Kritika o predstavi „Komandant Sajler“
Pre pedest i dve godine u Zrenjaninu je premijerno izvedena predstava „Komandant Sajler“ književnika i kritičara Borislava Mihajlovića Mihiza. Protekle nedelje na pozornici „Toša Jovanović“ je ponovo izveden ovaj Mihizov tekst. Među scenskim znalcima provlačilo se polušaljivo pitanje – da li će Mihiz i Sajler provesti kao Kraljević Marko u čuvenoj Domanovićevoj satiri. Setićemo se – Marko je prošao katastrofalno! Međutim, srećom po nas, Borislav Mihailović i njegov Sajler u Zrenjaninu su, i ovog puta, dobro predstavljeni. I dočekani.
Iako smo se mi promenili dok je Mihizov komad, delom činom (re)dramatizacije, a znatno više zanemarenim psihološko-etičkim komponentama same drame, koje su u praizvedbi 1967. bile nerasvetljene jer je ideološka matrica epohe bila drugačije postulirana. No, pošto je ovaj Mihizov tekst dosta nepoznat savremenoj publici, da se podsetimo njenog sižea: SS oficir, rodom iz Jarkovca, komandant nekog banatskog gradića (Bečkerek/Petrovgrada) beskompromisni pobornik ideje nacionalsocijalizma, u jednom trenutku saznaje da nije sin nemačkih roditelja već da mu je otac – Jevrejin. Njegovu ličnu agoniju, rasnu i rasističku ali i psihološku i identitetsku, prekida i okončava jedan potčinjeni oficir… Sve ostalo je bio zanimljiv dekor ove skoro „antičke“ tragedije.
Režiraju svojevremeno prvo izvođenje ove drame, čuveni reditelj Jovan Putnik, kao da je imao previše respekta prema istorijskim i geografskim okolnosti njenog izvođenja (još bliski „otisci“ II svetskog rata, kao i poklapanje dramske radnje sa mestom njegov mogućeg zbivanja) pa je delo predstavio sa izvornom patetikom i retoričnošću. Nikola Končarević je te omaške izbegao tako da su „skrivene“ ideje Mihizove, između ostalog i ona koja kazuje da i „neprijatelji“ imaju pravo na prosvetljenje i katarzu, dobile svoje scensko otelotvorenje. Vrlo diskretno ali dovoljno definisano Končarević je izmestio akcenat sa nacionalističkog i rasnog, koji je obeležavao komandanta Sajlera u prvobitnom izvođenju, i osenčio ga čisto ljudskim i identitetskim dilemama, i podložnošću tragičnom okončanju. Končarević je takođe glumcima ostavio povoljan kontekst i prostor za igru i poigravanja, međutim nije se odlučio da bitnije sažme Mihizov razliveni predložak koji je isuviše ekstenzivan za današnju percepciju.
.jpg)
Glumačka ekipa, dovoljno mlada da bi bila ambiciozna, iskušana u ranijim izazovima, odigrala je „slučaj sloma komandanta Sajlera“ u dobrom ritmu koji je skoro eliminisao nepotrebne dužine izvesnih Mihajlovićevih monoloških rukavaca. Končarevičevom postavkom glumci iz užeg kruga Sajlerovih „kolega“ i srodnika dobili su više prostora nego što im je pisac namenio.Dejan Karlečik je ipak Fridriha Kramera, bolje odigao delu koji sledi posle Sajlerovog identitetsko „kraha“, što je bilo i logično u konstelaciji koju je Milan Kolak, kao komandant Sajler ispunjavao više intelektualno-psihološkim presijama a manje klasičnom nacističkom i fašističkom torturom. Kolak je, takođe, bio uverljiviji i slojevitiji u delovima komada koji slede posle spoznaje svog jevrejskog porekla. Jer, Mihiz pokazuje, kao u ostalo i u „Banović Strahinji“ da su svi rasizmi i fanatizmi najranjiviji kada se suoče sa ličnim, intimnim ili duševnim. Predstavu, ipak i zapravo, žanrovski usmeravaju i obezbeđuju joj gledljivost i životnost „drugi ešalon“ likova/glumaca: Stefan Juanin, kao Franc -Feri Sajler, moćnom psihičkom ali i fizičkom transformacijom u lik poludebilnog parazita koji živi pod kišobranom glavnog silnika; Marko Pantelić, koji oficijelnog oca Sajlerovog, donosi kombinacijom izvitoperene dobroćudnosti. Konačno, Ljubiša Milišić, kao advokat Slavko Nešić, on unosi presudnu peripetiju u fabulu, stameno ali i slojevito razmotava konce ove drame ispunjavajući ulogu dobrom kontrolom emocija, gestova i ritma. Epizodni lik Jelene Đurić, u kome nema suviše psihologije niti razvojnosti, samo subinske umešanosti, Sanja Radišić igra odmereno i uverljivo. Još manja uloga, lik Melhiora Vajsa, osobu koji svojim „učinkom“ van scene a čije posledice razrešavaju dramu, u tumačenju Jovana Toračkog, glumačkom uverenošću i uveljivoš-ću, znatno nadmašuje njenu funkcionalnu vrednost. I pamti se kao uskličnik. Od Jozefa, po-silnog ili stražara komandantovog, Zvonko Gojkovič pravi komičan lik, skoro švejkovski, koji se preobraća u dvoličnu uštvu. I ima funkciju duplog dna priče. Miljana Vukovića je u predstavi bilo na način i meri kako ga je reditelj zamislio.
Utisak je da reditelj Končarević obavio dovoljno dobar posao u kome se doduše nazire nešto drugačija početna ideja. Mihiz mu ne bi zamerio. Nećemo ni mi, suviše.
„Konzervativniji“ deo ove, ne suviše modernizovane predstave, bili su scenografija(više) i kostimi. Utisak je da su scenografkinja Miljena Vučković i kostimografkinja Blagovesta Vasileva ( sa više invencije) bukvalno sprovela ono što je Mihiz još 1967. napisao u didaskalijama svoje drame: “dekor, kostimi i rekvizita: realistički, banalni, iz epohe“. Svojom procenom ili rediteljskom koncepcijom?
I konačno i ipak, gledali smo jednu dobru, premda pomalo staromodnu predstavu „iz našeg sokaka“, koja je u današnjem čitanju pokazala antičku mudrost da su svaka eksplozija, prelom ili sunovratu ljudskoj duši, svesti li savesti, odnosno identitetu i poreklu, mnogostruko jači i kobniji od bilo kog ideološkog, karijernog ili statusnog sloma.
Zoran Slavić, književnik i publicista
.gif)
.gif)
