Ulicu cara Dušana, pojedini mrzovoljni vozači preimenovali su u „Šahten-štrase“. Na nemaččkom izgovoreno, valjda, najefektnije zvuči. A ti kanalizacioni šahtovi štrče li štrče, posvađali se s putem, pa svaki na svoju stranu. I bar da su u liniju poređani, nego, k’o za inat, marširaju po nekom nedokučivom, cik-cak poretku.
Trpe oni, a trpe, bogami, i vozila, dok preko njih prelaze.
Zamisliti tu vožnju, nije teško. Kod Slovačke crkve, sasvim uz bankinu, kod Danilove i Đurine kuće levo, pa opet desno do prvog ćoška i, naravno, levo ispred škole, nazvane ponovo Đurinim imenom. Po istom sledu događaja, pred hramom Vavedenja najbolje je voziti malo udesno, a potom naizmenično, od šahta do šahta, sve do starog Helerovog mlina i Gradnuličkog groblja, preko puta.
Život, čudne li slučajnosti, neretko podseća na pomenutu vožnju. Vuče nas svojim nevidljivim pipcima na različite strane i ponekad je potrebno mnogo znanja i umeća da se izbegnu njegovi brojni skriveni šahtovi. Vešto cik-cak kretanje, hteli ga ili ne, svima nam tada postaje imperativ i preka potreba…
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
