Miloš Todorović je pred kraj fakulteta odlučio da živi na selu i osnuje farmu koza

U današnje vreme mali je broj onih koji se iz većih gradova u kojima studiraju vraćaju u sredine iz kojih potiču. Posebno je interesantno kada se neko ko je iz grada, sa sve fakultetskom diplomom, odluči da život nastavi na selu, i to na poljoprivrednom imanju. Miloš Todorović je upravo to uradio. Sa suprugom živi u Velikom Gaju gde uspešno gaji koze, a ima i konje, ribnjak, stabla trešnje… Osim što na ranču uživaju, tu proizvode i kozji sir, koji se sve više traži.

Miloš Todorović je rođen u Vršcu. Do pre nekoliko godina je živeo u gradu. Ipak, nakon završetka studija rešio je da se preseli na selo. Iako nije u potpunosti siguran, kaže da je uticaj na tu odluku verovatno još u detinjstvu imao njegov deda, koji je živeo u selu i gajio koze i ovce. Miloš sa suprugom živi u Velikom Gaju, seocu blizu Vršca, na granici sa Rumunijom. Po popisu iz 2011. godine tu je bilo 560 stanovnika. Danas ih verovatno ima i manje.

“Rođen sam u gradu. U Vršcu sam i završio srednju poljoprivrednu školu, smer veterina. Nakon toga sam upisao Veterinarski fakultet u Beogradu. Pred kraj studija kupio sam prve koze. Želja mi je bila da živim na selu. Nikada nisam živeo na selu do pre šest godina. Trenutno imam oko 300 koza, od kojih 150 muzem. Moje imanje nije klasična farma. Ja tamo imam nekih 400 trešanja, iskopao sam ribnjak, imam neke lokvanje koje sam doneo iz Vijetnama, uvezao sam konje iz Nemačke… Napravio sam ranč na kojem se supruga i ja zaista lepo osećamo. Naravno, tu je i zarada koja sve to nosi, jer poenta jeste da mi tu radimo i da zaradimo“, počinje priču Miloš Todorović, vlasnik poljoprivrednog gazdinstva „Srećna koza“.

„Proizvodnjom sireva sam počeo da se bavim iz nužde“

Iako na početku nije ni razmišljao o proizvodni kozjih sireva, Milošu je to danas osnovna delatnost.

„Ušao sam u gajenje koza s idejom da prodajem mleko. Nisam uopšte imao nameru da pravim sireve. Ali, pošto nam je tržište takvo da nemamo kome da prodajemo kozje mleko ili ga drugi otkupljuju za male pare odlučio sam da počnem da prerađujem to mleko i da pravim sir. Primera radi u Nemačkoj je cena kozjeg mleka 1,2 evra za litar, a kod nas ide od 40-55 dinara, kako kad. Tako je nastao brend „Srećna koza“. Ime „Srećna koza“ je nastalo spontano. Kada sam kupio prve koze supruzi sam rekao da želim da nam sve životinje budu srećne. I kada je trebalo da smislimo ime za naš brend, onda je bilo – a što ne bude jednostavno Srećna koza“, objašnjava naš sagovornik.

Svoje gazdinstvo Miloš uređuje i organizuje po ugledu na porodična imanja u razvijenim evropskim zemljama.

„Ovako upakovan brend je nastao tako što smo supruga i ja dosta putovali po inostranstvu, i to po njihovim selima. Gledali smo kako oni rade. U bilo kojoj evropskoj zemlji svi poljoprivredni poslovi su uglavnom porodični poslovi. I svi traju decenijama – po 70,80 i više godina. To je i neka moja vizija. Zato sam i počeo da „imitiram“ evropske farmere i pokušavam da razišljam na način na koji oni razmišljaju kako bih sutra mogao da napravim jednu firmicu koja neće biti što se kaže „avioni-kamioni“ nego će obezbediti dovoljno novca da od nje jedna porodica normalno živi u selu. A da ima novca da može da ode gde god hoće“, kaže Miloš.

Kozji sir sa borovnicom, biberom, sremušem, tartufima…

Kada je pre nekoliko godina napravio svoj prvi kozji sir, Miloš je ovdašnjem tržištu ponudio nešto sasvim novo.

„Idući tako po evropskim selima, viđao sam različite sireve. Za ovakav jedan sir je potrebno oko 12 litara mleka. Pre šest godina prvi sam se pojavio na ovim prostorima sa sirom sa borovnicom. Svi su na to u početku loše reagovali u smislu da su komentarisali da je nemoguće spojiti sir i borovnicu u jedan proizvod. Međutim, sada mi je to najprodavaniji sir. I ne mogu da ga proizvedem onoliko koliko ga traže. On je najmekši, najmlađi pošto ne stiže da odstoji koliko ga brzo prodam. Sir mora da zri od mesec i po dana do dva meseca najmanje. Što je stariji, lepši je i kvalitetniji“, objašnjava naš sagovornik.

„Osim kozjeg sira sa borovnicom, pravim i sireve sa zelenim biberom, mirođijom, sremušem, crnim tartufima… Sada sam počeo da pravim i kozji sir sa sušenim paradajzom. I po tome sam opet prvi u Srbiji. Za jesen pripremam još neke inovacije. Ali, o tome sada ne želim da pričam, kako se ne bi dogodilo da mi neko ukrade ideju. Klasični kozji sir košta 1250 dinara za kilogram. Sremuš i mirođija su 1350, biber i borovnica su 1650, a sir sa tartufima je 2850 dinara. Sirevi su upakovani u pakovanja od 300 grama i pola kilograma“, dodaje Miloš.

Naš sagovornik kaže da dosta toga što mu je za proizvodnju sira potrebno mora da uvozi.

„Evo recimo, vosak u koji pakujemo sir nije iz Srbije. To je uvoz iz Engleske. Bakterijske kulture i sirilo uzimam iz Francuske. Ne zato što je naše loše, nego zato što toga kod nas nema“, objašnjava vlasnik gazdinstva „Srećna koza“.

„Godišnje proizvedem šest tona sira i sve prodam“

Miloš je za sada orjentisan samo na domaće tržište. U ovom trenutku proizvodnju ne želi preterano da širi, kako ne bi prerasla u industriju. Jer to nije njegova ideja.

„Ja zaista nemam problem sa prodajom. Prodajem sir kod kuće, šaljem ga brzom poštom, idem po sajmovima… Ljudi me sve više i više prepoznaju. Kozji sir može da se poruči tako što ljudi mogu da me kontaktiraju preko fejsbuka ili web stranice. U Beogradu svake druge subote, a u Vršcu svakog utorka nosim sir na kućne adrese. Naših proizvoda ima u pršutarama, nekim marketima, nekim boljim restoranima u Beogradu“, kaže naš sagovornik.

„Rad, rad i rad jeste ono što je najvažnije na gazdinstvu. Idemo od sajma do sajma, od ljudi do ljudi, i promovišemo naše proizvode. Moja trenutna proizvodnja je oko šest tona kozjeg sira godišnje. I to sve prodam bez ikakvih problema. Ja kontam da bih i da imam 16 tona sira to mogao da prodam. Ali, videćemo“, dodaje Miloš.

Naš sagovornik je svoje proizvode Zrenjanincima prvi put predstavio tek nedavno i to na sajmu zadrugarstva i mladih domaćina Srbije.

„Ja sam za zrenjaninsko tržište nov, zato što se nisam do sada ovde pojavljivao. Nisam išao na ovu stranu. Učešćem na sajmu mladih domaćina Srbije sam prvi put došao na ovo tržište tj. prvi put sam u jednom banatskom gradu, a da to nije Vršac. Uglavnom su do sada moj fokus bili Vršac i Beograd. Ali, sada malo planiramo proširenje tržišta“, kaže Miloš Todorović.

Onima koji bi da se oprobaju u poljoprivrednoj proizvodnji Miloš poručuje da moraju da budu moderni i da prate sve trendove koji se pojavljuju u poljoprivredi. Objašnjava da tu ne misli prvenstveno na nabavku najskuplje mehanizacije i opreme, već na sticanje novih znanja, uvođenja novih tehnologija i inovacija u proizvode koje planiraju da prave.