiti investicija. Možda to nije pametno, ali ja tako radim. Mislim da bih mnogo manje ulagao kada bih drugačije razmišljao. Ako mogu da uradim nešto, ja to uradim, a ako ne mogu, ne uradim“, objašnjava Haliti.

Društvene mreže olakšale poslovanje

„Ni moji prethodnici nisu razmišljali kada su ulagali. Oni su često morali da pozajmljuju novac. Danas za to služe banke. Pričali su mi da se uvek kada se nešto investiralo to i isplatilo. Razlika između investiranja tada i sada ogleda se u tome da se informacije o tome da ste nešto promenili u poslovanju brzo širi. Tu su društvene mreže. Napravite par objava i odjednom svi reaguju na to. Ranije kada su ljudi radili nešto morali su da čekaju. Otvoriš nešto i onda čekaš da se ljudi naviknu na to. Sada je mnogo lakše. Ali, sada je potrebno mnogo više uspeha. Kažem, ja ne volim da razmišljam mnogo unapred. Gledam samo u neku blisku budućnost. Radim od sezone do sezone. Razmotrim šta mi je u tom trenutku neophodno i da li je moguće da to nabavim“, dodaje naš sagovornik.

U Zrenjaninu trenutno ima posla za one koji hoće da rade

Ponuda u poslastičarnici je uglavnom sezonskog karaktera.

„Potražnja za našim proizvodima je uglavnom stabilna. Mi u nijansama imamo izmene u ponudi. Menjamo po sezoni tek nekoliko vrsta sladoleda i kolača. Izbacujemo ono što najslabije ide. Tržište u Zrenjaninu je takvo da dobar deo onoga što vidite na nekom sajmu  ne možete da implementirate ovde. Cene naših proizvoda se kreću u rasponu od 60 dinara za kuglu sladoleda do 180 dinara, koliko košta najskuplje parče torte. I onda ne možemo da implementiramo sve inovacije i poluproizvode koji su na svetskom nivou, jer mi to ne možemo da prodam u Zrenjaninu. Mi smo se pozicionirali kao poslastičarnica koja nema visoke cene, ali je frekvencija robe i ljudi malo veća“, kaže Haliti.

„U principu mi imamo rast svake godine i iz godine u godinu nam se povećava i posećenost. Svake godine i investiramo. U prethodnih 6-7 godina nismo imali pad prodaje. Ne znam tačno koliki su nam troškovi. Oseti se da sada ima para u gradu. Velike firme su se otvorile. E sad, drugo je pitanje kakva su to radna mesta, ali svako ko hoće da radi može da radi u Zrenjaninu. Kad ljudi imaju izbora onda za svaku sitnicu odlaze sa posla“, dodaje vlasnik poslastičarnice Sport.

Nedostatak kvalitetne radne snage

Pronaći dobrog radnika nije ni malo lako.

„Ja ne znam šta znači biti loš prema nekome. Razgovorom se sve rešava. Nebrojeno puta sam sedeo i razgovarao sa radnicima, čak i ako imaju problem sa kolegom. Ja ih savetujem kako i šta treba da rade. Mi dve-tri godine za redom vodimo zaposlene u akvapark. Kada smo se adaptirali svi su primali uredno plate iako nismo radili mesec i po dana. Isplate zarada su redovne. Dnevnice nisu tako male. I pored toga se opet nekako kuburi sa zaposlenima. Dosta često se menjaju“, kaže Haliti.

„Nedavno sam imao primer da je dečko hteo da ide na 18. rođendan kod neke devojke. Ja sam rekao da može da izađe ranije sa posla, da ću ga pustiti, ali da ne može na početku smene da ode. Niko od kolega ga nije menjao i on je samo rekao „ja idem“. Rekoh „idi, zdravo“. Sutradan je bilo „jao, nije trebalo to da uradim“, ali ja sam rekao „uradio si, šta si uradio“. I onda su i kolege tražile da ga vratim na posao. Ja sam ga vratio, ali sam procenat od njegove plate podelio njegovim kolegama koji su radili u smeni i to je to. Rekao sam mu ako želiš tako, onda ok možeš da se vratiš“, objašnjava naš sagovornik.

Zaposleni mogu da idu na odmor kad god im to odgovara

„Ima ljudi koji dođu i hoće da rade. Njima se odmah poboljšaju uslovi. 40 posto radne snage čine ljudi koji su loši. Ne zadržavaju se, svađaju se sa kolegama… To je posledica toga što imaju izbora. Ako mogu da biraju izumeđu dva posla koja su slična, onda rade svašta. Ova godina je najteža. Kada pogledam koliko je ljudi došlo, radilo nekoliko dana i otišlo… Jednostavno dođe neko hoće da radi da zaradi recimo za Exit i kad zaradi to on ode. A mi ih obučavamo… I meni i kolegi je toga već preko glave“, kaže Haliti.

Zbog  manjka radne snage i poslodavci su prinuđeni da menjaju uslove poslovanja.

„Pre 5, 6, 7 godina naši zaposleni u sezoni nisu mogli da idu na more. Ja sada imam sistem ko god hoće bilo gde da ide na odmor, može. Zapošljavamo malo više radnika i onda puštamo zaposlene na odmor. Jer zato se i radi, da bi se nešto lepo uradilo u životu. Da bi se otišlo negde na more, na neko putovanje. Retko kad se desi i da neko od zaposlenih ne može da ide na odmor u trenutku kada to želi. To je samo  ako je ugroženo poslovanje. Uglavnom može sve da se iskombinuje“, tvrdi naš sagovornik.

Promene u visini zarada u Zrenjaninu

Promene na tržištu radne snage neminovno dovode do povećanja zarada.

„Mi smo ove godine povećali dnevnice. I to nismo povećali za pet posto, nego značajnije. Jer se i promet povećao. Sa druge strane imate kompanije koje se bave nekom drugom vrstom proizvodnje. Tamo su ljudi pre godinu i po dana imali plate recimo od 25.000 dinara. Danas niko za tu platu neće ni da pomisli da radi. Te kompanije su u većem problemu od nas, jer mi imamo direktnu korist kada ljudi imaju više para i veće plate“, dodaje vlasnik poslastičarnice Sport.

Sve je manje adekvatne radne snage

„Kada su u pitanju zaposleni dosta se oseti i to što mnogi odlaze iz zemlje. Ja sam letos bio u Grčkoj. U restoranu u kojem smo sedeli od pet konobara troje njih je bilo iz Srbije. U kafiću isto. Bilo gde da se ide po Evropi mogu da se sretnu naši ljudi. Kažu mnogi da ljudi odlaze po Evropi čak i iz Hrvatske. Ja se ne bih poredio sa Hrvatskom. Iz Hrvatske mogu svi da odu, jer su oni već u EU. Iz Srbije ne mogu. Ne bih baš bio tako siguran da ovde, kada bi svi koji žele i mogli da odu, ne bi zaista i otišli negde. Ne znam kako će to ići. Hitno treba zaustaviti taj odliv. Jedan momak koji je radio kod mene je nedavno otišao na brod, jedan u Nemačku… Ako se uskoro generalno ne povećaju plate ne znam šta će biti kod nas“, kaže naš sagovornik.

Parafiskalni nameti opterećuju privredu

Osim nedostatka radne snage, više od decenije unazad privrednicima probleme zadaju i parafiskalni nameti.

„Po meni su to neki nameti koji ne služe nikakvoj svrsi. Mene lično izuzetno nerviraju sanitarne knjižice. One se plaćaju, a nisu jeftine. Ja tokom godine treba da platim između 20 i 30 sanitarnih knjižica. U mojoj firmi važi pravilo da zaposleni plaća prvu sanitarnju knjižicu, a svaku narednu plaćam ja kao poslodavac. Kada se poredimo sa razvijenim zemljama vidimo da to kod njih ne postoji. Ako je neko danas zdrav i prođe sanitarni pregled ne znači da se on neće razboleti za dva dana. To se navodno radi da se pronađe kliconoša. Ako je neko bolestan i ode kod lekara, lekar može da ga uputi na vađenje brisa i da se tada utvrdi da li je kliconoša ili nije tj. da li može ili ne da radi u ugostiteljstvu“, objašnjava Haliti.

„Sanitarni pregledi se rade na svakih šest meseci. Oni koštaju oko 2.000 dinara po osobi. Znači za jednog zaposlenog ja treba da platim 4.000 dinara godišnje sanitarni pregled. A ponavljam, mislim da on ne služe svrsi. Neće sprečiti bolesnu osobu da radi ako se razboli nakon što pređe sanitarni pregled. Ne kažem, ima dosta propisa koji moraju da postoje. Kao što su recimo analize hrane. To se ne dovodi u pitanje. A ovo stvarno ne razumem. Kada mi dođu nadzorne inspekcije ja sa njima svima pričam. I oni se često slažu sa mnom. Ali ti neki propisi nisu nešto na šta možemo da utičemo ni ja, ni oni“, dodaje naš sagovornik.

Strane investicije pokrenule privredu u Zrenjaninu

Da su se uslovi privređivanja u Zrenjaninu promenili u odnosu na period od pre 10-15 godina potvrdio nam je i Dragoljub Bjeloglav, predsednik ZREPOK-a i vlasnik kompanije PerSu.

„Privredni ambijent i intenzitet privrednih aktivnosti u poslednje 3-4 godine je veći nego što je to bilo ranije. Najavljeno je dosta velikih stranih investicija. Neke su se već realizovale, kao što je Essex, dolazi velika kineska kompanija. To ukazuje da su privredne aktivnosti u zamahu, i to se može videti na svakom koraku. Ako gledamo intenzitet saobraćaja, izgradnju stanova, cenu kvadratnog metra, nivo nezaposlenosti. To su neki pokazatelji da su investicije povećane i da je stanje u privredi bolje u poređenju sa periodom od pre nekih 10-15 godina. Ali, moramo da kažemo da smo tada živeli u vreme svetske ekonomske krize koja je imala uticaja i na naš grad i na čitavu zemlju možda i više nego što smo to tada videli i prihvatali“, kaže Dragoljub Bjeloglav, predsednik ZREPOK-a i vlasnik kompanije PerSu.

„Naravno, ekonomski boljitak nije onoliko bolji koliko bismo mi želeli. To se može videti preko prosečnih zarada. Nikako da pređemo tu magičnu cifru od 500 evra. Ako govorimo koknkretno o Zrenjaninu najveći uticaj na ova privredna dešavanja su imale strane investicije. Moglo bi se reći da su ti uslovi koji su privukli strane investicije doprineli toj privrednoj klimi. Pre 3-4 godine su bile stimulacije koje su se davale i stranim i domaćim investitorima po pitanju novozaposlenih. Radilo se o umanjenju  dela poreza i doprinosa za zapošljavanje novih kadrova i ljudi sa biroa. Ostale subvencije i poboljšanje privrednog ambijenta nisu uticale toliko na poboljšanje poslovne klime“, dodaje naš sagovornik.

Kupuje se više, ali i dalje su to samo osnovne životne namirnice

„Prosečan račun u trgovini je pre 7-8 godina bio mnogo niži nego sada. Sigurno za 25 do 30 posto, barem kod nas u maloprodajnim objektima. Ljudi sada kupuju više. Istina to su i sada većinom osnovne životne namirnice. Daleko od toga da smo mi ušli u neku zonu luksuza pa da možemo da kupujemo premijum brendove i skupe stvari, ali su to sada možda veće količine“, kaže Bjeloglav.

Izvesno je jedino da je u gradu više novca u opticaju nego ranijih godina.

„Domaći privrdnici nemaju nešto čime bi mogli da se pohvale po pitanju poslovnog ambijenta. Najveći problem predstavljaju ti parafiskalni nameti. Počev od obaveznog članstva u Privrednoj komori Srbije do ukidanja poreskog kredita 2014. godine ako se dobro sećam. Mi sada plaćamo porez na investicije tj. na ulaganja koja imamo u osnovna sredstva, opemu, imovinu. To nas u neku ruku stavlja u nepovoljan položaj u osnosu na strane investitore koji su veliki. Bilo bi fer reći da nisu ti poreski krediti za investicije ukinuti za sve. Ali, je granica preko koje možemo da koristimo poreski kredit podignuta i to je sada milijardu dinara. To većina privrednika ne može da dostigne. Tako da smo mi u nepravednom položaju u odnosu na velike privredne subjekte koji su mahom strani investitori“, kaže vlasnik PerSu-a.

Revizija biznis plana obavezna tokom njegovog trajanja

Izvesnost biznis planova je sada manja nego pre 10-ak godina.

„Sve se ubrzava. Dinamika društvenih, političkih, privrednih promena je mnogo veća nego pre 10-ak godina. U eri interneta, komunikacija, gde su sve informacije dostupne, gde se inovacije svakodnevno produkuju teško možemo da sa velikom preciznošću predvidimo šta će se dogoditi za 5 godina. Obrise nekih poslovnih planova možemo da sagledamo. Ipak, bez obzira na kvalitet izrađenog biznis plana, potrebno je da se radi revizija u nekoj dinamici u zavisnosti od industrije kojom se neki privredni subjekat bavi“, objašnjava naš sagovornik.

„I ranije su postojali rizici. U ovom trenutku, ne samo u Srbiji, već i u celom svetu se to mnogo brže menja. Biznis planovi moraju da se prave tako da se oni u većini slučajeva, govorim o malim i srednjim preduzećima, ne govorim o investicijama u šoping molove, budu isplativi što brže. Mora se ići sa konzervativnim pristupom prilikom određivanja isplativosti investicije i mora se raditi kontinuirana revizija poslovnog procesa koji treba da dovede do te investicije. Konzervativni pristup znači da se predviđa najgori scenario. Da ne idemo previše optimistično. Naravno, ne treba gledati uvek sve crno, jer onda ne bismo ni ulazili u investicije, ali mora da se vodi računa da svi ti parametrki koji su uključeni budu realni. Pa čak i malo ispod toga. Da nas krajnji rezultat iznenadi“, kaže vlasnik PerSu marketa.

Lokalne samouprave često ne vode računa o tome da li privrednik može da podnese namete

Teret poslovanju čine brojni propisi koji, po mišljenju privrednika, ne bi trebalo da postoje.

„Od lokalnih parafiskalnih nameta tu su taksa za isticanje firme, komunalne takse za zauzeće javnih površina koje se menjaju iz godine u godinu. Lokalnim samoupravama je dato pravo da one mogu da donose odluke vezano za to i tu se ne vodi mnogo računa o tome da li privreda to može da podnese. Ja ne kažem da to nije potrebno i da bi svaki grad trebalo da raspolaže sa što većim budžetom da bi svi građani bolje i kvalitetnije živeli, jer ima dosta investicija koje lokalne samouprave treba da urade, a nemaju novca. Međutim, treba tu voditi računa da li privrednici koji pune taj budžet mogu da izdrže sve to“, precizira naš sagovornik.

„Pomenuo sam PKS gde smo mi bili pokrenuli inicijativu za zaštitu ustavnosti. Međutim, ta inicijativa je od strane Ustavnog suda odbijena pre nekoliko meseci. To članstvo je obvezno, iako smo mi mišljenja da ne bi trebalo da bude obavezno. Međutim, čak i ako je obavezno ta članarina bi mogla da se pravednije rasporedi. Mi danas imamo situaciju da privredni subjekti čija je snaga različita i po 100 puta, plaćaju isti godišnji iznos članarine. Mislimo da to nije pravedno. Podržavamo postojanje i rad PKS i želeli bismo da ona što više pomaže privredi kako u zemlji, tako i u inostranstvu, ali mislimo da bi budžet koji su opredelili za funkcionisanje, mogao drugačije da se rasporedi“, kaže Bjeloglav.

„Imamo sada situaciju da je fond za zarade potpuno isključen prilikom merenja ekonomske snage preduzeća. Mišljenje nas, koji radimo u privatnom sektoru, je da fond zarada i te kako odslikava snagu privrednog subjekta. To su neki predlozi koji smo im slali i nadamo se da će u nekom naredom periodu to i da prihvate“, dodaje naš sagovornik.

Ukidanje poreskog kredita umanjilo razvoj proizvodnje

Investiranje u inovacije je prilično skupo za privrednike.

„Rekao sam da je ukidanje poreskog kredita dosta umanjilo investicije domaćeg privatnog sektora. Mi sada plaćamo 15 posto na svaki dinar koji investiramo. Zato su investicije domaće privrede dosta manje, jer je za nas to skupo. Pokrenuli smo inicijativu da se to preispita, ukine ili da se ta granica od milijardu smanji na nešto niže. Nadamo se da ćemo i u tome uspeti. Pored ovih lokalnih nameta koje ima ne samo naša lokalna samouprava, nego i sve ostale, imamo i neke nove propise. Konkretno prema Zakonu o smanjenju rizika i vanrednih situacija uvedena je obaveza privrednim subjektima da naprave elaborat o smanjenju rizika i ponašanju i postupcima u slučaju vanrednih situacija i katastrofa. Ti elaborati, po našim informacijama, uopšte nisu jeftini. To mogu da rade samo određene sertifikovane kuće, što dodatno poskupljuje izradu. I to će biti još jedan namet koji će uticati na našu profitabilnost“, kaže Bjeloglav.

„Takođe, i Srbija putevi su podigli taksu za pristup putevima, a po Zakonu o korišćenju javnih dobara. I to veoma mnogo, kako je rekao jedan naš član i više od 10 puta. On umesto  4.200 sada plaća 45.000 dinara mesečno zato što se priključuje iz firme na državni put. Po osnovu tog zakona lokalne samouprave mogu za svaku firmu na lokalu da naplaćuju od 500 do 800 dinara po kvadratnom metru zato što se firma priključuje na put. To su sve nameti koji opterećuju privredu i koji nas brinu. Dinamika promene propisa kako na lokalu, tako i na republičkom nivou i te kako utiče na biznis plan. Jer ako imate slučaj da vam neka obaveza, kao što je sada učinjeno, skoči za 10 puta, teško je da se to ne odrazi na vaš biznis plan i da se on ne promeni“, objašnjava naš sagovornik.

Lokalni propisi se razlikuju do grada do grada

Mnogi lokalni propisi se razlikuju od grada do grada, pa se privrednici često unapred pripremaju za eventualne nove namete.

„Mi smo kod nas morali da preuredimo izloge gledajući dugoročno. U Novom Sadu je uvedena taksa za lepljenje reklamnih poruka na izlozima maloprodajnih objekata ukoliko ta reklamna poruka na kojoj piše ime firme ili se nalazi logo firme zauzima više od 40 posto ukupnog izloga. Mi smo natpise smanjivanli da bismo to ispoštovali, jer taksa nije uopšte mala. Verovatno će se neko setiti da to prepiše i ovde ili u Kikindi ili u nekoj drugoj lokalnoj samoupravi. I onda smo mi da bismo obezbedili jednobraznost u bredndiranju naših objekata uzeli tu odluku kao reper. Mada, moram da kažem da se u Zrenjaninu u ovom trenutku to ne plaća, ali mi smo uradili tako da budemo spremni ako se neko seti da i to uvede“, kaže Bjeloglav.

Kvalitetne radne snage nema dovoljno

Nedavno je stigla vest da je jedan trgovniski lanac u Srbiji raspisao konkurs za zapošljavanje penzionera u trgovini, jer je radne snage sve manje.

„Što se tiče kadrova tražnja za kvalitetnom radnom snagom je jako velika. Delom je na to uticala migracija u zapadne zemlje, što se dešava ne samo kod nas, već i u zemljama koje su u EU, a delom povećana privredna aktivnost. Sada smo došli prvi put da je nezaposlenost najmanja u poslednjih 10 godina. Ono što smo već preduzeli kroz inicijative jeste da se kadrovi obrazuju u skladu sa potrebama privrede u narednom periodu. Teško je doći do kvalitetne radne snage i mi se sve više bavimo proizvodnjom neophodnih kadrova. Trudimo se da pronađemo ljude koji imaju ispravan stav prema poslu i životu, pa da u skladu sa njihovim afinitetima napravimo radnika za to radno mesto za koje nam je potreban radnik“, kaže naš sagovornik.

„Postoji ideja i da se krene sa edukacijom roditelja koji su to sve kadrovi koji će biti potrebni ovom gradu. Da ne pustimo decu samo da odu na profesionalnu orijentaciju  u NSZ. To su deca od 14-15 godina i možda nemaju informacije šta znači biti mesar, kuvar, konobar i kolike su trenutno plate za ta zanimanja, kolika je palata električara, molera, keramičara… Mislim da nam previše dece odlazi na opšte smerove i gimnazije nego što će nam biti potrebno. Preveliki broj te dece koji provedu četiri godine u gimanziji mora da radi neke poluprekvalifikacije koje sigurno nisu kvalitetne kao kada bi prošli kroz ceo ciklus formalnog obrazovanja i završili te stručne smerove. Ne samo po pitanju zanata. Sigurno je da bi ranije mogli da dođu do posla i da bi ranije sami sebi da obezbede samostalnost“, dodaje Bjeloglav.

Da li ćemo na kraju godine imati prosečnu platu od 500 evra?

Bliži se kraj godine, a sa njim i rok koji su političari koji obavljaju najviše funkcije u državi postavili za dostizanje iznosa od 500 evra za prosečnu zaradu.

„Ekonomisti kažu da je teško da prosečna plata do kraja godine dostigne visinu od 500 evra. Mi računamo da su i predsednik i ministar finansija ozbiljni ljudi. Oni kažu da je to moguće i da će decembarska plata biti tolika. Sačekaćemo i to da vidimo. Ja bih, ali i svi ostali privrednici bismo voleli to. Veći novac u opticaju daje veću mogućnost za bolje poslovanje“, kaže vlasnik PerSu marketa.

Kako funkcioniše Poslovni savet u Zrenjaninu?

Zrenjaninski privrednici su uspeli da ostvare komunikaciju sa lokalnom samoupravom.

„Mi u ZREPOK-u ne bismo bili iskreni ako bismo rekli da nemamo komunikaciju sa lokalnom samoupravom i da ne ukazujemo na probleme koje imamo i da nismo saslušani za naše inicijative. To dokazuje i Poslovni savet koji je formiran krajem prošle godine na osnovu inicijative ZREPOK-a. On je formiran upravo onako kako smo mi hteli da se formira i po pitanju sastva i po pitanju tema kojima će se baviti. Sastaje se jednom u dva meseca, obrađuje teme koje su interesantne privredi. Na tim sastancima mi dajemo predloge koji se tiču ne samo tekućih pitanja, već i za pitanja koja su važna za strateški razvoj Zrenjanina“, objašnjava Bjeloglav.

„Na jednom od sastanaka smo dali predlog da grad formra tim koji će sačiniti strategiju razvoja privrede i obrazovanja. Cilj je da se formiraju takvi kadrovi u Zrenjaninu, koji je u neku ruku regionalni obrazovni centar, kako bi se obezbedila kvalitetna radna snaga za investicije koje nam predstoje. Kako domaće, tako i strane. Naišli smo na razumevanje“, dodaje naš sagovornik.

Privrednici očekuju da se i njihov glas čuje

„Naravno, Poslovni savet treba da postane navika i komunikacija mora da bude još bolja. Da sve odluke koje se donesu prvo moraju da prođu kroz Poslovni savet, kako bi se dobilo njegovo mišljenje. Još smo u nekom razvoju. Ono što je bitno jeste da smo obezbedili redovnost održavanja tih sastanaka i da postoji dobra volja obe strane da se učini maksimum. Mi ćemo sigurno kroz Poslovni savet i kroz ZREPOK pokušavati da korigujemo sve odluke koje nisu u skladu sa našim poimanjem. Pogotovo kod tih parafiskalnih nameta. Pokušavaćemo da izdejstvujemo preko regionalne privredne komore da oni ako mogu da promenimo članarinu, da vidimo šta možemo da promenimo oko izrade elaborata za postupanje u vanrednim situacijama. Dali smo predlog da se oko formiranja narednog budžeta malo pravednije rasporedi porez na imovinu. I to su stvari koje smo već pokrenuli“, precizira Bjeloglav.

Ceo region se bori sa odlaskom dobre radne snage 

Da je u današnje vreme teško predvideti poslovanje uverava Ćazim Hodžaj, vlasnik pekare „Zlatni klas“.

„Naša zemlja, ustvari ceo region se u poslednjih nekoliko godina suočava sa jako velikom migracijom. To ne kažem samo ja, već sve institucije koje se time bave. Imamo jako veliki odliv radnosposobnih mladih ljudi. Najveći gubitak za jedno društvo jeste upravo gubitak mladih ljudi. Jer mladi su nosioci svega što dolazi dobro. Oni su potrošačko društvo, oni su ti koji menjaju okolinu, koji stvaraju, rade, formiraju porodice, podižu nove kuće… Ceo ovaj prostor gde se mi nalazimo, sve zemlje imaju isti problem. Odliv radno sposobnog stanovništva. Samim tim opada i potrošnja. Zbog toga su svaka nova ulaganja nepredvidiva. Vi ne možete da širite kapacitete u jednom području gde broj stanovnika, i to onih koji su najvredniji za jedno društvo, konstantno opada. A to su, kažem, mladi ljudi“, kaže Ćazim Hodžaj, vlasnik pekare „Zlatni klas“.

„Mi se prvi put u poslednjih nekoliko godina susrećemo sa jednom ravnom linijom u poslovanju. Nema rasta privrednih kretanja, mi ne planiramo neke nove investicije upravo zbog toga. Gde da plasiramo taj naš proizvod. Hleb je proizvod koji se koristi i prodaje dnevno i mi možemo da ga plasiramo u okolini od 100 kilometara. Sa ovim problemom se suočavaju i Novi Sad i Kikinda… Sela izumiru. Prvi put kažem nemamo rast u privređivanju. Čak mislim, ako sve analiziram da možda nismo ni trebali da pravimo toliko velike kapacitete koje smo uradili. Jer jednostavno nemamo kome naše proizvode da plasiramo. Stariji ljudi manje jedu, ne troše mnogo hleba. Što zbog zdravlja, što zbog toga što ne troše toliko kalorija“, dodaje naš sagovornik.

Problem radne snage je i to što školstvo ne prati potrebe privrede

Srbija se suočava sa dvostrukim problemom.

„Imamo veliki odliv radnosposobnog stanovništva, a prirašataj nam je mali. Najveći se vakum napravio kod nas. Ja dosta putujem. Najveći problem sa odlivom stanovništva imamo mi i Hrvatska. I Rumuni odlaze na zapad, ali ja sam u njihovim selima video da ima mnogo dece. Stvarno ne vidim više nikakv interes da ulažemo dalje i da se širimo. Možda dođu neka stabilnija vremena. Ali, u ovih poslednjih pet godina čak ni ja nisam očekivao da će doći do ovakvog odliva stanovništva. Na kraju krajeva, možemo da vidimo po statistici koliko je Zrenjanin nekada imao stanovnika, a koliko sada. Da ne pričamo o Mužlji, Aradcu, Belom Blatu… U Međi gde sam ja odrastao nekada je bilo oko 2.000 stanovnika, a danas ih ima 500-600. To su jako loša dešavanja“, objašnjava Hodžaj.

„Neizvesnost je velika. Posebna je priča koliko vi danas na tržištu radne snage imate neadekvatnu radnu snagu. Školstvo ne prati privredu. Mi i dalje u školama imamo neke smerove koji ne prate ekonomiju koja radi u Srbiji. Tek ćemo se u narednom periodu suočiti sa posledicama toga. Mislim da će biti teže i neizvesnije nego što je sada. Nama su spas mašine. Idemo na automatizaciju proizvodnje, jer vi danas nemate ni pekara, ni buregdžije… Svi su otišli ka zapadu. Razloge za to treba da da struka. To je jedno teško pitanje. Ja nisam za to stručan ali mislim da pod hitno mora nešto da se menja u društvu kako bismo zadržali mlade da ovde stvaraju porodice. Jer stvarno ćemo se naći u velikom problemu“, dodaje naš sagovornik.

Privrednici preživljavaju, za sada nema priče o konkurenciji

Slične probleme imaju svi pekari u okruženju.

„Mi smo u kontaktu sa svim pekarima u okruženju. Svi imamo isti problem. Naše aktivnosti i privređivanje smo sveli na preživljavanje. Svesni smo šta nas je snašlo i da dolaze još teža vremena. Uklapamo se koliko možemo. Nema tu više govora o konkurenciji. Nema tu neke borbe, jer nemate za šta da se borite. Drugo je da vi imate tamo neki kolač do kojeg borbom morate da stignete. Naša borba se ne vodi ni do kakvog kolača. Migracija, koja je zahvatila naše društvo odraziće se na sve. U svakoj grani privrede će se to jako osetiti. Danas smo suočeni da u zdravstvu već imamo alarmantnu situaciju. A ne u pekarstvu…“, dodaje Hodžaj.

„Mi nismo bogata zemlja da bi država mogla da se odrekne prihoda. Nema odakle da ubira poreze i prihode nego od privrede. Ja iz godine u godinu vidim samo da na taj način povećavaju pritisak, a ne da ga smanjuju. Realni prilivi su sve manji i manji i onda država ili mora da se zadužuje ili će još više da stiska privredu. Kada je država uzela deo penzija od penzionera i deo plata od radnika, što bi štedela privredu? Nema tu nikakve logike. Država se bori da svoj aparat održi. Njeni porezi i nameti su iz godine u godinu sve veći. Jer verovatno tako moraju da rade. Tu ne očekujem da se išta promeni. Od koga da uzimaju ako ne od privrede“, pita i zaključuje na kraju razgovora Ćazim Hodžaj.

Jaka i zdrava preduzeća osnov su zdrave privrede. Od toga korist imaju i zaposleni i vlasnici firmi i država. Međutim, bez kvalitetne radne snage o jakoj privredi teško da možemo i da govorimo. Zbog toga je zadatak nadležnih da u što kraćem roku reše problem odlaska radno sposobnog stanovništva iz zemlje.