Stanje jednog društva opisano u poeziji telentovane srednjoškolke Dunje Srdanov

Učenica Zrenjaninske gimnazije, Dunja Srdanov, jedna je od najtalentovanijih mladih osoba koje sam upoznala u poslednje vreme. Njen realističan pogled na svet, sa kojim sam se susrela prilikom čitanja nekoliko pesama, pravo je osveženje u „moru“ onoga što svakodnevno konzumiramo u medijima i na društvenim mrežama.

Na dogovoreni susret, sedamnaestogodišnja gimnazijalka je došla sa knjigom Milana Rakića u rancu, naglašavajući mi i da paralelno čita Bodlerovo „Cveće zla“. Razgovor smo usmerile na otkrivanje njenog talenta, spoznaju sebe i onoga čime želi da se bavi, na podršku roditelja i prijatelja.

dunja srdanov mlada pesnikinja zrenjanin — Dunja Srdanov

– Talenat je u meni otkrio moj deda, još u vreme kada sam imala četiri godine. On je i bio taj koji je zapisao moj prvi stih „Mašnice cvet tako je lep, izgleda će obići ceo svet“. Od tog doba ne prestajem da pišem, a reči su svuda oko mene. Volim da ih kombinujem tako da imaju smisla, da se rimuju. Kasnije, i moji roditelji su se uključili u zapisivanje onoga što sam izgovarala, započinje priču Dunja Srdanov. – I kroz vrtić i školu, nastavila sam da pišem, ali nisam to pokazivala drugima. Tek u osmom razredu, moje pesme su videli ljudi iz mog okruženja. Bilo je to na kraju osnovne škole, na proslavi mature. Prvi put je moja pesma izašla među ljude. Tada se desila neka prekretnica, počela sam aktivno da učestvujem na konkursima, da šaljem pesme u specijalizovane časopise.

Pesma koju je na maturi čitala pred drugarima iz razreda i nastavnicima, pokazala je koliki talenat nosi u sebi. Uspela je da o svakome kaže po neku reč, i da tako zaokruži osmogodišnje putovanje u jednu lepu uspomenu. Samopouzdanje se konačno oslobodilo, bila je na početku ozbiljnije etape na svom stvaralačkom putu.

– Trenutno sam okrenuta temama koje nisu baš optimistične, što nije zavisilo od mene. Moj izbor je realističan pogled na svet, a taj isti svet danas ne vrca od optimizma i vedrih stvari. Dakle, trenutna situacija, atmosfera i prilke u kojima živimo, diktiraju ton mojih pesama. Rekla bih da ono što je danas realno, nije toliko sretno. Takva je situacija. Međutim, ima i drugačijih radova. Svoje radove delim na srećne, tužne i poučne. Ako me pitate na koji način poučne, mogla bih to uporediti sa onim što radi Marko Šelić Marčelo. Skrećem pažnju na društvene probleme i način na koji bi se oni mogli rešiti. Jer, puko kritikovanje i kukanje nas ne može odvesti daleko.

ODRASTANJE UZ BODLERA, RAKIĆA I DISA

Dok na jednoj strani piše, na drugoj traži inspiraciju čitajući knjige ozbiljnih autora.

– Trenutno čitam „Cveće zla“ Šarla Bodlera, a u rancu ovih dana nosim knjigu Milana Rakića. To nisu „najsretniji“ pesnici, ni njihovi životi, ni njihova poezija, ali izuzetno lepo koriste i kombinuju reči. Iako ne govore o lepim temama, oni maestralno kombinuju reči. Volim da čitam i Disa. Pitali ste me za lični stil… Nemam još uvek neki svoj stil. Pokušavam svašta u pesmama, još uvek eksperimentišem, ali ako bih mogla da uporedim način pisanja sa onim što su uradili veliki pisci, onda su to Rakićeva dela. Trudim se da pišem u tom stilu, pravcu, a kuda će me to odvesti i kako će se sve razvijati kroz vreme, videćemo. Ono što mi je zasad bitno, jeste to da moja dela izazivaju emociju u ljudima. Ima onih koji se nakon čitanja moje poezije ili proze, zapitaju u kakvoj se situaciji nalazimo. Ima čak i onih koje sam rasplakala svojim pesmama.

Klupko potencijala koje ova mlada devojka u sebi nosi, nedavno je počelo da se odmotava u dobrom pravcu. Njeni radovi stigli su u Vukovu zadužbinu, pravo u ruke našeg istaknutog književnika i istoričara, Dr Miodraga S. Matickog koji je izrazio želju da upozna ovu mladu pesnikinju i da joj pruži savete kako da poboljša svoj rad. Osim toga, snažnu motivaciju dobila je prilikom da u „Književnim novinama“ Udruženja književnika Srbije, objavi jedno svoje delo.

-Ja sam jedan od autora, moja pesma je u njihovom glasilu, zborniku. Bila sam najmlađa u tom krugu književnika. To su stariji ljudi, pesnički ostvareni, i zato mi je drago što sam imala priliku da pred svima njima pročitam moju pesmu, kaže Dunja.

Njeni vršnjaci nisu mnogo zainteresovani za pesničko stvaralaštvo. Danas, kada su mladi u velikom broju okrenuti modernim, instant vrednostima i novim tehnologijama, pisanje pesama može da zvuči „dosadno“. Moja sagovornica kaže da ne dobija „ni sretnu, ni nesretnu reakciju“. Zato se oslanja na krug odabranih prijatelja, istomišljenika koji su uvek spremni da pročitaju njeno novo delo, i da daju iskren komentar.

Kako vreme odmiče, Dunja vidi razliku u svom napretku. Želja joj je, kaže, da taj svoj razvojni stvaralački put tako i predstavi u prvoj knjizi.

– Vrlo sam zainteresovana i uzbuđena kada razmišljam o tome. Od početka mog stvaranja do danas, vidi se napredak, u smislu obrade tema, kombinovanja reči, rimovanja. Tako bi i pesme u knjizi koju planiram da izdam, trebalo da budu hronološki poređane, jer će tako biti vidljiv proces napredovanja. Počela sam da razgovaram na tu temu sa roditeljima, oni mi zaista daju punu podršku. Zamišljam već dugo priliku da javnosti prezentujem svoju knjigu. Pokušala sam da se približim javnosti objavljivanjem nekih svojih radova na društvenim mrežama, ali mi se ne dopada to što ljudi uzimaju tuđe autorsko delo i potpisuju ga kao svoje. Iz tog razloga sam prestala da delim svoja dela na mrežama. Ne patim od toga da moje ime treba da se ističe, samo još uvek nisam spremna da se borim na tom polju, kaže Dunja.

Na kraju susreta je napomenula da će pored izdavanja knjige, možda otvoriti i svoj blog. Možda će na taj način motivisati i one mlade koji pod teretom modernog skrivaju svoje talente, svesni činjenice da su tradicionalne vrednosti u krizi. Na kraju, u procesu razvoja, svi oni spoznaće da je ono što rade, zapravo prava i neprolazna vrednost.

PORUKA

On leži u bolnici već gadnih godinu dana,
Ima rak i bori se sa životnim manama.
Ljudi okolo gledaju kako mu se život gasi,
Niko ne može da uradi ništa da ga spasi.
Jer ovo je Srbija, država koja živi u prošlom veku,
I nema para da leči bolesnu decu.
Šaljemo sms poruke da spasimo živote,
Da se ode do drugog kraja sveta, da se spase te strahote,
Da se oslobode muke, da mogu i oni normalno da žive,
Ili bar da se spasu od te strašne pogibije.
Ali sad nam je i ta poruka postala skupa,
Računamo da je šalje neka druga grupa.
„Ne moram svaku poruku da pošaljem baš ja”,
„Neće sigurno od cele nacije faliti baš ta moja“,
Ali hoće, razmisli, šta ako fali još jedan glas,
Još jedna poruka, baš tvoja, za njegov spas.
Odvoji dinar koji tebi ne znači ništa,
Da spaseš neko dete od večnog lovišta.

Samo pomisli da si u njegovoj koži,
Da ti život zavisi od nečije dobrote.
Spasi nekog te đavolje rabote,
Spasi neku majku te muke da izgubi čedo svoje,
Nekog oca da mu se desi ono čega se svi boje.
Jer i to dete želi da trči i upoznaje drugu decu,
Da ide u školu i dobije svoju prvu peticu,
Ali ne može, ne može jer ga bolest vezuje za bolnicu.
I svaki dinar njemu jako puno znači,
Jer putovanje, lekovi, boravak i lekari,
Se na žalost neće platiti od sebe sami.
Svaki dinar i poruka su za njega još veća nada,
Da će i on biti kao druga deca nekada,
Da će uspeti da uči i da se druži,
Da zapinje i da se zaljubi.
Umesto da u bolnici dan za danom gubi,
U toj gluvoj sobi dok ga seciraju nepoznati ljudi.

I eto, prošla je puna godina dana,
Kako si me ostavio, kako sam sama,
Kako tata nema za kim po dvorištu da juri,
Kako nemam po koga u vrtić da žurim.
Pobedila te je bolest, pobedila je tama,
Nije bilo dovoljno para, dovoljno sredstava,
Da spakujemo kofere i odemo daleko,
Da dobiješ lek što je lekar rek’o.
Nije bilo dovoljno sreće za tebe i nas,
Nije se dovoljno čuo tvoj maleni glas.
Ni tvoj bol, ni jauk, ni vrisak,
Žao mi je maleni, što popustio si pesnice stisak.
Žao mi je što je pomoći bilo.
Žao mi je što se nije iskoristilo,
Žao mi je, nadam se da bolji je raj,
Laku noć, sudija je odredio kraj.